*Tekst predstavlja izlaganje na događaju u organizaciji Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, održanom 31. marta 2018, kome su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i drugi predstavnici Vlade Srbije.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo predstavnici vlade, Nacionalnog konventa i medija. Danas ću pokušati da dam svoj doprinos debati u vezi sa političkim rešenjem kosovskog problema.

Kako se meni čini, postoje četiri scenarija razrešenja kosovskog problema:

  1. Održanje statusa quo, odnosno odsustvo ikakvog rešenja
  2. Priznanje Kosova kao nezavisne države od strane Srbije, onako kako to traži Priština
  3. Podela Kosova, odnosno pripajanje Severa centralnoj Srbiji uz priznanje nezavisnosti Kosova
  4. Normalizacija odnosa bez priznanja nezavisnosti Kosova

Održavanje statusa quo jednostavno nema smisla nakon svih koraka koji su učinjeni u dijalogu sa Prištinom i nakon obaveza koje je Srbija prihvatila Pregovaračkim okvirom iz januara 2014. i koje se sada nalaze u poglavlju 35. Ponavljam, Srbija je ove uslove prihvatila, i ako želi da nastavi svoj put ka članstvu u Evropskoj uniji, mora i da ih se pridržava. Takođe, položaj Srba na Kosovu vremenom postaje sve teži.

Drugi scenario, odnosno priznanje celovitog Kosova kao nezavisne države, onako kako to traži Priština, ne bi imalo mnogo smisla za Srbiju. Za početak, to formalno niko od Srbije niti traži niti može da traži, uzimajući u obzir da ne priznaju sve članice EU Kosovo kao nezavisnu državu. Takođe, priznanjem Kosova Srbija bi izgubila sve mehanizme i sav uticaj koji joj je na raspolaganju da zaštiti srpske interese i položaj Srba na Kosovu.

Treći scenario, podela Kosova uz priznanje, deluje realistično i na prvi pogled omogućava zaštitu interesa i Srba i Albanaca, kao i dugoročno rešenje srpsko-albanskog sukoba. Međutim, deluje kao da međunarodna zajednica ne želi da prihvati ovakvo rešenje i da bi bez nekakve radikalizacije situacije ovo rešenje bilo teško ostvarivo. Ako bi se ostvarilo, međutim, bilo bi od izuzetne važnosti da se spreči bilo kakvo nasilje i da sporazum o normalizaciji sadrži garancije za Srbe južno od Ibra. Možda bi mogla da se napravi simetrija prava Srba na Kosovu i Albanaca u Srbiji, za koju bi obe strane bile zainteresovane.

Četvrti scenario, onaj najizgledniji, jeste normalizacija odnosa Srbije i Kosova bez priznanja Kosova od strane Srbije. Uzeću tu slobodu da izrazim mišljenje da je celokupni dosadašnji proces pregovora vodio u tom smeru i da se čini da je to bila pozicija Srbije još od samog početka političkog dijaloga. To je minimum koji od Srbije očekuje Evropska unija i maksimum na koji bi srpska javnost pristala.

Od samog početka je jasno da je ovo najizgledniji scenario i da se on bazira na ključnim dokumentima za proces pristupanja Srbije EU – pregovaračkom okviru iz januara 2014 i zajedničkoj poziciji EU za poglavlje 35 sa kraja 2015 godine. Prilikom debata o Kosovu, kao i u okviru samog unutrašnjeg dijaloga, često se govori kao da ovi dokumenti ne postoje.

Tu dolazimo do 2 pitanja.

Prvo, kako dizajnirati sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji tako da on odgovara kako obavezama, tako i interesima Srbije?

Drugo, kako učiniti javnost u Srbiji, kao i na Kosovu, spremnom da prihvati ustupke koje će obe strane neminovno dati u procesu normalizacije. Moje mišljenje jeste da unutrašnji dijalog ima upravo ovo za svrhu, te da je zato i pokrenut.

Kratko ću ponuditi odgovor na prvo pitanje. Jasno je da se ovim sporazumom mora omogućiti napredak Kosova u EU integracijama (po slovu Briselskog sporazuma), da li putem zelenog svetla za članstvo u UN ili nekako drugačije, kao i u potpunosti integrisati sve srpske strukture na Kosovu u skladu sa zakonima Kosova. Veće je pitanje šta Srbija dobija za uzvrat. Smatram da bi Srbija morala da na adekvatan način osigura položaj Srba na Kosovu, zaštitu kulturne baštine i svoje ekonomske interese.

Treba pronaći odgovarajući kompromis i kreativna rešenja koja će biti prihvatljiva za obe strane. Postoje različiti primeri, poput Severne Irske, gde su određena rešenja uspela da u dobroj meri razreše konflikt. Pronalaženje rešenja je sasvim moguće, ali se ova rešenja moraju adekvatno objasniti građanima.

Drugo pitanje je takođe važno – kako pripremiti javnost na punu normalizaciju odnosa. Prvi korak je već načinjen – predsednik je jasno govorio o potrebi da se odmaknemo od mitova i pogledamo realnosti u oči, i otvorio unutrašnji dijalog. Međutim, potrebno je učiniti daleko više od toga.

Prvo, stvoriti u društvu atmosferu koja pogoduje dijalogu. Ne može se otvoreno govoriti o Kosovu tamo gde su svi oni koji imaju nepoželjno mišljenje nazvani izdajnicima. Svojevremeno se i Oliver Ivanović našao na stubu srama i bio obeležen kao izdajnik nekoliko meseci pre ubistva.

Drugo, prestati sa zapaljivom retorikom i jasno i glasno reći građanima šta je suština dijaloga sa Prištinom, na šta se Srbija obavezala u okviru pregovora sa EU i zbog čega je za nas važno da se ovaj proces uspešno završi. Da ne pobeđujemo u Briselu 5:0, već da pronalazimo kompromis. Da ne pregovaramo sa „teroristima“, već sa predstavnicima vlasti koje smo sami prihvatili kao legitimnog sagovornika.

Treće, uključiti građane u proces odlučivanja. Naročito Srbi na Kosovu treba da imaju ulogu u celom procesu, umesto što u njihovo ime pregovaraju i Beograd i Priština, a oni žive u strahu, i na osnovu skorašnjih istraživanja, ne veruju apsolutno nikome.

Četvrto, iskoristiti kapacitete koje poseduje civilno društvo. Mnoge organizacije koje su ovde prisutne su radile godinama, ako ne i decenijama, na različitim oblastima u vezi sa Kosovom i dijalogom Beograda i Prištine. Mnoge imaju ekspertizu da pomognu kako da se javnost bolje upozna sa situacijom na Kosovu, tako i da pomognu našim državnim organima u pronalasku adekvatnih rešenja.