Nove strategije nacionalne bezbednosti i odbrane: Malo NATO, malo ODKB

Sednica Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije; Foto: Kabinet predsednika Republike Srbije

BEOGRAD – U proceduri Narodne Skupštine Srbije od avgusta 2019. nalaze se dva dokumenta od izuzetne važnosti za nacionalnu bezbednost, odbranu i dugoročno trasiranje spoljne politike Srbije – reč je o predlozima Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane.

Ova dva dokumenta mogu se smatrati „ličnom kartom“ spoljne i bezbednosne politike Srbije zbog toga što se kroz njih sagledavaju ciljevi i vrednosti koje jedna politička zajednica nastoji da ostvari i štiti, kao i sredstva koja u tu svrhu koristi.

Po prvi put u strategijskim dokumentima Srbija je ozvaničila koncept „vojne neutralnosti“, prethodno proklamovan u Rezoluciji Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije iz 2007. godine. Takođe, naša zemlja se odlučila da zasnuje svoj strategijski koncept odbrane na modelu „totalne odbrane“ koji se, kako je naznačeno u glavi 4 Strategije odbrane, izvodi oslanjanjem na sopstvene snage i potencijale, obuhvata vojnu i civilnu odbranu i planira se i organizuje u ratu, miru i vanrednom stanju.

Zbog ovih novina, ali i nastojanja Srbije da nađe „svoje mesto pod suncem“ jedno od važnih pitanja koje se nameće je i to kako će se razvijati saradnja, odnosno kakav će biti odnos Srbije prema aktuelnim vojnim savezima – Organizaciji severnoatlanskog ugovora (NATO) i Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i kakve tendencije mogu da se uoče.

Strategije ne donose dramatične promene

Za Marka Savkovića, programskog direktora Beogradskog fonda za političku izuzetnost (BFPE), predlozi strategija ne donose dramatične promene u pogledu odnosa prema aktuelnim vojnim savezima, jer kako navodi, dok evropska perspektiva stagnira, oportuna politika vlasti u Beogradu će se nastaviti.

„Očekujem da Srbija ostane zemlja posmatrač u ODKB-u, jer bi pristupanje ovoj organizaciji značilo napuštanje politike vojne neutralnosti. Srbija nema razloga da se konfrontira sa Zapadom, ako se već, na neki način, udaljava od članstva u EU. Pritom politiku, odnosno poziciju vojne neutralnosti, podržava većina (po nekim istraživanjima 70%) građana“, kaže Savković za EWB.

Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC Fond), navodi da se ne može jasno uočiti pravac politike Srbije prema NATO i ODKB-u, ali mogu određene determinante.

„Srbija ostaje privržena Partnerstvu za mir, kao zadovoljavajućem okviru odnosa sa NATO, što je jasno u skladu sa prethodnim periodom. Međutim, ne stiče se utisak da postoji namera produbljivanja partnerstva u odnosu na prethodni period – nalik modelu odnosa koji postoje u Švedskoj ili Finskoj“, naveo je Novaković, dodajući da je jasno da je Srbija usmerena ka produbljivanju odnosa sa ODKB-om u budućem periodu.

Čitajući strategije, Milan Igrutinović, istraživač Instituta za evropske studije (IES), stiče utisak da će se odnosi sa NATO održavati na postojećem nivou, dok će odnosi sa ODKB i u užem smislu sa Rusijom „proširivati i unapređivati“, kao što je navedeno u strategijama.

„U praksi, odnosi sa Rusijom odnosno sa ODKB su jačali od sticanja statusa posmatrača, uz rast broja i vrsti vojnih vežbi i učešće Stalne delegacije Narodne skupštine na sednicama Parlamentarne skupštine ODKB od 2016“, ukazuje on.

On objašnjava i da se razvoj odnosa sa Rusijom može tumačiti u dve ravni. Kao prvu ravan navodi razvoj vojnih odnosa, što je primetna odlika spoljne politike Srbije od 2012. godine, a sa druge strane radi se o viziji vojne neutralnosti koja se promoviše u ključu širenja polja saradnje sa većim brojem stranih aktera, uključujući vojne vežbe i nabavku vojne opreme.

Kakvi su odnosi Srbije sa NATO i ODKB?

Važno je pomenuti i to da je pažnju stručne javnosti pobudila i formulacija u predlogu Strategije odbrane kojom se definiše odnos prema NATO i ODKB. U Strategiji je navedeno da Srbija „namerava da u zajedničkom interesu unapređuje politički dijalog i praktičnu saradnju sa NATO“, dok je „opredeljenje Republike Srbije da proširuje i unapređuje saradnju s Organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti, kao i sa njenim državama članicama.“

Ovu formulaciju Novaković vidi kao u najmanju ruku čudnu, jer deluje da je odnos sa NATO interes, dok je sa ODKB opredeljenje odnosno voljna odluka. Međutim zaključuje da se ne može se očekivati da saradnja sa ODKB bude komparativna sa saradnjom sa NATO.

„Srbija je okružena članicama NATO, naši glavni partneri pripadaju ovom savezu i od NATO-a neposredno zavisi bezbednost naše države“, objašnjava Novaković i navodi da saradnja sa ODKB nije nužna i ne proističe iz neposrednih bezbednosnih interesa, osim ukoliko se ne radi o najširem tumačenju koje se tiče saradnje sa Rusijom u vezi sa Kosovom.

S druge strane, za Savkovića ovakva formulacija je izraz težnje da se stepen saradnje sa ODKB na praktičnoj ravni „izjednači“ sa onim sa NATO, s obzirom da Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane realizuju znatno više aktivnosti sa NATO u odnosu ODKB.

„Bitna napomena je da ODKB nema razvijen program poput Partnerstva za mir u kome bi Srbija učestvovala, mada Individualni plan partnerstva (IPAP) kasni“, navodi Savković za EWB.

On je istakao da je povećan broj vojnih vežbi jedan od načina na koji Srbija izjednači praktičnu saradnju, što može izazvati nezadovoljstvo na Zapadu, ali u kontekstu upitne evropske perspektive, to neće preterano uznemiriti zvanični Beograd.

Igrutinović smatra da će saradnja Srbije sa NATO i ODKB biti fragmentisana tj. država će se opredeljivati za saradnju na užim temama, kako u datom trenutku nađe za shodno.

„Prošle godine je bila organizovana velika vojna vežba sa NATO „Srbija 2018“ posvećena saniranju posledica vanrednih situacija (vezano za tzv. Treću misiju Vojske Srbije), dok je krajem oktobra organizovana velika vojna vežba PVO sa Rusijom „Slovenski štit“, uz verovatnu nabavku PVO sredstava (Pancir S1). Dakle, radi se o „biranju“ opcija saradnje, što delom oslikava određene tehničke kapacitete i potrebe vojske, ali pre svega je posledica šire (spoljne) politike zemlje, pri čemu je vojna neutralnost izjednačena sa „neopredeljivanjem“ za bilo koga posebno, odnosno „opredeljivanje za svakog pomalo“, objašnjava Igrutinović.

Strategije imaju nedostataka

Da strategije imaju brojne nedostatke od komunikabilnosti do suštinskih formulacija koji u njima postoje, saglasni su i naši sagovornici. Kao važan nedostatak strategija, Novaković vidi u formulacijama koje su morale uzeti u obzir činjenicu da se radi o komunikacionim dokumentima koje čitaju naši partneri.

„Tu svakako spadaju i delovi o saradnji sa vojnim savezima. S druge strane, mislim da je propuštena prilika da se adekvatno obrazloži šta vojna neutralnost jeste odnosno šta podrazumeva, s obzirom da smo dobili jedino nagoveštaj šta ona ne sprečava“, objašnjava Novaković.

Savković smatra da strategije pate od nekonzistentnog jezika, prevelikog broja nerangiranih prioriteta, a da je problematičan i sam ton strategija.

„Stiče se utisak da je zemlja ugrožena sa svih strana, a nije baš jasno zašto se tako misli, odnosno ko je ugrožava“ rekao je Savković.

Sa druge strane, Igrutinović smatra da strategije imaju i suštinskih nedostataka. On je naveo da strategije ne nude jasniju sliku koraka države u oblasti bezbednosti i odbrane i daju utisak „supermarket“ strategije – za svakoga ima po nešto.

„Strategije ne uočavaju element sukoba između EU/NATO/SAD sa jedne i Rusije (a time delom i ODKB) sa druge strane, što znači da se država ne osvrće na taj konfliktni potencijal i ne nudi svoj stav o tome. Čini se da se težilo tome da se zadrže odrešene ruke i time izvestan manevarski prostor u skladu sa logikom trenutka“, naveo je Igrutinović.

Iako postoje brojni nedostaci strategija na šta su ukazali i naši sagovornici ali i drugi članovi civilnog društva, važno je reći da je strategijama predviđena izrada akcionih planova za njihovo sprovođenje. Praćenje primene akcionih planova će omogućiti vršenje nezavisnog monitoringa od strane organizacija civilnog društva, zainteresovane javnosti i nadležnih odbora Skupštine Republike Srbije, što ostavlja mogućnost da određeni nedostaci, uz dobru volju Vlade da uvaži sugestije, budu eventualno korigovani u samoj implementaciji.