Autori: Vuk Vuksanović i Srđan Hercigonja
Završen je prvi krug predsedničkih izbora u Turskoj. Drugi krug biće održan 28. maja 2023. godine i obećava tešku borbu između sadašnjeg predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i opozicionog kandidata Kemala Kiličdaroglua. U kom pravcu će se odvijati spoljna politika Turske ukoliko pobedi opozicioni kandidat? Bez obzira na ishod izbora, postojaće kontinuitet u spoljnoj politici zemlje, posebno prema Balkanu.
Pod Erdoganovim vođstvom, odnosi sa Zapadom nisu uvek bili prijateljski, što je navelo Tursku da diverzifikuje svoja partnerstva kroz angažovanje prema Rusiji, Bliskom istoku i Africi. Kiličdaroglu je nedavno obećao da će se u slučaju njegove pobede spoljna politika zemlje okrenuti za „180 stepeni“. Međutim, snažna kombinacija međunarodnih i domaćih struktura mogla bi da obezbedi snažan kontinuitet turske spoljne politike, bez obzira da li će pobediti Erdogan ili opozicija.
Geopolitički, Turska će i dalje biti između Evrope, Rusije i Bliskog istoka. U tom okruženju, za očuvanje svoje bezbednosti, Turska će morati da se osloni na bezbednosne garancije koje joj daje članstvo u NATO-u pre svega zato što je Rusija uvek prisutna u skoro svakom regionu koji je bezbednosno bitan za Ankaru, bilo u Crnom moru, na Kavkazu ili, zahvaljujući ruskom prisustvu u Siriji, na Bliskom istoku i Istočnom Mediteranu. Međutim, upravo zato što je Rusija prisutna skoro svuda oko Turske, spoljnopolitička elita zemlje mora imati otvoren kanal komunikacije sa Rusima kako bi sprečila nepotrebne sukobe i obezbedila Turskoj prostor za geopolitičko manevrisanje. Može se reći da viševektorska politika ima jaku istorijsku osnovu koja datira još od osnivača turske republike, Mustafe Kemala Ataturka, koji je verovao da Turska uvek treba da ima autonomiju, što implicira da treba da bude, ako ne velika sila, onda makar zemlja koja je sposobna da kroji svoju sudbinu i da ne zavisi od volje spoljnih sila.
Ekonomski faktori će takođe ojačati ove geopolitičke snage. Dvojica turskih akademika, Onur Išči i Semjuel Dž. Hirst nedavno su napisali u publikaciji „War on the Rocks“: „Ekonomska realnost znači da će onaj ko pobedi 14. maja biti primoran da održava odnose sa oba zapadna kupca turskog izvoza, kao i sa ruskim i kineskim dobavljačima ključnog uvoza. Ove komplementarne veze će sprečiti radikalno geopolitičko prestrojavanje, bilo pod predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ili njegovim naslednikom”. Autori naglašavaju da je Turskoj Zapad potreban za održivu ekonomiju, posebno jer je Evropa, sa kojom Turska ima carinsku uniju, najveće izvozno tržište za turske proizvode. Ipak, na polju ekonomije, Turskoj je takođe potreban uvoz energije iz Rusije i roba proizvedena u Kini.
Kako se Balkan uklapa u ovu dinamiku? Među turskim spoljnopolitičkim stručnjacima konsenzus je da će balkanska politika doživeti najmanje promena. Po tom pitanju, stvari treba staviti u perspektivu. Turskoj će i dalje biti potrebna Evropa kao njen najveći potrošač i ekonomski partner, bez obzira ko je na vlasti u Ankari. Da bi se povezala sa Evropom, bilo vazdušnim, kopnenim ili morskim putem, Turska će proći kroz Balkan. Takođe, sa stanovišta Turske, ako zemlja želi da postane igrač u široj Evroaziji, potrebno je da ima odbrambeni perimetar i uticaj u svom evropskom zaleđu.
Takođe treba naglasiti da ono što daje vrednost Balkanu u Turskoj jeste da je od svih regiona sa kojima je Turska povezana, Balkan jedini region u kojem je Ankara bila uspešna. Dovoljno je uporediti odnose Turske sa balkanskim zemljama u poređenju sa bezbednosnim krizama i rivalstvima koje Turska doživljava u okviru Istočnog Mediterana, Bliskog istoka, Kavkaza i Crnog mora. Opozicija će takođe biti svesna ove realnosti i želeće da je sačuva. Ne popravljajte ako nije pokvareno. Balkan će ostati još jedan region gde Turska, zemlja kojoj je Zapad potreban, može da pokaže svoju sposobnost da sarađuje sa Zapadom, bez žrtvovanja svoje autonomije. Budući da je Turska članica NATO-a i carinske unije sa EU, njena bezbednost i prosperitet bi bili osnaženi integrisanjem Balkana sa Zapadom. U tom kontekstu, Ankara, bez obzira na elitu na vlasti, može da sarađuje sa Zapadom sve dok Turska oseća da nije slepi sledbenik zapadnih sila.
Domaća politika će takođe oblikovati balkansku politiku Ankare. Procenjuje se da je do 18 miliona turskih državljana poreklom sa Balkana. Vremenom će balkanski faktor postati još uticajniji u turskoj politici koja će u velikoj meri uticati na spoljnu politiku zemlje. To što je albanski premijer Edi Rama izrazio podršku Erdoganu mogao bi biti dodatni predznak. Postoje dve strane spoljne politike Ankare. Ona emotivna, koja ističe posebne veze sa etničkim grupama poput Bošnjaka i Bosne i Hercegovine, i ona pragmatična, koja Srbiju stavlja u ulogu najvažnijeg sagovornika Turske po balkanskim pitanjima. Ko god da preuzme kormilo turske balkanske politike, mora u budućnosti uravnotežiti ove dve strane.
Svi treba da pažljivo pratimo turske izbore. Ako Kiličdaroglu pobedi, možda ćemo na prvi pogled videti neke promene u spoljnoj politici zemalja, poput naginjanja ka Zapadu i hlađenja odnosa sa Rusijom. Međutim, dugoročno gledano, verovatnije je da će to biti samo privremenog karaktera i da turska spoljna politika, uključujući i prema Balkanu, najmanje zavisi od toga koja politička partija je na vlasti u Ankari.
Dr Vuk Vuksanović je viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP) i saradnik u LSE IDEAS, ekspertskom centru za spoljnu politiku u okviru Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (LSE). Srđan Hercigonja je viši istraživač BCBP-a. Ovaj članak je delimično zasnovan na njihovom predstojećem izveštaju za BCBP.