fbpx
European Western Balkans
Analize Izdvojeno

Petnaest godina članstva Srbije u Partnerstvu za mir: Saradnja sa NATO-om stabilna, javnost neobaveštena

Foto: Vojska Srbije

Za skoro petnaest godina članstva Srbije u programu Partnerstvo za mir, spisak konkretnih postignuća ove saradnje u oblastima bezbednosti – vojnoj, civilnoj i naučnoj saradnji – značajan je, dok se političke koristi saradnje sa NATO-om uvek ističu u zvaničnim dokumentima, ali Srbija istovremeno ostaje privržena politici vojne neutralnosti. Ono što se, međutim, nije promenilo je percepcija građana o NATO-u, koja ostaje negativna. Odnosi Srbije i NATO–a, stoga, u dogledno vreme će biti na trenutnom nivou, predviđaju stručnjaci.

Saradnja u okviru Partnerstva za mir, programa bilateralne saradnje između NATO-a i pojedinačnih država, sprovodi se na onom nivou i onom brzinom koju samostalno određuje svaka partnerska država. Više učesnika u programu, pokrenutom 1994, u međuvremenu su postale članice NATO-a, ali u njemu učestvuju i države koje nemaju tu ambiciju; pored Srbije, tu su Švedska, Finska, Austrija, kao i sve članice bivšeg Sovjetskog Saveza.

Pristupanje Srbije formalno je sprovedeno 14. decembra 2006, kada je tadašnji predsednik Boris Tadić potpisao Okvirni dokument Partnerstva za mir.

“Polazeći od uverenja da je nacionalna bezbednost Republike Srbije usko povezana sa bezbednošću regiona jugoistočne Evrope Republika Srbija želi da gradi odnose sa članicama i partnerima NATO… Smatramo da je realizacija ovog opredeljenja komplementarna našem cilju pristupanja Evropskoj uniji”, stoji u dokumentu koji je Vlada Srbije predala 2007, u kojem je definisala ciljeve i oblasti saradnje.

Šta je u međuvremenu postignuto? Marija Ignjatijević, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže da saradnja Srbije i NATO jeste intenzivna i kreće se uzlaznom putanjom od 2006. godine, iako se često odvija ispod radara javnosti.

“Kada se govori o saradnji sa NATO, prva asocijacija ljudi su najčešće aktivnosti poput vojnih vežbi. Međutim, NATO partnerskim zemljama nudi mogućnosti za saradnju i u civilnim oblastima, odnosno, u odgovorima na civilne bezbednosne izazove. Najinteresantniji je primer učestvovanja u programu Nauka za mir, kroz koji naučne institucije u Srbiji dobijaju mogućnost da sarađuju sa kolegama iz zemalja članica, pristup savremenoj opremi i sredstvima, a mladi naučnici dobijaju priliku da u Srbiji rade na interesantnim projektima sa kolegama iz inostranstva. Samo neke od tema kojima se trenutno bave srpski naučnici kroz taj program su razvijanje zaštitnih tekstilnih materijala, prozvodnja baterija bez litijuma, razvijanje tehnologije za otkrivanje eksploziva i slično”, kaže Ignjatijević za European Western Balkans.

Uz postignuća u okviru Nauke za mir, često se ističe da je država kroz Fondove NATO-a finansirala unuštavanje viškova zastarele municije i u tom cilju dobila skoro 4 miliona evra. Kroz program za unapređivanje bezbednosti u obrazovanju, kako se navodi na sajtu NATO-a, Srbija je postala pružalac bezbednosti u oblasti obrazovanja i treninga. Centar atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO) u Kruševcu sertifikovan je kao partnerski centar za obrazovanje i obuku.

Kada je reč o Vojsci Srbije, ona kroz Partnerstvo za mir učestvuje u izgradnji, kako se stručno opisuje, interoperabilnosti sa oružanim snagama partnerskih zemalja – dosezanju standarda NATO-a, nakon čega je jedinica sertifikovana za učešće u operacijama i izvršavanje deklarisanih misija i zadataka.

Vojska Srbije je u prethodnih petnaest godina održala više desetina vojnih vežbi sa NATO-om i preko 100 sa pojedinačnim članicama, a sarađuje se i u oblasti civilne zaštite i vanrednih situacija, gde je najizraženija bila vežba “Srbija 2018”, gde je preko 2000 učesnika iz 40 zemalja uvežbavalo odgovor na zemljotrese.

Srbija sarađuje i sa drugim akterima na međunarodnoj sceni u sklopu svoje spoljne politike balansiranja i vojne neutralnosti, podseća Marija Ignjatijević, mada dodaje da se to nije odrazilo na sam obim saradnje sa NATO-om.

“Prošle godine u ovo vreme smo videli šta to znači u praksi, kada se Srbija našla u procepu između Istoka i Zapada u situaciji odlaska na vojnu vežbu u Belorusiju. Kako bi izbegla da naljuti jednu ili drugu stranu, Srbija je zamrzla međunarodnu vojnu saradnju na 6 meseci. U toj situaciji najviše je ispaštao sam sistem odbrane i njegovi pripadnici, s obzirom da su izgubili 6 meseci vredne saradnje, razmene znanja i iskustava sa kolegama iz inostranstva. Iako je saradnja u oblasti odbrane sa Rusijom intenzivirana u poslednjih nekoliko godina, to se nije odrazilo na obim saradnje sa NATO i smatram da će se taj trend nastaviti, samo je pitanje na koji način će to biti predstavljeno domaćoj javnosti i stranim partnerima. Vojna saradnja je svakako jedna od spoljnopolitičkih alatki i prirodno je usklađena sa spoljnom politikom, ali bi ipak i u vojnoj saradnji trebalo više uzimati u obzir potrebe sistema odbrane i praktične koristi”, naglašava ona.

Pored isključivo bezbednosne, tu je i politička dimenzija saradnje, koju kao vrlo značajnu ističu zvanični dokumenti NATO-a i Srbije – ona uključuje politički dijalog, uzajamne posete vođstva NATO-a i Srbije, učešće poslanika Narodne skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2007. godine, kao i podrška Alijanse evropskim integracijama Srbije i saradnja po pitanju KFOR-a. Za razliku od konkretnih oblika saradnje u sektoru, rezultate političke saradnje je teže kvantifikovati.

Prema mišljenju Igora Novakovića, direktora istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosno poslove (ISAC), bezbednosni aspekt saradnje najviše znači Srbiji.

“To je zato što se ostvaruju različiti vidovi komunikacije i sa vojskama država članica u regionu i sa njihovim ministarstvima. Mi smo sad deo jednog foruma koji iako je slabiji od samog NATO-a, ipak je značajan. Postoje linije neposredne komunikacije, kancelarija za vezu sa NATO-om sa ministarstvom odbrane, što pokazuje da je komunikacija na visokom nivou”, kaže Novaković.

Upitan da li je “spisak” postignuća saradnje u poslednjih petnaest godina kratak ili dugačak u poređenju sa očekivanjima, Novaković smatra da su rezultati značajni, pogotovo u poređenju sa time kakvi su bili odnosi Srbije i NATO-a pre 2006.

“U odnosu na ono kakva je bila saradnja Srbije i NATO-a pre toga svakako je značajno, pre svega zato što je saradnja podignuta na jedan viši nivo, posebno nakon što je Srbija dobila Individualni akcioni plan partnerstva 2014. i time ušla u red najvišeg mogućeg oficijalnog partnerstva, iako se naprednim članovima PzM računaju one članice koje šalju svoje ljudstvo u misiju NATO-a, što mi do sada ne radimo”, kaže Novaković.

On dodaje da je, s obzirom na istorijsku situaciju, generalno je ta saradnja na mnogo višem nivou nego što se to priznaje, čak i u medijima, od strane političara.

“Ovo je jedna tema koja se, po meni, često prećutkuje i izbegava, pre svega zbog opredeljenosti birača i istorijskog nasleđa, ali ta saradnja nama znači zato što smo mi okruženi ili državama članicama NATO-a ili onim državama gde NATO ima neposredno prisustvo i ustavnu obavezu da bude prisutan, recimo u slučaju BiH”, naglašava Novaković.

Dosegnut nivo se neće menjati?

Od pristupanja Partnerstvu za mir, Srbija je između 2009. i 2012. prošla kroz tri takozvana Individualna programa partnerstva, da bi prešla na sledeću stepenicu saradnje – Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP). Nema naznaka da bi saradnja, na formalnom nivou, mogla da ide na viši nivo, ka punopravnom članstvu, niti da se spušta sa trenutnog nivoa.

Prvi Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), kao najintenzivniji oblik saradnje u okviru Partnerstva za mir, usvojen je 2014. a stupio na snagu u januaru 2015. Nakon njegovog isticanja, drugi IPAP je usvojen za period od 2019. do 2021. U ovim dokumentima pobrojane su konkretne aktivnosti koje Srbija želi da sprovede u okviru saradnje sa NATO-om, u oblasti vojnih i odbrambenih pitanja, naučne saradnje, kriznih situacija i zaštite tajnih podataka, ali i u oblastima spoljne politike i ekonomskih reformi. Veliki broj aktivnosti stavljen je u kategoriju “stalan proces”, bez konkretnog roka za njihovo ispunjavanje.

Igor Novaković smatra da su odnosi kakvi sada postoje, stabilni.

“Oni se suštinski neće menjati. Pogotovo kada se pogleda IPAP iz 2014. kako je struktuiran, ako pogledamo, dobar deo te saradnje sa NATO-om i podrška reformama koje su vezane za proces evropske integracije (kao dugoročnom procesu)”, ističe on.

Jedan od glavnih ograničavajućih faktora dalje saradnje jeste negativna percepcija NATO-a zbog bombardovanja 1999. godine. Procenat građana koji podržava članstvo Srbije u NATO poslednjih godina bio je jednocifren, a Alijansa i dalje u medijima ima izrazito negativan tretman, što je zaključak nedavnog istraživanja CeSID-a. Istraživanje je obuhvatilo preko 9000 tekstova, od kojih je, među onima koji su se odnosili na NATO, 6% bilo pozitivno, a 65% negativno.

Još jedno istraživanje sproveo je Savet za strateške politike, koji je analizom štampanih medija tokom 2020. godine uočio da je 60% od ukupnog broja naslova o NATO bilo vezano za bombardovanje 1999, i to najviše u tradicionalnim medijima poput Večernjih novosti i Politike.

“Svaka garnitura na vlasti u Srbiji od 2007. godine na ovamo pozivala se na vojnu neutralnost predstavljajući  je kao neku geostratešku specifičnost i prednost Republike  Srbije, a to je svakako nešto što, i u ovom trenutku, biračko telo želi da čuje. Sjećanje na NATO bombardovanje je još uvijek relativno sveže i to je građanima već 22 godine prva asocijacija na NATO, stoga i ova vlast samo nastavlja da podilazi svom biračkom telu te temu saradnje sa NATO ne stavlja u veći fokus… Autoritarne vlasti, kakva je i današnja vlast u Srbiji, održavaju se zahvaljujući konstrukciji kojekakvih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, a u našem slučaju taj spoljni neprijatelj svakako nisu Rusija ili Kina, već su to NATO i Zapad”, kaže za European Western Balkans Dajana Ostojić, projektna menadžerka Saveta za strateške politike.

Ona dodaje da iz NATO-a već više puta poručeno da se Srbiji zamera javna diplomatija, zbog toga što javnost ne vidi kakvu saradnju Srbija i NATO imaju na dnevnom nivou već 15 godina od kako je Srbija postala članica Partnerstva za mir.

“Srbija je, npr. samo tokom 2019. godine održala ukupno 17 vojnih vježbi sa drugim zemljama, od čega je 13 vježbi bilo sa NATO, dok sa Rusijom samo 4. Međutim, i u NATO su svjesni percepcije javnog mnenja u Srbiji o bliskoj prošlosti, stoga ni ne vrše neki veći pritisak da se kod režimskih medija konotacija izveštavanja o NATO promeni. Međutim, takvo izveštavanje u medijima neće imati neke fatalne posledice po saradnju Srbije i NATO sve dok se ona odvija u okviru Partnerstva za mir, koji ne podrazumeva članstvo u tom vojnom savezu”, kaže Ostojić.

Kada je reč o daljem razvoju odnosa Srbije i NATO-a, i Ostojić veruje da u njima neće doći do značajnijih promena u dužem vremenskom periodu.

“U narednih nekoliko decenija članstvo Srbije u NATO zasigurno neće biti čak ni predmet razmatranja, ali ono što je sasvim sigurno jeste da će se ponovo obnoviti IPAP  koji ističe krajem 2021. godine, te da će se nastaviti dosadašnja intenzivna saradnja u okviru Partnerstva za mir”, zakljuje Dajana Ostojić. 

Povezani članci

Miroslav Lajčak imenovan za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine i region

EWB

Suženi prostor za civilno društvo u evropskim integracijama

EWB

[EWB Intervju] Piščević: Region se i dalje suočava sa brojnim izazovima

Nikola Burazer