Nigde protivrečnosti srpske samoproglašene vojne neutralnosti nisu tako vidljivi kao u medijima. Dok su u praksi Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane poslednjih godina intezivno sarađivali sa NATO u okviru Partnerstva za mir i saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja, u medijima se stvarao utisak da ruska i srpska vojska marširaju u istom stroju. To se najbolje videlo u oktobru, uoči i tokom dolaska dugo očekivanih poklonjenih MiG-ova baš na godišnjicu oslobođenja Beograda. Ruske avione, koji su doduše stigli polurasklopljeni, predsedniku Aleksandru Vučiću uručio je lično ministar odbrane Sergej Šojgu, koji je ostao na proslavi.
Na tom skupu se čulo mnogo lepih reči o bratstvu po oružju crvenoarmejaca i partizana (koji su u govorima izgubili ideološke odrednice i izmetnuli se u rusku i srpsku vojsku) i budućoj još intenzivnijoj vojnoj saradnji. Na isti pompezan način ispraćena je letošnja rusko-belorusko-srpska vojna vežba „Slovensko bratstvo 2017“, čije ime nosi mnoge konotacije (zamislite da Nemci, Norvežani i Holanđani nazovu zajedničku vežbu „Germansko bratstvo“). Uz sve to, mediji koje direktno ili indirektno kontroliše srpska vlast (a takvi su većinom) već godinama svakodnevo objavljuju slavopojke nadmoći rukog oružja (tipičan naslov: „Nova Putinova raketa uterala Amerikancima strah u kosti“) i pobedama ruske vojske u Siriji.
Istovremeno, primeri vojne saradnje sa članicama NATO, bilateralne ili u okviru Alijanse, do sada su teško nalazili put do javnosti. Zajednička vežba Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP-a Srbije sa američkim „Deltama“, održana ranije ove jeseni, pažljivo je ignorisana u srpskim medijima, kao i mnoge druge slične aktivnosti. Slično je bilo i sa pristupanjem Srbije (u septembru) borbenoj grupi HELBROC, nastaloj pod okriljem Evropske unije, koju čine Grčka, Rumunija, Bugarska, Kipar i Ukrajina i u kojoj dominiraju NATO članice, zbog čega je neki nazivaju „pravoslavni NATO“.
U širem kontekstu, pozitivni sadržaji o NATO poslednjih godina se praktično nisu mogli naći, dok je negativnih, uz obavezno podsećanje na „divljačko i besomučno bombardovanje“ 1999. godine, bilo mnogo. Dodajmo tome i širenje mita o osiromašenom uranijumu koji je navodno trajno zagadio životnu sredinu i doveo do epidemije kancera širom Srbije (iako nikakvih dokaza za takvu tvrdnju nema) i redovna tabloidna „razotkrivanja paklenih planova NATO“ da se u Srbiji izazove građanski rat ili neka slična katastrofa, pa postaje jasno zašto većina Srba misli sve najgore o Alijansi.
Ne sme se zaboraviti ni rastuća uloga ruskih državnih medija, pogotovo agencije i radija „Sputnjik“ u srpskom medijskom prostoru. Sa po sebi, „Sputnjik“ nije naročito popularan, ali sadržaji koje nudi su besplatni i redovno ih preuzimaju vodeći srpski mediji. „Sputnjikovi“ komentari i analize sistematski upozoravaju da će preveliko približavanje Srbije EU i NATO dvesti do gubitka nacionalnog (pravoslavnog, slovenskog…) identiteta, ili u najboljem slučaju pretvaranjem Srba u sluge Zapada.
Da je ta ledena santa počela da se topi moglo se primetiti krajem prošlog meseca, tako reći čim je Šojgu okrenuo leđa, kada je Vladimir Đukanović, narodni poslanik vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i član delegacije Skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO dao intervju televiziji „Pink“ u kome je iznenađujuće pomirljivo govorio o Severnoatlantskom savezu. „Jedina smo zemlja koja je pohvaljena apsolutno za odlično angažovanje, za sardnju, ekonomiju… dok su ostale zemlje, govorim o zemljama na Balkanu, pretpile ogromnu kritiku”, rekao je Đukanović o godišnjem sastanku PS NATO koji je upravo bio održan u Bukureštu, dodajući da Alijansa „veoma povoljno gleda na Srbiju kao partnera“. Ovo je bilo tim čudnije jer je Đukanović u srpskom parlamentu dosad važio za jednog od nejžešćih kritičara Zapada uopšte, a NATO konkretno, dok je „Pink“ udarna pesnica Vučićeve propagandne mašinerije. Bila je to, kako se ispostavilo, prva lasta medijskog otopljavanja Beograda prema NATO.
Samo par nedelja kasnije, 15. novembra, Vučić je otputovao u sedište Alijanse u Brisel, gde se video ne samo sa generalnim sekretarom Jensom Stoltenbergom, već je učestvovao na sastanku Saveta NATO. Za razliku od prethodne Vučećeve takve posete s početka ove godine, ovaj put je događaj ekstenzivno „pokriven“ u srpskim medijima. Vučić i Stoltenberg su se na zajedničkoj konferenciji za štampu međusobno obasipali komplimentima: “Zahvalio sam Stoltenbergu i članicama NATO na tome što održavaju mir i stabilnost na KiM, pre svega jedinicama KFOR-a. Uloga NATO u osiguranju sigurnosti i bezbednosti za naš narod, ali i za naše svetinje, je od izuzetnog značaja”, rekao je Vučič, dok je Stoltenberg podsetio da NATO svake godine ima preko sto aktivnosti sa Srbijom, uz puno uvažavanje vojne neutralnosti.
Odmah potom, u Batajnici je održana još jedna trodnevna vojna vežba – „Dvostruki orao“ – u kojoj su zajednički učestvovali srpski i američki padobranci. I ona je (opet za razliku od prethodne vežbe na istom mestu) dobila maksimalni publicitet. Završnici je prisustvovao i Vučić, u pratnji nekoliko ministara, uz prigodne govore predsednika Srbije i američkog ambasadora.
Šta bi trebalo zaključiti iz ove nagle promene dirigovanog medijskog kursa u odnosu na NATO? Najpre je važno objasniti raskorak između dosadašnje zvanične, u suštini pomirljive politike prema NATO, i načina na koji su Alijansu tretirali zvanični i poluzvanični mediji koji su se, kao što je gore opisano, kretali od sumnjičavog do otvoreno neprijateljskog. Ta je medijska politika bila uslovljena ne samo željom da se ne otuđi Vučićeva izborna baza, koja gaji otvorene antipatije prema NATO, već i željom da se umire ruski strahovi da bi Srbija mogla da se povede za crnogorskim primerom i zatraži članstvo u Alijansi.
Rusija, međutim u poslednje vreme intenzivno pritiska Srbiju da se odmakne od NATO ili bar uspostavi ravnotežu između saradnje sa NATO i Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju (OKBS), neke vrste mini verzije Varšavskog pakta, a u kojoj su Rusija, Belorusija, Kazakhstan, Tadžikistan, Kirgistan i Jermenija, dok Srbija ima status posmatrača. Tome treba dodati i sve dublju iritaciju Moskve srpskim odbijanjem da Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu da diplomatski status, sa mogućnosti da taj centar u budućnost postane neka vrsta vojno-obaveštajnog punkta. Odupirući se tom pritisku, Vučić promenom (javnog) odnosa prema NATO želi da pokaže kako ima odstupnicu prema Zapadu. Ako je suditi po „Sputnjikovom“ tekstu o pomenutoj padobranskoj vežbi u Batajnici – „Skovan plan SAD – da Srbija bez padobrana skoči u NATO“ – Rusima se ova promena nimalo ne dopada.
Ostaje da se vidi koliko je otopljavanje trajno i da li će se odnos prema NATO suštinski promeniti, ili je reč o još jednom akrobatskom skoku na tankoj žici između Istoka i Zapada. Tu je tačku Vučić tokom svoje petogodišnje vladavine majstorski usavršio, pa ne treba sumnjati da nas do kraja predstave čekaju još mnoga iznenađenja.