Godina za nama kao „zamrznuti krš normalizacije“
Skoro će godina od kako se jedno priča, drugo pamti, treće radi, a četvrto potpisuje između Beograda i Prištine i kako nema ni tehničkog ni bilo kakvog dijaloga u okviru normalizacije odnosa, u okviru procesa kojim je nakon Briselskog sporazuma 2013. i 2015. započet pregovarački put Srbije otvaranjem Poglavlja 35 u kom su nabrojani poslovi, planovi i rokovi na koje se Srbija obavezala zajedno sa EU i pred EU.
Pitanje „Čije je naše Kosovo*?“ stoji neodgovoreno, a vreme je potrošeno na otvoreno takmičenje u tome „ko je sposobniji za gluplje i štetnije političke odluke“ sa dve najvažnije među njima, od kojih je jedna prištinska odluka o uvođenju taksi na robu iz BiH i Srbije, a druga beogradska, s podrškom dela prištinskih političara, o razgraničenju.
Ne zna se još ko je na tom takmičenju pobedio, i takse i razgraničenje imaju svoje navijače. Dočim su svi ostali zarobljeni u raljama normalizacije kojom malo šta postaje stvarno normalno, a mnogo šta samo služi propagandi za unutrašnje potrebe i Beograda i Prištine.
U čemu je glupost uvedenih taksi?
Osim što su protiv CEFTA, principa slobodnog tržišta, EU principa i zdravog razuma, one su „mehanizam nacionalnog ponosa“ kojim Priština kaže „e, dok nas ne prizna Srbija, ima da joj naudimo taksama, a čim nas prizna, sve će biti super i divno i bez taksi“. Dok se to ne dogodi, odličan su mehanizam da se ništa drugo ne događa, da blejimo svi u raljama normalizacije, bez političke snage sponzora procesa u Briselu da ovakve odluke Prištine stavlja van snage, samo smo svi van pameti od toga kako i koliko demokratija ume da bude bizarna.
U čemu je glupost razgraničenja?
Osim što je emocionalna ravan te ideje „da nikad ništa više zajedničko Albanci i Srbi među sobom nemaju“ što je brisanje ideje normalizacije kojom bi trebalo definisati šta im je i kako zajedničko, ideja razgraničenja u stvari kaže „može priznavanje Kosova, ali ne u postojećim granicama, već u nekim drugim, kojima bi se razgraničili tako (valjda) da na teritoriji gde žive Albanci nema Srba, a na teritoriji gde žive Srbi nema Albanaca“. Ideja je propagandno zgodna za saopštavanje poruke javnosti u Srbiji „da tamo negde na nekoj teritoriji žive neki Albanci koji neće da žive sa nama i mi nećemo sa njima, pa – svakom svoja teritorija i Bog da nas veseli“. Osim što takvih ideja retko biva ostvarenih bez rata, one odlično opisuju stanje u kom živimo, stanje odsustva rata koje izgleda smatramo privremenim, pa se neguje „ratni jezik“ bez ikakvog i ičijeg plana da bilo kakvog rata zaista i bude. To smo probali i nikakva dobra nam nije donelo.
Bizarnost obeju odluka je da se neposredni učesnici i donosioci odluka ipak sastaju na nekakvim sastancima, sede za istim stolom pod okriljem Berlinskog procesa i posebnih sastanaka koje nakon potpisivanja dokumenta u Ahenu 2019 za region Zapadnog Balkana organizuju Francuska i Nemačka, sede na tim sastancima nevoljno i nerado, „odrađuju ih“ jer ne smeju sebi da dozvole rizik optužbi da su napustili proces normalizacije i svako posle sastanaka daje izjave koje nijednim slovom ne ukazuju da su boravili na istim sastancima.
Bizarnost odluka, događaja i propgande u protekloj godini je u tome da su akteri, suštinski, podgrejali zamrznuti konflikt prevodeći ga u novo stanje: „zamrznuti krš normalizacije“. I odlično se snalaze u tom stanju, svi osim običnog sveta sluđenog propagandama, nasilnim retorikama i recikliranim neprijateljstvima s kojima je, davno, sve i počelo.
Osim dveju pomenutih odluka, godina za nama je ispunjena nizom po duhu vrlo sličnim odlukama i Beograda i Prištine, ali manjeg dometa i značaja, više su to bivale odluke za dnevnu propagandu i dnevno zagorčavanje života običnih ljudi nego što su taksativno vredne navođenja, hronološki, u godini bez tehničkog dijaloga i bez ikakvog napretka u procesu normalizacije. Vredne su pamćenja i beleženja zbog proizvodnje posledica po svakodnevni život ljudi i vredne su pamćenja jer su deo tkanja okvira za „zamrznuti krš normalizacije“ koji se odvija u odsustvu normalizacije.
Bizarnost protekle godine je i u činjenici da je dovela do toga da se sada odlučuje:
- ili o tome „kako će svi učesnici spasiti obraz“ i reuspostaviti proces normalizacije
- ili o tome da svima sasvim odgovara „zamrznuti krš normalizacije“ jer je mnogo zgodan da niko ne bude odgovoran za izostanak planiranih rezultata, ni akteri iz Beograda i Prištine ni sponozori procesa u Briselu, Berlinu ili Parizu.
Ko je na dobitku u prvom slučaju?
Pa svi, a paradoks je baš u tome da je zato manje verovatno da će se proces „spasavanja obraza svih“ uspostaviti.
Ko je na gubitku u prvom slučaju?
Pa niko, osim što smo svedočili kako i koliko demokratija može biti bizarna stvar
Ko je na dobitku u drugom slučaju?
Pa niko, u stvari, dobitak je u ostvarenoj izbornoj podršci koju akteri i u Beogradu i u Prištini imaju u tom slučaju, a to nije malo, ali je nedovoljno da bi se stvarno smatralo dobitkom.
Ko je na gubitku u drugom slučaju?
Pa svi, jer društva koja biraju stagnaciju ne mogu nikako biti na dobitku.
Dok se te odluke ne donesu, svi ćemo živeti „u raljama zamrznutog krša normalizacije“ zaboravljajući da to stanje nije elementarna nepogoda niti prirodna katastrofa niti nešto stvoreno nekom nepoznatom silom, zaboravljajući da je to stanje stvoreno hladnokrvnim političkim odlukama ljudi koji su obećali, potpisali, rekli da su posvećeni sasvim drugačijim političkim odlukama, odlukama kojima se stvara normalizacija međusobnih odnosa.
U mom kraju ima ime za takve ljude i ono nije lepo.