“Neprihvatljivo je da vam drže lekcije i time veštački usporavaju pregovore za proširenje. Vi ste jedna prava, ponosna evropska nacija, što ste više puta i dokazali”, tim rečima je mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijatro pozdravio pristalice Srpske napredne stranke (SNS) na završenom mitingu kampanje “Budućnost Srbije” koju je prethodnih meseci organizovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. U prvi mah zvuči kao pohvala i potvrda da Srbija zaista pripada evropskoj porodici država. Međutim, ako u obzir umemo da dolazi od istaknutog funkcionera režima Viktora Orbana, kog Brisel optužuje za kršenje osnovnih vrednosti na kojima Evropska unija počiva, što je rezultiralo i suspenzijom Orbanovog Fidesa iz Evropske narodne partije (EPP), onda se postavlja pitanje šta za Srbiju znači pohvala onih sa „magareće klupe“ Evropske unije.
“Strana podrška”, odnosno “prijatelji SNS-a iz inostranstva”, već je viđeni mehanizam koji Srpska napredna stranka godinama koristi kako bi podigla svoj rejting među domaćom ali i svetskom javnošću. Nekadašnji gradonačelnik Njujorka Rudi Đulijani, bivši kancelari Austrije Alfred Guzenbauer i Nemačke Gerhard Šreder, pa i u samoj Italiji zaboravljeni Franko Fratini, neki su od inostranih političara koji često i javno podržavaju Srpsku naprednu stranku. Takođe, neki od prijatelja, poput bivšeg britanskog premijera Tonija Blera i nemačkog diplomate Volfganga Išingera, svoju podršku čak i naplaćuju. Podržavali SNS iz ideološkoih, interesnih ili finansijskih razloga, ono što je svim “prijateljima” zajedničko jeste činjenica da niko od njih u država iz kojih dolaze više ne igra nikakvu značajnu političku ulogu. Upravo zbog toga, otvorena podrška koja dolazi od mađarskog premijera Viktora Orbana i njegovog ministra spoljnih poslova Petera Sijatra, predstvalja zanimljiv izuzetak.
Suspendovani mentor
Da bi se na pravi način razumeo ulogu koji Mađarska može da ima na ubrzanje procesa evropskih integracija, prvo treba odgovoriti na pitanje kakva je uopšte pozicija Budimpešte u okviru Evropske unije. Suspenzija iz redova Evropske narodne partije, negativna kampanja koju Vlada Vikotra Orbana vodi protiv Brisela od početka izbegličke krize 2015. godine, kao i razmatranje mogućnosti da se Mađarskoj ograniči pravo glasa zbog kršenja osnovnih principa EU, činjenice su koje ukazuju da Budimpešta trenutno nije u prilici da utiče na bilo koga u Evropskoj uniji.
Geneza celog slučaja počinje još 2010, kada Fides ponovo dolazi na vlast. Prva odluka koju Orbanov režim donosi je promena ustava (tj. Osnovnog zakona Mađarske), a predlozi izmena su odbačeni od strane Evropskog suda pravde, ali i kritikovani od strane Venecijanske komisije i Saveta Evrope. Evropska komisija nije bila glasna povodom ustvane reforme u Mađarskoj, ali je zato snažna reakcija stigla iz Evropskog parlamenta. Naime, dve godine po dolasku Fidesa na vlast, Odbor Evropskog parlamenta za građanske slobode, pravosuđe i unutrašnje poslove (LIBE) zadužio je portugalskog poslanika Ruija Tavaresa, iz poslaničkog kluba Zelenih, da sastavi izveštaj o stanju osnovnih prava u Mađarskoj. Zadiranje u nezavisnost pravosuđa, usvajanje kontroverznog zakona o medijima, ali i osnivanje (nazovimo to) van-vladinih agencija koji bi nadgledali i pravosuđe i medije, samo su neke od mogućih zloupotreba koje se navode u tom dokumentu. Izvešaj je u formi rezolucije usvojen na plenarnom zasedanju Evropskog parlamenta u junu 2013, a mađarske vlasti se pozivaju da sprovedu sve odluke Evropskog suda pravde, ali i preporuke Saveta Evrope i Venecijanske komisije. Zanimljivo je prisetiti se da je tadašnja Evropska komisija Emanuela Baroza odbila da ispoštuje preporuke iz Traveresovog izveštaja i pokrene “mehanizam praćenja” nad Mađarskom. Zbog toga je u kampanji za Evropske izbore 2014. godine, Mađarska bila jedna od velikih tema. Treunutni predsednik Evropske komisije, a tadašnji kandidat Evropske narodne partije za to mesto, Žan Klod Junker, zauzeo je u kampanji tvrd stav prema Fidesu, navodeći da će kažnjavti sve države članice koje se ne ponašaju u skladu sa pravilima EU. To je izazvalo bojazan kod Viktora Orbana i pretvorilo ga u žestokog protivnika Junkerove kandidature. Orban je jedini, pored britanskog premijera Dejvida Kameruna, na sednici Evropskog saveta bio protiv nominacije Junkera za mesto predsednika EK.
Već sledeće godine dolazi do događaja koji će promeniti Orbanovu političku karijeru. Izbeglička kriza se zahuktala u leto 2015. godine, a Mađarska se suočila sa najviše zahteva za azil u svojoj istoriji. Međutim, za najveći deo izbeglica, popunjavanje zahteva bila je samo formalnost na njihovom putu ka Zapadnoj Evropi. Tome u prilog govori i istraživanje Fondacije Hajnrih Bel, koje navodi da je Mađarska u većini slučajeva bila i ostala tranzitna zemlja. Uprkos činjenici da je broj ulazaka u zemlju do kraja godine sa 1.500 pao na samo 10 osoba dnevno, Orban je dobio kartu na koju je mogao da zaigra – popularnost premijera je skočila, a ostatak priče dobro je poznat.
Novi saziv Evropskog parlamenta, ali ista situacija kada je Mađarska u pitanju – holandska poslanica Zelenih Džudit Sargentini bila je na čelu ad hoc odbora koji je sačinio izveštaj o mogućem pokretanju člana 7. Ugovora o Evropskoj uniji, koji podrazumeva suspenziju određenih glasačkih prava ukoliko Evropski sud pravde utvrdi da je došlo do ugrožavanja temeljnih vrednosti Unije od strane Mađarske. Zamerke prilično slične kao i pre četiri godine – umanjivanje nezavisnosti sudstva, potencijalan zloupotreba evroskih fonodva, neobjektivno izveštavanje državnih medija, kao i ograničenja akademskih sloboda – koje su ilustrovane odlukom Centralnoevropskog univerziteta (CEU) da posle gotovo trideset godina napusti Budimpeštu.
Ovaj dokument je u formi rezolucije usvojen ubedljivom većinom na plenarnom zasedanju Evropskog parlamenta u septembru 2018. godine. Mađarska vlada pokušala je da ga ospori, prvo dovodeći u pitanje legitimnost ovog glasanja, tvrdeći da bi takvoj odluci bila potrebna dvotrećinska većina, a onda i odgovorom na 109 stranica, u kom se tvrdi da izveštaj sadrži veliki broj činjeničnih grešaka. Takođe, na unutrašnjem planu, mađarska država i mediji, nipodaštavali su izveštaj, i kroz razne lokalne organizacije i institucije osporavali utvrđeno. Još jedna zanimljiva stvar je da je nakon ovog izveštaja, Džudit Sargentini postala predmet orkestrirane medijske kampanje iza koje su stajali i mađarska vlada i mediji u toj zemlji. Na kraju je cela procedura oko uvođena sankcija Mađarskoj završila u ćorsokaku zbog nepostojanja jednoglasnosti u Evropskom savetu.
Iako bez konkretnog formalnog završetka i sankcija, sve ovo izvršilo je orgoman pritisak na Evropsku narodnu partiju, čija je Fides dugogodišnja članica, da napravi odlučan otklon od Orbana i izbaci ga iz svojih redova. I dok su u vreme glasanja u Evropskom parlamentu čelnici ove evropske partije, uključujući i njenog Spitzenkandidat-a na ovogodišnjim izborima Manfreda Vebera, negodujući mahali prstom bez konkretnih koraka, nedavna kampanja Orbanove vlade i mađarskih medija protiv Junkera (koji dolazi iz EPP-a) i EU prešla je „crvenu liniju“. Naime, u sklopu kampanje za izbore za Evropski parlament, širom Mađarske osvanuli su plakati na kojima se Junker, i Orbanov arhineprijatelj Džordž Soros, optužuju da žele da nasele zemlju migrantima. Fides je ubrzo gotovo jednoglasno suspendovan iz EPP-a, ali je ostavljen prostor da se u njega vrati ukoliko „promeni ponašanje“.
SNS i Fides – dve strane istog novčića
Za razliku od evropskih partija, pridružena članica EPP-a, Srpska napredna stranka, nije pokazala nameru da se distancira od Fidesa nakon njegove suspenzije. Naprtoiv, srpske vlasti intenzivirale su saradnju sa mađarskom vladom, a česti sastanci ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović sa mađarskim šefom diplomatije ukazuju na to da Beograd i dalje Budimpeštu vidi kao svog najbližeg zagovarača u Briselu.
Uticaj na pravosuđe, kontrola medija, obračunavanje sa protivnicima preko tabloida, zarobljavanje institucija, tako izgleda demokratija u kojoj vlast kontrolišu mađarski Fides i srpski SNS. Ministar spoljnih poslova Mađarske je čak otvoreno u gostovanju na CNN-u priznao da je neliberalna demokratija zapravo demokratija u kojoj nisu na vlasti liberalne partije. Nije ni tajna da je upravo takva Evropa ono što Vlada Viktora Orbana želi, a da svi koji se toj ideji suprostave bivaju proglašeni za izdajnike i strane agente. Sličan obrazac možemo naći i u svakom obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji neretko govori o svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima kao nekome ko radi protiv interesa Srbije, a u korist velikih sila. Sa Vučiem je izgleda saglasan i Sijatro.
„Politička stabilnost je veoma važna vrednost za Mađarsku i Srbiju… Mnogi žele da je oduzmu od nas spoljašnjim uplitanjem, izazivanjem nemira, gomilom laži. Ovakvih pokušaja je nedavno bilo i u Mađarskoj, ali su svi bili bezuspešni. Siguran sam da će tako biti i u Srbiji“, poručio je Sijatro prilikom svog poslednjeg obraćanja pristalicama SNS-a u Beogradu.
Gledanje u Mađarsku kao model ponašanja Srbiji ne može doneti mnogo toga dobro na putu kad EU. Srbija time Briselu šalje poruku da će se kao članica bloka verovatno vrlo slično ponašati kao i Mađarska, da u temeljne vrednosti Unije suštinski ne veruje, ali i da će svojim eventualnim pristupanjem stati na stranu onih koji u Brisel gledaju kao u neprijatelja. Zbog toga postoji opasnost da će jedino ruka Viktora Orbana, uz eventualnu podršku Poljske i Italije, biti u vazduhu kada se bude glasalo o tome da li je Srbija spremna da pristupi Evropskoj uniji.
Nažalost, tada “strana podrška“ neće biti dovoljna.