fbpx
European Western Balkans
Analize Izdvojeno

“Konstruktivna dvosmislenost” u dijalogu Srbije i Kosova prisutna i nakon dogovora iz Ohrida

Sastanak Kurtija i Vučića u Ohridu; Foto: Twitter

Nakon što je 18. marta u Ohridu, posle dvanaestočasovne runde dijaloga lidera Srbije i Kosova Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija, uz posredovanje Visokog predstavnika Evropske unije Đuzepa Borelja i Specijalnog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine Miroslava Lajčaka, objavljeno da je postignut dogovor oko Aneksa implementacije Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Srbije i Kosova i u iščekivanju daljih koraka u sprovođenju sporazuma, među zvaničnicima i u javnostima dve pregovaračke strane prisutne su različite interpretacije dogovora iz Ohrida i obaveza u narednom periodu.

Od početka dijaloga Beograda i Prištine 2011. godine jedan od rukovodećih principa jeste bila tzv. „konstruktivna dvosmislenost“. Reč je o čestom diplomatskom modelu korišćenja dvosmislenih formulacija i praksi u kontekstu osetljivih pitanja, kako bi se otvorio prostor pregovaračkim stranama da prihvate politički složene sporazume. Suštinski, princip omogućava akterima da kreativno tumače određene odredbe iz sporazuma, te ih predstavljaju domaćoj javnosti na specifične načine. Međutim, u okviru dijaloga između Srbije i Kosova „konstruktivna dvosmislenost“ je vremenom postala više deo problema nego li rešenja, budući da je upravo zbog različitih i suprotstavljenih tumačenja prihvaćenih sporazuma, sprovođenje usporeno ili zaustavljeno, te su oni ostali „mrtvo slovo na papiru“.

Britanski diplomata Robert Kuper, jedan od arhitekata procesa dijaloga uz posredovanje Evropske unije, isticao da je konstruktivna dvosmislenost dobar način da se započne dijalog, ali da je u kasnijim fazama neophodno imati sporazum koji obe strane u potpunosti razumeju i sprovode. Ipak, jasno je da posle prihvatanja sporazuma u Briselu i potom Aneksa o implementaciji u Ohridu, a koji je zamišljen kao novi, veliki iskorak u pravcu krajnjeg cilja sveobuhvatne normalizacije odnosa, u Srbiji i na Kosovu ne postoji saglasnost u tumačenju efekata sporazuma i preuzetih obaveza, te da su prisutne gotovo suprotstavljene izjave najviših funkcionera.

Srpska strana: bez potpisivanja sporazuma i implementacija do crvenih linija

Već na konferenciji za štampu sutradan po povratku iz Ohrida predsednik Srbije je izneo poziciju srpskog rukovodstva. Aleksandar Vučić je, kao i posle briselskog sastanka mesec dana ranije, posebno naglašavao da nije bilo čina potpisivanja, te da će se u formalno-pravnom smislu teško dokazati da sporazum postoji bez jasno izražene saglasnosti. Značajan deo razloga za navedenu argumentaciju je, svakako, u očuvanju političkog rejtinga i umanjivanju potencijalnog nezadovoljstva javnog mnjenja.

Sa stanovišta srpske strane, Kosovo nije međunarodno priznata država (pri čemu ni ovim dogovorom to ne postaje), te stoga nije moguće, niti postoji želja za pravljenjem međunarodno-pravnih sporazuma sa Kosovom. Ipak, Vučić je istakao da je Srbija spremna da radi na implementaciji prihvaćenih i preuzetih obaveza iz predloženog Sporazuma.

Usled ovakve situacije, u javnosti i među stručnjacima je otvorena debata oko pravne obaveznosti dogovora, imajući pre svega u vidu odredbe Bečke konvencije o ugovornom pravu koje predviđaju da se prihvatanje sporazuma može izjednačiti u pogledu pravnih posledica sa formalnim potpisivanjem, te potonja obrazloženja stranih posrednika.

Kada su u pitanju sami koraci u implementaciji, i predsednik Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić su ponovili da će Srbija raditi na tome do svojih granica, te da će primenjivati isključivo one delove koji ne prelaze crvene linije. Upravo takva crvena linija je članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. Iako je jasno da potencijalno članstvo u UN, zbog procedure prijema, ne zavisi isključivo od Srbije i Kosova, ova interpretacija je u direktnoj suprotnosti sa doslovnim čitanjem tačke 4 Sporazuma o putu ka normalizaciji u kojoj se predviđa da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama i na nju su kosovski zvaničnici već reagovali negativno.

Još jedna tačka primarnih interesa srpskog rukovodstva u kontekstu dogovora iz Ohrida jeste formiranje Zajednice srpskih opština. Zajednica, čije uspostavljanje je predviđeno Briselskim sporazumom iz 2013. i posebnim sporazumom 2015. godine, ne spominje se direktno u aktuelnom tekstu, ali se ističu obaveze sprovođenja svih prethodnih sporazuma i (u tački 7) uspostavljanja adekvatnog nivoa samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu. Aneks implementacije predviđa da Kosovo odmah počne sa radom na tome. Dok predsednik Srbije tvrdi da u Ohridu nije pristao na ponuđene osnove Aljbina Kurtija za stvaranje ZSO i šalje poruke da je za Srbiju prihvatljivo samo ono što je inicijalno dogovoreno Briselskim sporazumom, očigledno je da je ono šta predstavlja član o srpskoj zajednici na Kosovu glavna tačka suprotstavljanja dve strane i da tu može nastati najveća prepreka u implementaciji.

Kosovska strana: bez teritorijalne autonomije i de facto priznanje  

Na sličan način na koji se Aleksandar Vučić suočio sa burnim kritikama desno orjentisanih opozicionih stranaka povodom dogovora u Ohridu, i Aljbin Kurti je na Kosovu pod pritiskom vodećih opozicionih partija, pre svega zbog odredbi o hitnom stvaranju aranžmana za samoupravu Srba na Kosovu.

Predstavljajući sporazum u kosovskoj Skupštini, Aljbin Kurti je tvrdio da je u pitanju maksimum koji je mogao da ostvari za Kosovo u postojećim okolnostima. Po njegovim rečima, član 7 o položaju i samoupravi srpske zajednice (kako ga on naziva) ne podrazumeva nikakvu teritorijalnu autonomiju ili etno-nacionalnu asocijaciju, koja bi bila u suprotnosti sa kosovskim Ustavom. Kurti, koji je svojevremeno gradio opozicionu političku karijeru protiveći se Briselskim sporazumima i odredbama o ZSO, sada garantuje da buduća zajednica neće imati izvršna ovlašćenja niti će značiti da se na Kosovu formira paralelna institucionalna struktura vlasti.

Fokusirajući se najviše na ovaj domen Ohridskog aneksa sporazuma, Kurti je izneo i tumačenje prema kom spominjanje modela u okvirima Saveta Evrope (u datoj tački 7) podrazumeva da mandat samouprave za Srbe neće prevazilaziti Okvirnu konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina usvojenu od strane Saveta Evrope. Ovakvo „čitanje“ sporazuma je potpuno druga krajnost u odnosu na srpsku stranu i znatno ispod standarda zahteva da zajednica bude uspostavljena sa širokim ovlašćenjima i u skladu sa potpisanim sporazumima.

Druga specifičnost koja se domaćem javnom mnjenju drugačije predstavlja jeste pravno obavezujuća priroda sporazuma i šire značenje u kontekstu priznanja nezavnisnosti Kosova. Kurti smatra da članovi 1-4 zapravo predstavljaju de facto priznanje Kosova. Prilikom ovonedeljne posete Tirani, on je izjavio da, iako sporazum nije potpisan „krivicom“ srpske strane, te je zbog toga skeptičan oko sprovođenja, njime se došlo do de facto priznanja, odnosno uzajamnog priznanja Srbije i Kosova (što je prethodnih godina bila maksimalistička platforma od koje je Kurti polazio, a koju srpski zvaničnici odbacuju).

EU kao ključni akter u nadzoru nad implementacijom sporazuma

Dok srpski i kosovski zvaničnici šalju različite poruke u vezi sa prihvaćenim sporazumom i konkretnim obavezama, kakva je stvaranje Zajednice opština sa srpskom većinom, a koja predstavlja crvenu liniju za obe strane u pregovorima, uloga Evropske unije u implementaciji i osiguravanju suštinskog pomaka u međusobnim odnosima je od ključne važnosti.

Proces implementacije se pokazao kao najslabiji element brojnih ranijih sporazuma u okviru dijaloga, a svakako jedan od razloga je prenošenje „konstruktivne dvosmislenosti“ teksta na praksu, gde su onda različita tumačenja dogovorenih obaveza postajala „destruktivna“ po međusobne odnose i realizaciju sporazuma. U ovom sporazumu je precizirano da će biti formiran Zajednički komitet za implementaciju, kojim će predsedavati Evropska unija, i to u roku od 30 dana.

Evropska unija je uložila svoj kredibilitet i značajne napore u postizanje ovog (kompromisnog) sporazuma, stoga će i njegova puna realizacija biti test za EU. Za sada evropski zvaničnici i Visoki predstavnik Đuzep Borelj teže da u javnosti predstave obaveze Srbije i Kosova i razjasne nedoumice koje nastaju kao posledica različitih tumačenja koja stižu iz Beograda i Prištine.

Po završetku sastanka u Ohridu, Borelj je istakao da je dogovor o normalizaciji pravno obavezujući iako nije došlo do potpisivanja, te da se značaj sporazuma meri pre svega primenom, a ne potpisom. Odredbe iz sporazuma i aneksa biće uključene kao merila u Poglavlje 35 pregovora Srbije sa EU i program EU Specijalne grupe za normalizaciju kada je u pitanju Kosovo.

Prethodnih dana iz Boreljovog kabineta je obrazloženo da to znači kako su Srbija i Kosovo ugovorno obavezane da realizuju mere ukoliko žele da ostvare napredak ka Evropskoj uniji, pri čemu bi odsustvo primene podrazumevalo napuštanje evropskog puta. Bez želje da se komentarišu izjave iz Beograda i Prištine, istaknuto je da sporazum mora biti u celosti sproveden i da strane nemaju prostora da biraju šta žele, a šta ne žele da ispune, jer su izričito prihvatile okvir.

U vezi sa glavnom tačkom spoticanja – uspostavljanjem samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu – naglašeno da je EU jasno predočila platformu u Ohridskom sporazumu i aneksu i da će u skladu sa tim, uz asistenciju Evropske unije, dve strane usaglasiti specifična rešenja.

Očigledna je namera EU, podržane od strane SAD, da se korak po korak u narednom periodu ostvari ono što je prihvaćeno i zarad tog cilja će ovog puta biti neophodno da se rokovi poštuju i spreči destruktivni uticaj različitih tumačenja obaveza dve strane na proces implementacije.

Igor Novaković, direktor istraživanja u ISAC fondu, smatra da suštinska dvosmislenost jeste bila jedan od problema u dijalogu i za implementaciju dogovora, ali dodaje da je utisak da se iza zatvorenih vrata u Ohridu precizno znalo šta je prihvaćeno.

„Pojedine odredbe, pre svega oko sprovođenja sporazuma koji su ranije postignuti, prilično su jasne, a problem nastaje zbog toga što u prvom redu Priština pokušava da reinterpetira obaveze kako bi ih politički prodala na domaćem terenu“, ističe Novaković.

Stoga, za realizaciju sporazuma, koji se prema mišljenju Novakovića, može posmatrati kao drugi osnovni sporazum o normalizaciji koji se nastavlja na Briselski iz 2013. godine i koji nosi prvenstveno političku obaveznost, biće važna uloga Evropske unije i kao tumača onoga što je dogovoreno.

„Ipak, uz Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države će biti upravo te koje će omogućiti efektivno sprovođenje sporazuma“, zaklučuje Igor Novaković.

Povezani članci

[EWB Intervju] Ara-Kovač: Vučićevi nedemokratski koraci mogu da oštete izglede za pristupanje Srbije EU

Aleksandar Ivković

Minuto-Rico: NATO nije neprijateljski nastrojen prema Srbiji

EWB

Misija KFOR-a na Kosovu (2020)

EWB