Sala za novinare Evropske komisije; Foro: Evropska unija

Krajem novembra ekspert Evropske komisije Frančesko Šakitano dostavio je izveštaj Vladi Srbije u kojem se navodi da je Nacrt Medijske strategije veoma dobro napisan. Međutim, prošle nedelje konačno je objavljen tzv. “non-pejper”, odnosno neformalni radni dokument Evropske komisije o stanju u Poglavljima 23 i 24 u kojem se komentariše i stanje slobode medija u Srbiji. Za razliku od teksta strategije koji je pozitivno ocenjen, samo stanje slobode medija u Srbiji dobilo je negativne kritike. Kao najbitniji problem izdvojene su pretnje, zastrašivanje i nasilje nad novinarima, politički i ekonomski uticaj na medije, ali i Regulatorno telo za elektronske medije.

Evropska komisija upozorila je u svom izveštaju da “slučajevi pretnji i nasilja nad novinarima i dalje predstavljaju ozbiljan razlog za zabrinutost” i da “sveukupno okruženje još uvek ne pogoduje ostvarivanju slobode izražavanja u praksi.”

Evropska komisija smatra da rešenje ovog problema jeste u mobilizaciji snaga zakonske prinude i da politički činioci u tome moraju da predvode sopstvenim primerima.

Sagovornici EWB-a smatraju da je Evropska komisija precizno mapirala i uočila glavne probleme kada se radi o medijskim slobodama, ali da se predstavnici vlasti neće mnogo potruditi da iste probleme isprave.

Koliki zapravo uticaj komentari Evropske komisije imaju na vlast?

Članica Radne grupe za izradu Nacrta Medijske strategije i novinarka BIRN-a Tanja Maksić navodi da je je Evropska komisija mapirala najveće i glavne mehanizme uticaja i kontrole i da je dobro da se ti mehanizmi prepoznaju u izveštaju, međutim, smatra da oni nemaju veliki uticaj.

„Meni je potpuno jasno da su mediji glavni mehanizam ove vladajuće strukture i da će oni vrlo teško da se odreknu medija pogotovo u toku iduće godine kada budu raspisani izbori. Inače, medij je zapravo glavna poluga za homogenizaciju biračkog tela, za upravljanje javnim debatama, za kontrolu štete i sve ostalo. Stoga, potpuno sam sigurna da ovakvi izveštaji nemaju mnogo uticaja ali sa druge strane moram da budem potpuno fer i da kažem da su ovi izveštaji praktično jedini alat koji pravi neki pomak”, istakla je Maksić i dodala da je ono što novinari pišu “iznutra” ili na lokalu ima mnogo manji odjek i uticaj na vlast nego ono što dođe od međunarodne zajednice.

Za razliku od Maksić, izvršni direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine i član Radne grupe za izradu Nacrta Medijske strategije Veljko Milić smatra da su negativni komentari Evropske komisije, odnosno Evropske unije od presudnog značaja.

„Bez negativnih komentara Evropske komisije ništa se ne bi poboljšalo. Ipak, smatram da bi komentari Evropske unije morali biti još žešći i energičniji i da je to jedini način da se nekako popravi stanje slobode medija u Srbiji. Generalno stanje slobode medija je vrlo loše. Ali određeni koraci se preduzimaju najčešće zbog upravo tih negativnih komentara koji dolaze od strane Evropske unije“, smatra Milić i dodaje da se uprkos tim određenim koracima i pomacima koji postoje u praksi slabo vide efekti iz preduzetih mera.

Komentarišući mere koje bi trebalo da se preduzmu, Maksić je istakla da ovom u ovom izveštaju nedostaje veći akcenat na javne kampanje koje vodeći nosioci vlasti vode protiv novinara.

„Ukoliko se ne stavi dovoljan akcenat na takve kampanje, otvara se prostor za aktiviranje stranačkih bot-timova i pokreće se mehanizam slanja pretnji preko npr. društvenih mreža. Takva kampanja zapravo zakotrlja loptu za sve ostalo što sledi. Druga stvar je da akcenat nije stavljen na rad javnog servisa u smislu da ako se građanski protesti održavaju ispred zgrade Radio-televizije Srbije, evidentno je da sa javim servisom postoji problem u izveštavanju“, kaže Maksić i ističe da to u izveštaju ni u jednoj rečenici nije pomenuto.

Medijska strategija i njena implementacija

Medijska strategija jeste instrument kojim bi stanje medija u Srbiji trebalo da se poboljša i dovede na evropski nivo. Rad na strategiji bio je intenzivan, a iz Brisela smo dobili pozitivne komentare na sam Nacrt strategije. Međutim, sa druge strane vidimo kontinuirane napade na nezavisne novinare i medijske kuće i njihovo zastrašivanje. Takođe, predstavnici vlasti konstantno komentarišu tekuće istrage i sudske procese, ali i pojedinačne sudije i tužioce što je primećeno i u “non-pejperu” Evropske komisije. Stoga, postavlja se pitanje koliko je realno da će se sve što je planirano Medijskom strategijom zapravo implementirati?

Sagovornik EWB-a Veljko Milić ističe da moramo da budemo svesni toga da samim tim što je strategija dobila neko pozitivno mišljenje od strane Evropske komisije ne znači da će se bilo šta po pitanju slobode medija u Srbiji popraviti.

„To je samo Nacrt strategije koji još nije ni usvojen, preostaje da ministarstva iskomentarišu tu strategiju. Postoji mogućnost da Vlada usvoji izmenjen tekst strategije, stoga mi i dalje ne znamo šta će tačno biti usvojeno. A čak i da strategija bude usvojena u onom obliku u kojem je sada, preostaje nam tek da se usvoji Akcioni plan i da se rešenja iz strategije implementiraju kroz zakone i podzakonske akte“, ipak ističe da mi u ovom momentu ne možemo da znamo šta će krajnji rezultat biti.

Sa tim se slaže i Tanja Maksić koja dodaje da je Medijska strategija samo papir ako ne dođe do implementacije.

„Strategija sama po sebi kao papir i kao dokument ne može ništa dramatično da promeni, samom činjenicom da medijski sektor ulazi već četvrtu ili petu godinu bez strateškog dokumenta jer je prethodna strategija istekla 2016. godine. Ipak, Medijska strategija bez implementacije ne znači ništa. To je naša stalna boljka, da uvek imamo korektne zakone i korektne strategije, a da se u praksi sve raspada”, istakla je Maksić.

Upravo kako bi se promenila i praksa, u izveštaju Evropske komisije navodi se da je „politički i ekonomski uticaj na medije i dalje razlog za zabrinutost“. Evropska komisija je prepoznala nedostatak transparentnosti vlasničkih struktura i finansiranja iz državnih sredstava, ali i instrumentalizovanje poreske inspekcije.

„Bilo je pritužbi da su poreske inspekcije nesrazmerno korišćene kako bi se izvešio ekonomski pritisak na određene medijske kuće“, navodi se u izveštaju.

Milić smatra da se u „non-pejperu“ vrlo kvalitetno uočilo koje su to glavne tačke gde postoje problemi što se tiče medijskih sloboda u Srbiji i dodaje da su iste problematične tačke uočene i prilikom pisanja Medijske strategije.

„U Medijsku strategiju su unete određene mere koje bi trebalo da poprave stanje, ali preostaje tek da se strategija usvoji i da se implementira. Stoga, jedino će vreme pokazati šta će od toga što je previđeno Medijskom strategijom zapravo biti ispunjeno. Nažalost, problemi sa slobodom medija su u Srbiji vrlo brojni. ’Non-pejper’ je pobrojao najveće probleme kao što su bezbednost novinara, REM, javni medijski servisi, ali postoje i drugi problemi koji se pre svega odnose na finansiranje medija, konkursno sufinansiranje, ali i na oglašavanje državnih organa u pojedinim medijima“, ističe Milić.

Problem sa sufinansiranjem na lokalnom nivou uočen je i u izveštaju, te se navodi da “sufinansiranje treba uskladiti sa postojećim zakonodavstvom i sprovesti na pravičan i transparentan način koji nije štetan za tržišnu ravnopravnost, posebno na lokalnom nivou”.

Šta su predstavnici medija u Radnoj grupi zatražili?

Nakon izrade prethodne verzije Medijske strategije na proleće, pre slanja Nacrta u Brisel došlo je do jednostrane izmene teksta strategije bez konsultovanja Radne grupe. Vlada Srbije je tako izmenjen tekst poslala u Brisel, stoga su na kraju su novinarska i medijska udruženja Komisiji poslala i originalan tekst. Usledilo je mišljenje da izmenjeni tekst Vlade Srbije nije dobar, te da se treba vratiti na neka rešenja koja su bila u originalnom tekstu. Stoga je Radna grupa ponovo okupljena u septembru kako bi praktično vratila one odredbe koje je Vlada Srbije izbacila iz Medijske strategije.

Maksić ističe da se aktuelna stretegija dosta razlikuje od prethodne koja je dobila negativne komentare i da je metodološki, zanatski, ali strukturno mnogo bolje postavljena.

„Smatrali smo da su neka rešenja iz prethodne strategije u krajnjoj liniji katastrofalna u smislu da je u ciljevima bilo upisano da će država da se vrati u vlasništvo nad medijima i da treba da ima mnogo veći uticaj na medijsku scenu, izbačeno je samoregulatorno telo i predlagani su određeni modeli finansiranja u vidu privatno-javnog partnerstva za šta smo mi u startu smatrali da je korupcija u najavi. Stoga smo rekli da to nećemo da prihvatimo”, rekla je Maksić i dodala da se u izradu strategije da bi sprečila guranje medijske scene nazad u devedesete.

Milić dodaje da je tekst prvobitno sastavljen od strane Radne grupe jako slično najnovijoj verziji strategije.

„Ipak, u najnovijoj verziji su uvrštene još neke preporuke Evropske komisije. Ono u čemu se najviše razlikovao prvobitni Nacrt Medijske strategije i Nacrt koji je Vlada Srbije poslala odnosi se pre svega na pokušaj definisanja šta je to pojam cenzure. Definisanje cenzure je bilo neprihvatljivo zbog toga što jednostavno ukoliko se definiše šta je cenzura sve ostalo što nije obuhvaćeno tom definicijom neće predstavljati cenzuru. Na taj način se samo pravi uputstvo kako da neko vrši cenzuru“, kaže Milić i dodaje da su iz Nacrta medijske strategije bile izbačene najvažnije odredbe koje se odnose na nezavisnost REM-a i javnih medijskih servisa.

Radna grupa sastala se sa premijerkom Republike Srbije Anom Brnabić 12. decembra i predala spisak zahteva čiji je cilj sveukupno unapređenje medijske scene u Srbiji.

Dok čekamo odgovor Vlade, Maksić ističe da nam ostaje samo da pratimo šta će dalje da se dešava.

„Meni je malo žao što smo mi u stvari ovoliko vremena potrošili na raspravu o tom papiru, a posao nas tek čeka kada strategija bude usvojena. Na nama ostaje veliki posao da monitorujemo ono što će biti urađeno. Ali u krajnjoj liniji, uskoro ćemo imati strategiju kao reper prema kome ćemo da merimo gde su problem i da li je negde bilo pada ili poboljšanja”, zaključuje Maksić.


Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška nezavisnom izveštavanju o evropskim integracijama Srbije sa naglaskom na poglavljima 23 i 24“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne predstavljaju stavove EUROPEUM Instituta, niti stavove Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.