fbpx
European Western Balkans
Izdvojeno Mišljenja

Otvoreni Balkan, zatvorene granice

Samit Otvoreni Balkan u Ohridu; Foto: Twitter

Autorski tekst  izvršne direktorke i programske menadžerke Evrpskog fonda za Balkan (EFB), Aleksandre Tomanić i Katarine Tadić.

Svi govore o regionalnoj saradnji. Ipak, malo ko je u potpunosti razume ili se slaže u vezi sa značenjem ovog pojma. Ona, naime, postoji u različitim oblicima – inkluzivna i neinkluzivna, međuvladina, politička, ekonomska, vođena spolja ili od strane lokalnih aktera…

Mnogo toga je nesumnjivo urađeno, ali od toga nisu svi na Zapadnom Balkanu imali jednaku korist. Građani i građanke sa pasošima Kosova i Bosne i Hercegovine (BiH) i dalje moraju da prođu kroz mukotrpnu proceduru za dobijanje vize za ulazak iz jedne zemlje u drugu.

Bosna i Hercegovina (BiH) je jedina država u regionu, pored Srbije, koja ne priznaje nezavisnost Kosova. Do 2010. godine građani Kosova mogli su da uđu u BiH samo uz posebno odobrenje Saveta ministara BiH, ako se oceni da je njihov dolazak od interesa za državu. Ova praksa je potom promenjena na inicijativu Ministarstva inostranih poslova BiH, tako da građani Kosova mogu da apliciraju za vize BiH u ambasadama u Skoplju, Beogradu ili Podgorici, pošto u Prištini ne postoji diplomatsko predstavništvo. Prethodna procedura za izdavanje viza zamenjena je mnogo komplikovanijom, nakon čega je usledila recipročna mera Kosova 2014. godine.

Ako neko iz Sarajeva ili Banja Luke, na primer, želi da provede vikend u Prizrenu, poseti tamošnju prelepu Sinan-pašinu džamiju ili crkvu Bogorodice Ljeviške, mora da prođe mukotrpan postupak koji će koštati mnogo novca i vremena.

Budući da ni Kosovo nema diplomatsko predstavništvo u Sarajevu, građani BiH mogu da apliciraju za kosovsku vizu samo u Tirani ili Zagrebu. Podnosilac mora lično da otputuje u Zagreb ili Tiranu, da preda dokumente, a zatim sačeka nekoliko nedelja na odobrenje pre nego što se vrati u jedan od ta dva grada i da lično preuzme vizu. Spisak dokumenata potrebnih za prijavu je dugačak i skup: obrazac za prijavu, kopija pasoša, pozivno pismo kompanije ili pojedinca koji mora biti državljanin Kosova (overeno kod notara – opet vreme i novac), kopija pasoša pozvane osobe, dokaz o smeštaju, putno zdravstveno osiguranje, dokaz o posedovanju dovoljnih finansijskih sredstava, potvrda o zaposlenju, potvrda da osoba nije pod istragom (od suda). Spisak se tu ne završava.

Ova lista bi mogla da probudi staru traumu za mnoge građane i građanke regiona koji se sećaju procesa dobijanja šengenske vize pre nego što je ona ukinuta za sve, osim za Kosovo. Sve u svemu, ukupni troškovi dobijanja vize za Kosovo, uključujući sve putne troškove, administrativne takse, itd, iznose oko 250 evra. Za zemlju sa prosečnom platom manjom od 500 evra, ovo je nedostižno mnogima, a naročito mladim ljudima.

Kao što je Evropski fond za Balkan nedavno iskusio tokom organizovanja regionalnog sastanka u Sarajevu, Bosna i Hercegovina takođe ima dugu listu uslova za učešće građana Kosova na nekom događaju u zemlji. Naime, za dvodnevni sastanak u Sarajevu, bio bi potreban lokalna partnerska organizacija u BiH koja ne samo da bi poslala pozivno pismo za kosovske učesnike ambasadi u Skoplju, već i dostavila sledeći spisak dokumenata: zahtev za sertifikaciju pozivnog pisma, overen od strane ovlašćenog lica (organizacije); popunjen obrazac pozivnog pisma; overenu kopiju rešenja o upisu u sudski registar; dokaz o solventnosti; uverenje Poreske uprave; potvrdu Uprave za indirektno oporezivanje; kopiju putne isprave stranca koji dolazi u poslovnu posetu; dokaz o uplati administrativne takse od 25€ za overu pozivnog pisma (za svaku osobu); potvrda opštine u kojoj se navode koristi od učešća osobe (za koju se dostavlja pozivno pismo) u datoj aktivnosti, u ovom slučaju skupu.

Nažalost, košmarna procedura se tu ne završava. Nakon što se prikupi sva potrebna dokumentacija, potrebno ju je dostaviti najbližoj filijali Službe za poslove sa strancima, a nakon najmanje 5-7 dana, okončanju postupka prethodi terenska poseta prostorijama organizacije. Češće nego ne, zahtevi za vizu se odbijaju bez objašnjenja.

Ipak, čak i kada vize bivaju odobrene, njihovi nosioci se redovno suočavaju sa saslušanjima i neopravdanim zadržavanjima na granici od strane BiH službenika, prema iskustvu predstavnika i predstavnica civilnog društva sa Kosova.

Dakle, vizni režim između Kosova i Bosne i Hercegovine nije administrativna formalnost, već neugodna procedura zbog koje se građani druge zemlje osećaju nepoželjnim. Čini se da je vizni režim namerno osmišljen tako da obeshrabri bilo koga da uopšte i pokuša da okupi ljude iz čitavog regiona. Istovremeno, on zahteva finansijske i ljudske resurse koje retko ko ima za ovu svrhu.

Ironično, ovo pitanje nije česta tema međunarodnih zvaničnika, a ni domaćih političara koji neprekidno govore o prednostima i unapređenju regionalne saradnje. Ako dve od šest zemalja ovog našeg tzv “regiona” i dalje imaju recipročni vizni režim, kako smo dozvolili da to pitanje ostane po strani, govoreći samo o međusobnom priznavanju diploma ili zajedničkom regionalnom tržištu, kada nema osnovne slobode kretanja za više od 5 miliona ljudi?

Regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu je u samom srcu evropskih integracija. Mnogo je urađeno u proteklim decenijama, osnovana su brojna regionalna tela i inicijative (od Saveta za regionalnu saradnju do Regionalne kancelarije za saradnju mladih), ukinute su naknade za mobilni roming, nekima je omogućeno putovanje samo sa ličnim dokumentima – praveći osnove za integraciju u EU, za izgradnju dobrosusedskih odnosa, doprinos pomirenju i izgradnju zajedničke budućnosti.

Ukidanjem viznog režima, Bosna i Hercegovina i Kosovo bi mogli pokazati zrelost i konstruktivan pristup u pogledu regionalne saradnje. Što se Kosova tiče, vlada stalno i opravdano podseća EU da su građani ove zemlje i dalje jedini na Zapadnom Balkanu nepravedno lišeni bezviznog režima ulaska u šengenski prostor, iako je Kosovo ispunilo sve zadane kriterijume za to još 2018. godine. Ipak, Kosovo nije uvelo recipročne mere prema građanima šengenskog prostora, pa bi isti principi trebalo da važe i za njegove regionalne “susede”.

Kao čin političke zrelosti i dobre volje prema građanima BiH, Kosovo bi trebalo što pre barem uslovno da ukine vizni režim prema BiH. Kosovo to treba da učini jer razume, bolje od bilo koje druge zemlje u regionu, uticaj neopravdanog viznog režima koji najviše pogađa obične građane.

Bosna i Hercegovina, s druge strane, treba da prizna da otvorenost za regionalnu ekonomsku saradnju ne može koegzistirati sa besmislenim viznim režimima. Podsetimo, Zoran Tegeltija, predsedavajući Saveta ministara BiH, bio je jedan od glasnih zagovornika unapređenja regionalne saradnje na nedavnom samitu Otvoreni Balkan, dok je Milorad Dodik, srpski član tročlanog Predsedništva Bosne i Hercegovine, takođe istupio kao snažan pristalica zajedničkog regionalnog tržišta za Zapadni Balkan. Ukoliko želi da se pridruži bilo kojoj inicijativi regionalne ekonomske saradnje, BiH bi logično morala da ukine vizni režim prema građanima Kosova.

Uključivanje bezviznog režima na celom Zapadnom Balkanu bi takođe mogao biti veoma konkretan cilj obnovljenog Berlinskog procesa, koji će uskoro ponovo početi.

Povezani članci

Otvaranje „zelenog“ klastera – Dokaz o napretku ili nezaslužena nagrada EU za Srbiju?

EWB

[VIDEO] Grubješić: Štrahe da posluži kao primer kako razmišljaju desničari kad se opuste

EWB

[VIDEO] Međak: Ponašamo se kao da smo spremni za EU, a nismo

EWB