Prošlo je godinu dana kako svakodnevnicu građana Srbije prate članci o pandemiji COVID-19. Od prvobitnih naslova o opasnosti virusa, totalnoj blokadi granica Srbije i Evrope, „hermetičkih zatvaranja“, izbavljanja „zarobljenih“ građana iz inostranstva i uvođenja vanrednog stanja, pa sve do naslova o pomoći koja je pristizala u borbi protiv pandemije, otvaranju granica i ponovnog „spuštanja rampe“, mediji su građane zatrpavali informacijama iz minuta u minut, često prenaglašavajući dramatičnost situacije. Solidarnost koja je ispoljena u prvim mesecima borbe protiv pandemije, kroz pomoć i donacije koje su stizale u Srbiju, nastavljena je i kasnije. Međutim, zvanični Beograd ne samo da nije ispoljavao podjednaku zahvalnost prema svim stranama koje su pomogle Srbiji, već je nekima svojim postupcima naneo štetu sopstvenim spoljnopolitičkim ciljevima.
Pandemija COVID-19 predstavljala je jednu od glavnih tema o kojoj su mediji pisali o Evropskoj uniji, pokazuje istraživanje Centra savremene politike, „Izveštavanje medija u Srbiji o Evropskoj uniji 2020: Ljubav iz Kine i šamari iz Brisela“ u kojoj je analizirano izveštavanja medija o Evropskoj uniji u periodu od 1. januara do 31. oktobra 2020. godine.
Istraživanje je pokazalo evidentno prisustvo emotivnog pro-kineskog i antievropskog narativa u vezi sa pandemijom koronavirusa, kao i da postoje razlike među medijima kada je u pitanju izveštavanje o ovim temama, pa i prisutnost predstavnika vlasti u njihovom tumačenju.
„Primetno je da je početak analiziranog perioda obeležio narativ o pasivnom ponašanju Evropske unije u pogledu pomoći Srbiji, čije je mesto spremno zauzela Kina. Naslovne strane medija obeležili su tekstovi o ‘smrti evropske solidarnosti’, koja je ‘bajka samo na papiru’. Vlasti u Srbiji iskoristili su ovaj povod da predstave ‘vekovno čelično prijateljstvo’ i ‘bratske odnose’ Srbije i Kine“, navodi se u istraživanju Centra savremene politike.
Glavni izvor ovakvog narativa o „čeličnom prijateljstvu“ i „kineskoj braći“ bio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u više navrata istakao kako Srbija „traži kinesku ljubav“ i kako je Srbija „beskrajno zahvalna na svemu“. Primetno je i da su provladini mediji prilikom izveštavanja o kineskoj pomoći pisali sa znatnom dozom emotivnosti, što se može videti u naslovima: „Srbijo, ne plači, Kina je uz tebe“, „Srbija ovo ne sme zaboraviti: Kinezi poslali poruke solidarnosti sa Srbijom koje stežu grlo“, kao i potenciranje „neraskidive veze Beograda i Pekinga“.
Sa druge strane, pomoć koja je stizala iz Evropske unije uzimala se “zdravo za gotovo”, dok su provladini mediji negativno izveštavali o Evropskoj uniji, ističući kako je zvanični Brisel ostavio Zapadni Balkan „na cedilu“, kako je „Briselski birokratski imaginarijum raskrinkan“ i kako je „EU smrtno ranjena! Pustila bi Srbe da pomru!“, kao i to da je „korona uništila evropski san“.
Postavlja se pitanje, kakav je efekat narativ o “pasivnoj ulozi EU” i Kini koja stiže u pravi čas “da spasi voljenu Srbiju” imao na percepciju građana Srbije o pruženoj međunarodnoj pomoći?
Prokineski i antievropski narativ: Kakvi su efekti?
Kakve je efekte proizvelo medijsko izveštavanje o Kini koja „spašava Srbe“, a Evropskoj unija koja ne samo da ne reaguje na „vapaje“ Srbije već joj i „lupa packe“?
Narativ o “pasivnoj ulozi EU” i Kini koja stiže u pravi čas “da spasi voljenu Srbiju” je verovatno imao efekat na percepciju građana Srbije o pruženoj međunarodnoj pomoći, čemu svedoči podatak iz istraživanja javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, u kojem je istaknuto da 69,4% ispitanih građana Srbije smatra da je Kina dala najveću finansijsku i humanitarnu pomoć Srbiji u borbi protiv pandemije COVID-19, dok za Evropsku uniju to smatra 9,6% ispitanih građana.
„Usled medijskih naslova koji su propraćeni emocionalnim nabojem, pomoć koju je Kina donirala značajno je uzdignuta u očima građana Srbije, dok je to imalo suprotan efekat na donacije koje su stizale iz EU“, navodi se u istraživanju Centra savremene politike.
Programski koordinator Beogradskog fonda za političku izuzetnost Stefan Vladisavljev ističe da se od početka pandemije Kina prva pozicionirala kao globalni akter u borbi protiv virusa. Kako Vladisavljev ističe, kineska „diplomatija maski“ nije svuda jednako prihvaćena.
„Dok su neke države ograničile prisustvo Kine, pa samim tim i uticaj koji je kroz pruženu pomoć proistekao, druge su ga oberučke prihvatile. Jedna od država koja jeste prihvatila pomoć bila je Srbija, i kombinacijom globalne kineske inicijative i delovanja srpskih zvaničnika, kreiran je narativ u kome je Kina predstavljena kao ’jedini partner koji može pomoći Srbiji u borbi protiv COVID-19’“, objašnjava Vladisavljev za European Western Balkans.
Sa ovim je saglasan i Strahinja Subotić, programski menadžer i viši istraživač Centra za evropske politike, koji objašnjava da je od početka pandemije postojao sistemski razvoj narativa od strane srpskih donosioca odluka sa ciljem da se naruši kredibilitet Evropske unije u Srbiji.
„Oštrim kritikama na račun EU po izbijanju pandemije, a potom putem veoma ograničene medijske pažnje i skromnih izjava zahvalnosti srpskih zvaničnika za pozamašnu pomoć dobijenu od Unije, stvorena je slika Kine kao nezamenljivog i jedinog pravog saveznika Srbije. Na ovaj način, ne samo što se dodatno legitimizovala postojeća politika ‘sedenja na više stolica’ koju sprovodi Beograd, a koja je suprotna njenim obavezama da se postepeno usaglasi sa spoljnom politikom EU, već se istovremeno uticalo na promenu svesti građana o evropskom putu Srbije“, ukazuje Subotić za EWB.
Stefan Vladisavljev napominje da ono što se razlikuje od uobičajenog prikazivanja saradnje između Beograda i Pekinga u pozitivnom smislu, poput pozitivne promocije infrastrukturnih projekata koji se finansiraju iz kineskih kredita, jeste što se u ovom slučaju „saradnja sa Kinom stavljala direktno nasuprot pomoći Evropske unije, aktera koji je prikazan kao nesolidaran, spor u svom delovanju i suštinski neefikasan“.
„To ne odražava pravu sliku i predstavlja u određenoj meri neistinit prikaz odnosa između Srbije i EU“, kaže Vladisavljev.
Dominantan pesimizam prema mogućnosti članstva Srbije u Evropskoj uniji, kao i otvoreno negativan stav prema njoj, Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, objašnjava produktom objektivnih spoljnih faktora, ali i samog ponašanja vladajuće elite u Srbiji.
„Objektivni spoljni faktor je zastoj i paraliza u evropskim integracijama koji su na snazi od globalne finasijske krize 2008. godine, kao i razočaranost građana neuspesima ekonomske i političke tranzicije nakon pada Miloševićevog režima“, kaže Vuksanović za EWB, dodajući da je ponašanje vladajuće elite motivisano i spoljnopoličkom i unutrašnjom političkom kalkulacijom.
Kako kaže, spoljnopolitička kalkulacija je da se koristi Kina „kao poluga uticaja u odnosu na Zapad“.
“Na tom polju, Kina je zamenila Rusiju pošto je uvidela da je Kina mnogo moćnija od Rusije i kao takva upečatljiviji adut. Unutrašnja kalkulacije je da se pro-kineski narativ bolje prodaje od proevropskog narativa“, ukazuje Vuksanović.
Kolika je šteta naneta reputaciji EU?
Uzimajući u obzir narative koji su nastali na početku pandemije i koji i danas traju, postavlja se pitanje – kolika je šteta naneta percepciji građana o EU?
Pomenuto istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku već ukazuje na posledice ovakvog narativa.
Stefan Vladisavljev iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost objašnjava da su posledice iskazane kroz istraživanja javnog mnjenja i utiska građana Srbije da je Kina najveći donator i najprisniji partner Srbije.
„Činjenice su drugačije, visina stranih direktnih investicija, obim spoljne trgovine i bespovratne donacije koje iz EU stižu u Srbiju su višestruko više od bilo kog drugog partnera“, kaže Vladisavljev.
Sa njim je suglasan i Vuk Vuksanović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku koji navodi da je reputaciona šteta već naneta EU, jer većina u srpskom javnom mnjenju ne veruje da će se Srbija pridružiti EU, a percepcija o Kini je ekstremno pozitivna.
„Performansa EU u procesu nabavki vakcina neće pomoći poljuljanom imidžu i percepciji EU, a pomoćiće Kini. Do promene narativa neće doći, dokle god se partnerstvo sa Kinom i pro-kineski narativ isplaćuje vladajućoj eliti, i dok ne dođe do radikalne promene strategije EU prema Srbiji“, ističe Vuksanović.
To potvrđuje i Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike, navodeći da ankete pokazuju da je slika o EU u Srbiji već odavno iskrivljena, kao i da narativi ovog tipa mogu samo da doprinesu daljem porastu evropskepticizma.
„Ukoliko napravimo komparaciju između ove i prethodne godine, možemo primetiti da se zapravo retorika uopšte nije promenila. I godinu dana nakon što je proglašen „kraj evropske solidarnosti“, vidimo da se istovetne poruke i dalje plasiraju građanima. Ranije su u fokusu bile maske, respiratori i ostale medicinske potrepštine, a sada su u pitanju, pre svega, vakcine“, kaže Subotić.
Na kome je odgovornost za ovakvo stanje i kreiranje antievropskih narativa?
Stefan Vladisavljev iz Beogradskog fonda za političku izuzetnost objašnjava da su za ovakav razvoj događaja, najodgovorniji srpski zvaničnici i provladini mediji koji su prenosili izjave srpskog političkog vrha, te na taj način doprineli formiranju narativa koji je doprineo popularnosti Kine među građanima Srbije i percepcije EU kao nepouzdanog partnera koji „nije solidaran“.
„Iako su vremenom oštre kritike na račun EU ublažene u izjavama srpskih zvaničnika, kritičke izjave su imale većeg odjeka i veći uticaj među građanima Srbije, te dugoročno mogu doprineti smanjenju popularnosti EU u Srbiji i negativno uticati na proces EU integracija Srbije“, kaže Vladisavljev.
Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike navodi da se retorika srpskih visokih zvaničnika poput „ako nam niste poslali vakcine, niste morali ni amandmane“ nastavlja, kao i delegitimizacija EU i njene kritičke oštrice, čime se stvara prostor za ignorisanje nužnih reformskih procesa.
„Dakle, očigledno je da medijska sfera i javni diskurs u Srbiji ne pogoduju razvoju imidža EU, kao najvećeg donatora Srbiji od 2000. godine, uključujući i ukupne donacije za sektor zdravstva, kao i pomoć za vreme poplava 2014. godine“, kaže Subotić.
Imajući u vidu nepovoljnu situaciju, stalno prisutne negativne narative o EU u medijima koji dolaze od najviših državnih zvaničnika, kao i pad podrške članstvu u EU, nameće se pitanje kako rešiti ovaj problem.
Subotić smatra da ukoliko je cilj da se spreči porast evroskepticizma u Srbiji, EU će morati da pošalje jasnu poruku da neće tolerisati stvaranje i podržavanje gorepomenutih narativa.
„Vreme za delovanje je kratko, imajući u vidu da će Srbija i Kina, pored saradnje u oblasti zdravstva, nastaviti da razvijaju odnose u oblastima poput spoljne politike, bezbednosti i visoke tehnologije. S obzirom da je predsednik Kine zvanično potvrdio spremnost da poseti Srbiju, po drugi put, može se očekivati novi talas prokineske i evroskeptične retorike“, zaključuje Subotić.