Ni nakon 4 godine HR se u EU ne doživljava kao ravnopravna

ZAGREB – Hrvatska je već četiri godine u Evropskoj uniji, a niko je ne doživljava kao ravnopravnu članicu, dok iz EK stižu samo šamari, piše zagrebački Jutarnji list.

Dopisnik Jutarnjeg i prištinske Kohe Augustin Polakaj, naime, u analizi položaja Hrvatske u EU, piše da većina zemalja članica ka zvaničnom Zagrebu gleda sa predrasudama.

„Čini se da nas svi još ne doživljavaju kao ravnopravnu članicu, čak ni Evropska komisija. Jesmo li doista toliko nespretni, neiskusni i nedovoljno angažovani da svoje stavove argumentujemo dovoljno dobro kako bismo bili uverljivi i za neke svoje postupke dobili i podršku EK“, navodi autor.

Osvrnuvši se na nedavni skandal sa odlukom o naglom i višestrukom povećanju naknada za kontrolu poljoprivrednih proizvoda, i njenom naglom povlačenju, pokazao je još jednom da je Evropska komisija pre na strani hrvatskih suseda nego svoje članice, tvrdi Polakaj.

Tvrdi i da je u ovom slučaju teško reći da li je veći skandal način na koji je odluka donesena ili način i brzina kojima je ukinuta.

„Malo je reći da se Hrvatska izblamirala. Ovaj bi slučaj trebalo da otvoriti neka pitanja oko našeg pozicioniranja u EU, kao još uvek najnovije članice, ali i u regionu, s kojom smo sami insistirali da moramo i želimo imati tradicionalni protok robe, kakav smo imali i prije ulaska u Uniju“, navodi se u analizi.

Postavlja i pitanje da li su ministar Tomislav Tolušić i resor na čijem je čelu bili sigurni da je ta odluka u skladu sa standardima EU.

„Ako jesu zašto su je tako brzo povukli. Ako nisu, zašto su je usvojili“, pita Jutarnji.

Pitanje je, navodi se dalje, jesu li pre toga imali konsultacije sa EK i ako jesu, jesu li od njih dobili podršku za meru koju su doneli.

„Ako jesu, zašto Komisija takvu podršku nije javno iskazala kako bi zaštitila svoju državu članicu od odmazde kojom su pretili susedi orkestrirani iz Srbije i Bosne i Hercegovine. To što ih Kosovo i Albanija nisu podržali samo je zbog toga što nisu hteli u bilo čemu biti na strani Srbije protiv Hrvatske, pa čak i ako je Hrvatska u krivu“, tvrdi autor u analizi.

Autor pritom dovodi u pitanje stručnost službenika Ministarstva poljoprivrede, diplomate i predstavnike u Briselu, ukoliko su, kako kaže, oni uveravali Tolušića da Hrvatska ima pravo na takvu meru, i da joj to dozvoljava članstvo u EU, a da pritom nisu obezbedili podršku Brisela.

Polakaj podseća da je i pre bilo slučajeva u kojima je bilo očito da Komisija umesto na stranu svoje članice staje na stranu treće države, makar ona bila i kandidat za članstvo.

U Evropskoj komisiji bili su besni kada je Hrvatska blokirala Srbiji otvaranje poglavlja 23 o pravosuđu i osnovnim pravima, podseća i dodaje da uopšte nisu bili spremni da slušaju hrvatske argumente, već su kao svoje smatrali argumente koje je pripremila Srbija.

„Kada smo to otkrili, u Evropskoj komisiji su pokušali najpre to da negiraju, a posle su se i pravdali da je to samo „radni neformalni dokument“.

Ističe da je u takvoj atmosferi, umesto prema Beogradu, pritisak Evropske komisije bio je usmeren prema Zagrebu.

Komisija je, tvrdi Polakaj, čak i od drugih uticajnih država članica tražila da pritiska Hrvatsku, pa je tako „Srbija otvorila poglavlje o pravosuđu, a Hrvatska uspela samo delimično da nametne neka merila kako bi zaštitila svoje interese i stavove“.

„Ali, barem zasad, Srbija nije učinila ništa u pravcu povlačenja spornog zakona o jurisdikciji za suđenje za ratne zločine kojima je dala ulogu „regionalnog Haga““, navodi Polakaj.

On kaže da u EK i dalje govore da Srbija ima zakon kakav imaju i mnoge druge države članice Evropske unije.

„Šamar smo od Evropske komisije dobili i oko stava prema odluci arbitražnog suda o granici sa Slovenijom. Ne samo da je Komisija u potpunosti stala na stranu Slovenije i imala potpuno identično tumačenje odluke arbitara, pa i koristila sličan rečnik kao i slovenačka vlada, nego niko u Briselu nije hteo ni da čuje naše argumente“, naveo je Polakaj za Jutarnji.

Autor konstatuje da je očito da neke svoje odluke Hrvatska nije dovoljno uspešno argumentovala partnerima u EU pa se, kako kaže, sama dovela u poziciju da mora da odustane od nekih od njih.