Marić: Za ulazak u EU nije dovoljno samo usvajanje zakona

Centar za evropske politike; Foto: Facebook / CEP

BEOGRAD – Posle izjave predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera da nije realno da neka od država kandidata postane punopravna članica Evropske unije pre 2020. godine i rezultati nemačke naučne studije „Forecasting Candidate Status“ pokazuju da Srbija verovatno neće ispuniti „kriterijume za članstvo“ u EU pre sredine 2030-ih. Sena Marić, programska menadžerka i viša istraživačica u Centru za evropske politike (CEP) objasnila je kako ova studija ima ozbiljne nedostatke, jer je posmatrala samo usklađenost nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU kao kriterijum prilikom prognoze datuma.

Polazeći od pretpostavke da su uslovi za članstvo za države Zapadnog Balkana ostali nepromenjeni u odnosu na prethodna proširenja 2004. i 2007. kada je u EU ušao veliki broj država Centralne i Istočne Evrope autori studije su tako zanemarili bitan uticaj političkih okolnosti u procesu pregovora, kao i činjenicu da su se kriterijumi za članstvo bitno izmenili, te da EU neće dozvoliti da u Uniju ponovo uđu države koje su samo usvojile njene zakone, a nisu pokazale i sposobnost primene usklađenog zakonodavstva, navodi se u saopštenju CEP.

„Moramo imati na umu da usvajanje nacionalnih propisa koji su u skladu sa standardima EU nije više ključni kriterijum za članstvo u EU, kao što pretpostavlja ova studija, već i delotvorna i efikasna primena usvojenih propisa kroz odgovarajuće administrativne i pravosudne strukture, kao i sposobnost primene usklađenog zakonodavstva“, objasnila je Marić.

Ona je dodala da je Makedonija još pre 10 godina imala gotovo potpunu usklađenost zakonodavstava sa EU, ali da se nije pokazala u pogledu primene – a upravo je ova država istaknuta kao najnaprednija u pomenutoj studiji.

Isti je slučaj sa Crnom Gorom, koja dve godine stagnira u poglavljima 23 i 24 jer je došlo vreme da usvojene zakone implementira, što se pokazalo izuzetno zahtevnim.

„Kriterijumi za članstvo, dakle, obuhvataju sve ove aspekte, te ih i naučne prognoze moraju zbirno uzeti u obzir da bi bile iole kredibilne,“ kaže Marić.

Ona zaključuje da „ovakvi članci i studije ukazuju na potrebu da naučnici i stručnjaci ,iz prakse’ treba više i bolje da komuniciraju, kako bi ovakva istraživanja bila bolje utemeljena u realnosti.“