Ovaj tekst bi trebalo da rekapitulira poslednja dešavanja u susret izborima u Srbiji koji će se verovatno održati 26. aprila. Od početka protesta krajem 2018. godine, politička situacija u Srbiji je za „poželeti“ za svakog politikologa i novinara – idealna za istraživanja i komentarisanje, ali u isto vreme i veoma mučna za svakog građanina ove zemlje. Mada, ako pogledamo situaciju npr. u taj smiraj 2018. godine i sada – niz je događaja koji su obeležili sve ovo vreme. Protesti, Sporazum sa narodom, najava bojkota, razgovori na FPN-u pa u Skupštini, afere vlasti, međusobni sukobi unutar vlasti, pa onda i unutar opozicije.

U ovom tekstu pokušaću da se referišem na poslednje aktuelne događaje, pre svega iz 2020. godine. Nije se još ni januar završio, a toliko je politička situacija turbulentna, da se mnogih stvari već i ne sećamo.

Bojkot stvara krizu – ili kriza već postoji?

Upravo nadovezujući se na uvod teksta, više je nego jasno da politička kriza u Srbiji postoji. Protesti, bojkot parlamenta i najava bojkota izbora su stvari koje su već izazvale promene u društvu i političkom okruženju koje su dovoljne da Srbija bude zemlja tinjajuće krize koja će kulminirati bojkotom izbora. Možemo da diskutujemo o potencijalnim i mogućim efektima bojkota, ali niko ne može da mi kaže da će u Srbiji sve biti isto kao i pre bojkota. Nemoguće je da bude.

Do sada je Srbija izgledala kao normalna zemlja, sa normalnim političkim životom (doduše političkim životom u kome se na izbore ide sa unapred poznatim pobednikom i bez trunke bojazni sa vlast), sa životom u kome svi politički akteri znaju svoje mesto i u kome svi pristaju na takve odnose. Bojkot može (i hoće) uneti pometnju u to da je Srbija faktor stabilnosti u regionu. O potencijalu bojkota i mogućnostima koje ima postoji niz napisanih strana, ali hajde da vidimo šta je se to desilo u prethodnih mesec dana, a da ima direktne veze sa tim.

Veći pluralizam i reprezentativnost već “hiper-reprezentativnog” parlamenta

Aleksandar Vučić i SNS su se odlučili na „genijalnu“ ideju da efekte bojkota smanje spuštanjem cenzusa sa 5 na 3%. Neki bi rekli da je to genijalan potez da se izigraju efekti bojkota, a ja bih rekao očajnički potez da naprave privid demokratije i vrlo moguće potez samo-delegitimizacije izbora i parlamenta koji će biti formiran. Svesni da su stvorili takve političke okolnosti u kojima u slučaju bojkota SzS i PSG samo liste vladajućih SNS i SPS prelaze izborni prag od 5%, Vućić je nakon što je deo opozicije najavio izlazak na izbore rešio da ih time „pogura“ u parlament kako bi novoformirani saziv izgledao kao da u njemu postoji opozicija i kako je sve normalno. Pri tom koristeći argumentaciju da to ide samo na štetu SNS-a i da će oni imati manje mandata i da je Srbiji potreban reprezentativniji parlament.

Da se samo ukratko osvrnemo, Srbija ima gotovo pa “hiper-reprezentativan” parlament sa velikim brojem partija u njemu. Političke partije su širokim koalicijama godinama unazad naučile da zaobilaze efekat izbornog praga od 5% i najjače stranke sa sobom u parlament uvode niz malih stranaka, a male stranke se udružuju i zaobilaze ovaj ograničavajući element izbornog sistema. Od saziva 2003. do saziva parlamenta 2016. godine broj partija u parlamentu je bio najmanje između 15 i 29, a broj listi koje su prelazile cenzus između 4 i 7. Šta više, broj listi koji je ostajao između 2 i 5% je jako mali (od 0 do 2) na svim izborima osim 2014. godine kada je izborni prag zaista odradio svoj posao i kada je 6 listi sa više od 2% ostalo bez mesta u parlamentu. Osim te 2014. godine, gotovo sve iole ozbiljnije političke liste su preskakale izborni prag i kreirale hiper-reprezentativan parlament. Suludo je ovu promenu posmatrati u bilo kom drugom kontekstu osim bojkota i jako je važno da su ovu odluku osudili i evropski parlamentarci koji su bili uključeni u posredovanje krajem 2019. godine i koji su jasno istakli da se ključni elementi izbornog sistema ne menjaju u izbornoj godini. Sa toga međunarodni akteri ne mogu da skrenu pogled i može se desiti da je tim potezom Vučić dobrim delom sam delegitimizovao izbore koji slede.

Zaokružena bojkot opozicija i izlazak na izbore pokreta 1 od 5 miliona

Duže vreme sam smatrao da je za bojkot jako važna odluka Pokreta slobodnih građana i da uz četiri partije Saveza za Srbiju oni predstavljaju relevantnu opoziciju. Nakon meseci vaganja, njihovih pokušaja da kroz razgovore poprave izborne uslove – shvatili su da od toga nema ništa i doneli odluku o bojkotu predstojećih izbora i na taj način zaokružili bojkot opoziciju. Uz proglašenje bojkota, najavili su aktivnosti ka EU i nakon toga uputili još jedno pismo u kome zahtevaju izveštaje eksperata o stanju u medijima i stanju vladavine prava u Srbiji, nalik na tzv. “Pribe izveštaj” u Severnoj Makedoniji koji je bio početak ozbiljnijeg angažovanja međunarodnih aktera na rešavanju krize u toj zemlji koji je na kraju doveo do Pržinskog sporazuma, prelazne vlade i sl. To jeste put kojim se može vršiti pritisak na evropske aktere i način kako se dodatno stvara kriza u Srbiji kroz nezavisne izveštaje koji bi utvrdili stanje u Srbiji u ove dve ključne oblasti.

Samo dan nakon zaokruživanja bojkot opozicije, kada je trebalo da se očekuje da se krene u snažnu kampanju i aktivnosti u smeru promocije bojkota, dešava se najava pokreta #1od5 miliona da će možda izaći na izbore, a sedam dana kasnije i konačna odluka o tome da taj pokret koji mesecima poziva na bojkot i isti promoviše – sada ide na izbore.

I dalje ne mogu da pronađem logičku matricu takve odluke, ali nisam pristalica teorija zavera. Ne verujem da iza odluke stoje ni vlast ni opozicija, već da su oni koji vode taj pokret – doneli najgoru moguću odluku i da će njome odrediti i svoju političku sudbinu. Siguran sam da ne mogu da utiču na rezultate izbora i na sastav budućeg parlamenta, kao ni na izlaznost na izbore – ali jako loše zvuči kada se čuje da oni koji duže od godinu dana organizuju proteste, koji su pozvali na bojkot i koji se bore za slobodne i poštene izbore – sada na te izbore izlaze. Ali to je njihova odluka i ostaje samo da se vidi da li će se protesti nastaviti u nekoj novoj formi sa drugim organizatorima.

Opozicija skupom 1. februara (makar tako deluje) počinje ozbiljniju kampanju bojkota. I to treba da bude put zaokružene bojkot opozicije (SZS&PSG). Da krenu u kampanju i ne osvrću se na ostale političke aktere ni iz vlasti, a posebno ne iz opozicije. Ko hoće na izbore – neka ide na izbore, ko proglasi bojkot – dobrodošao je. Podele se moraju ostaviti po strani, svađe maksimalno izbegavati i usredsrediti se na taj jedan cilj – promocija i kampanja bojkota i stvaranje planova do izbora, za izborni dan i posle izbora. Valjda svi imaju isti cilj – slobodni i pošteni izbori. Kada se izbore za to, za okolnosti u kojima će moći da se nadmeću idejama i različitim programima – tada neka se nadmeću, a do tada svoje razlike i međusobne lične probleme moraju ostaviti po strani. Ovako samo stvaraju štetu svima – svojim partijama, drugim partijama opozicije, građanima koji imaju nekakvu veru i nadu u njih, a to nikome nije potrebno.

Na manje od 3 meseca smo do izbora. Tek možemo očekivati turbulencije i oluje u političkom životu Srbije. Kriza u Srbiji već postoji, a izbornim danom i nakon izbora može biti samo još veća.