Iako NATO i nije mogao da bude na prvoj liniji borbe protiv COVID-19, jer je kriza izazvana širenjem koronavirusa pre svega civilna zdravstvena kriza, ova oranizacija obezbedila je podršku zdravstvenim institucijama NATO saveznika i partnera.
Ta podrška je bila omogućena pre svega kroz višegodišnje razvijanje kapaciteta ove organizacije i to kroz jačanje domena civilne zaštite pre svega svega kroz Evroatlantskog koordinacionog centra za vanredne situacije (EADRCC). Ovaj centar, koji predstavlja glavni mehanizam za odgovor na vanredne sitaucije iz oblasti civilne zaštite, ima zadatak da koordiniše zahteve članica i partnera u suočavanju sa velikim krizama, kao što je kriza izazvana širenjem COVID-19.
Pitanje koje se postavlja jeste na koji način su NATO i njene članice pomogle Srbiji i drugim državama Zapadnog Balkana za vreme trajanja krize.
Kako je NATO pomagao?
Način na koji EADRCC-ov mehanizam funkcioniše se sastoji iz tri koraka. Prvi jeste da se nakon javljanja katastrofe odnosno krize, država članica ili partnerska država može poslati ovom centru zahtev koji sadrži između ostalog procenu situacije, spisak stvari koje su potrebne (poput opreme, zaliha, ljudskih resursa, usluge i slično).
Nakon primanja zahteva, EADRCC zatim u komunikaciji sa državom koja je slala zahtev taj zahtev širi prosleđuje drugim državam članica NATO-a, partnerskim državama i međunarodnim organizacijama. Konačno, NATO članica, partnerska država ili međunarodna orgnizacija može kontaktirati državu koja je slala zahtev i sa njom dogovoriti na bilateralnoj osnovi kakvu vrstu pomoći će poslati.
Tako je primera radi, države u regionu su primile na desetine respiratora i sanitetskog materijala ukupne vrednosti veće od 1,5 miliona evra. Tako je recimo Crna Gora primila 20 setova opreme za respiratore, a Holandija je pomogla u transportu zaštitne opreme i sanitetskog materijala iz Kine u Crnu Goru.
Isto tako, februara 2021. godine Slovačka je preko EADRCC donirala Severnoj Makedoniji četiri respiratora, a isto tako je oktobra 2020. godine Slovačka pružila pomoć u vidu maski, higijenskih sredstava, ćebeta, šatora i generatora.
U Bosni i Hercegovini, sedište NATO komande u Sarajevu je 27. januara 2021. godine doniralo raznovrsnu medicinsku opremu bolnici u Bihaću, a Albaniji je u decembru 2020. godine donirano oko 60 respiratora.
KFOR je na Kosovu tokom ovog perioda isto tako pomagao, pa je tako u prvim mesecima krize KFOR donirao ličnu zaštitnu opremu vrednosti od preko 70 hilljada evra bolnicama u Gračanici i Prištini.
Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike (CfSP) za EWB objašnjava da je Srbija kao partnerska država imala pravo da pomoć NATO-a tokom pandemije iskoristi.
„Partnerski status i pravo na pomoć su iskoristile i neke druge države poput Moldavije i Ukrajine. Tu se nije radilo o značajnoj materijalnoj pomoći, ali je donacija stizala u vidu dostavljanja ventilatora, zaštitnih maski, odeće i drugih stvari potrebnih za suočavanje sa pandemijom“, kaže Lunić.
On dodaje da NATO na ovom planu veoma blisko sarađuje sa Ujedinjenim nacijama, tako da je članstvo Srbije u tom delu NATO mehanizma strateški veoma značajno u slučajevima vanrednih situacija.
Međutim, Srbija je svoju saradnju sa NATO članicama ostvarivala na bilateralnoj osnovi. Tako je u srpskoj javnosti manje je poznato da je Turska dostavila maske, kombinezone i testove Srbiji i državama regiona. Druga članica NATO-a, Češka blisko sarađivala sa Srbijom na razviju filtera za maske u okviru Programa unapređenja obrazovanja u odbrani (Defence Education Enhancement Programme; DEEP).
Pomoć kao političko pitanje
Kao što je to slučaj sa mnogim pitanjima na Zapadnom Balkanu, politika je opet umešala prste.
Tako se u Severnoj Makedoniji povela prepirka oko toga ko je prvi pomogao tokom pandemije, navodi Aleksandar Kržalovski iz Makedonskog centra za međunarodnu saradnju za EWB .
“Sećam se da je čak bila prepirka između vodećih partija ko je “obezbedio” prve pošiljke, tada uglavnom maske, rukavice i zaštitne kombinezone za zdravstvene radnike, i od koga su bile pošto su stigle iz Slovenije i Mađarske posle telefosnkih poziva predsednika opozicione partije VMRO-DPMNE sa Janšom i Orbanom, dok je Vlada (SDSM) je to predstavila kako pomoć od NATO-a”, kaže Kržalovski.
On ipak napominje da i pomoć do NATO-a ili je kasno iskorišćena, ili nije iskorišćena u punom kapacitetu.
I Nikola Lunić takođe ističe da se ova tema politizuje, a da je najbolji primer za to svakako činjenica da Srbija nije tražila pomoć od NATO-a.
„To što mi nismo iskoristili ovu priliku samo govori koliko se ta tema politizuje. To zadire u spoljnu politiku i pokazuje da nama donacije Kine i Rusije jesu dobrodošle, posebno u kontekstu političke kapitalizacije na unutrašnjem planu”, kaže on.
“Nažalost, donacije NATO-a nisu atraktivne političarima“, ocenjuje Lunić, dodajući da dočekivanje NATO pomoći na aerodromima ne donosi političarima rejting, a sve to u skladu sa tabloidizacijom NATO-a u Srbiji”, dodaje Lunić.
Iako se može pohvalno oceniti nabavka i upravljanje procesom vakcinacije, Lunić smatra da se manipuliše geopolitičkim opredeljenjem što je i razlog zašto Srbija ne koristi sve mehanizme raspoložive pomoći.
U prilog Lunićeve izjave ide i činjenica da je Srbija poslednjih godina dosta sarađivala upravo sa EADRCC. Pa je tako 2018. godine u Srbiji EADRCC u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova sproveo najveću vežbu u oblasti upravljanja posledicama vanrednih situacija.
Lunić dodaje i da bi za Srbiju bilo korisno da delegira srpskog državljanina koji bi radio i učio od NATO o upravljanja u krizama i vanrednim sitaucijama.
“Stečena iskustva i znanja mogu često biti neprocenjiva, kao i diplomatski uticaj kojeg možemo na taj način projektovati. Ukoliko nam je nacionalni interes da kroz program Partnerstvo za mir učestvujemo u nekim NATO mehanizmima, onda nam je od strateškog interesa da plaćamo takve pozicije kako bi dobili potrebno znanje i iskustvo. Trebalo bi da Ministarstvo spoljnih poslova to i zakonski definiše“, zaključuje Lunić.
Kapaciteti ove organizacije za civilnu zaštitu nisu zanemarljivi, stoga bi interes građana Zapadnog Balkana bilo ostvarivanje pune saradnje na ovom planu, jer ono što je protekla godina pokazala jeste da su solidarnost i saradnja neophodni da bi se ova međuanrodna kriza prevazišla, dok uplitanje politike može imati pogubne posledice.