Tekst je prvobitno objavljen u listovima NIN Koha Ditore.

Srbija ne vlada na Kosovu skoro dvadeset godina, ali se status njegovog suvereniteta, kao i teritorije i granice obeju zemalja, i dalje međusobno i međunarodno dovode u pitanje.

Nedostatak napretka u rešavanju ključnih problema između Srbije i Kosova je poslednjih meseci inicirao novu rundu pregovora o normalizaciji odnosa i otvorio je mogućnost koja je do ove godina predstavljala tabu – ideju o razmeni teritorija. Predlog korekcije granica bio je koristan u odmrzavanju političkog zastoja ali je do sada samo doveo do obnavljanja eskalacije tenzija između dve zemlje. Pored toga što je kratkovid i prevaziđen, razgovor o granicama je izgleda prevashodno namenjen za postizanje kratkoročnih poena u poljima unutrašnje politike. Osim toga, mogućnost prekrajanja granica bi mogla da ima negativne posledice po stabilnost u regionu u vidu sličnih zahteva u BiH, Makedoniji ili Crnoj Gori.

Jedini korak unapred za Srbiju i Kosovo koji bi ujedno obezbedio i širu regionalnu stabilnost je njihova posvećenost punoj i bezuslovnoj implementaciji zajedničkih evropskih političkih vrednosti za dobrobit svih njihovih građana. Dugoročno gledano, ako bi se ovaj predlog usvojio, posledica bi bila da se i Srbija i Kosovo nađu unutar EU gde bi uživale „četiri slobode“ koje su predviđene Rimskim ugovorima i koje su proširene pravilima „unutrašnjeg tržišta“ uvedenim u Jedinstvenom evropskom aktu – pre svega, u slobodnom prometu robe, usluga, kapitala i osoba u okviru unije. Osim toga, obe zemlje bi bile obavezane da poštuju osnovne evropske vrednosti koje su obrazložene dalje u tekstu. Kad postanu deo Šengeske zone, ubiraće dobrobiti ukidanja fizičkih barijera i ukidanja spoljnih graničnih kontrola.

Sve ovo ukazuje na zaključak da su trenutni razgovori o granicama tek dimna zavesa koja se ne dotiče ključnog pitanja: kako poboljšati blagostanje građana Srbije i Kosova i kako ih približiti Evropskoj uniji što će garantovati mir, toleranciju, nediskriminaciju, manjinska prava i socijalnu inkluziju.

Šta je već na talonu?

Odnose između Srbije i Kosova je od kraja oružanog sukoba 1999. godine obeležilo nekoliko prekretnica, a neki od najvažnijih su plan Martija Ahtisarija iz 2008. i Briselski sporazum iz 2013. godine.

Briselski sporazum jasno nalaže da neće biti međusobnog blokiranja u pristupanju EU, što je trebalo u obe zemlje da izbriše bojazni po tom pitanju. Ova obaveza je bila podcrtana Deklaracijama na Bečkom samitu 2015. i na Londonskom samitu 2018, kao i činjenicom da su ih predstavnici obe zemlje potpisali u okviru Berlinskog procesa. Dok je Briselski sporazum u svojoj biti tehničke prirode, Ahtisarijev plan je kosovsku budućnost video kao multietničko društvo kojim bi se vladalo demokratski i s punim poštovanjem vladavine prava i ljudskih prava. Međutim, ovi dokumenti nisu bili sprovedeni u praksi, makar do danas.

Trenutno je u Kosovu teško izgraditi konsenzus koji bi srpskoj manjini dao više od onoga što je Ahtisarijevim planom predviđeno. Istovremeno se čini malo verovatnim da bi većina Srba podržala srpsko priznanje nezavisnosti Kosova.

Prolongirani zastoj u normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova koji je uzrokovan gorepomenutim činjenicama navodi nas na zaključak da postoji sve veća potreba za revizijom trenutnog pristupa kojim se spor razrešuje.

Novi sporazum i put unapred

Početna tačka novog pristupa treba da obezbedi integraciju i implementaciju svih postojećih formalnih sporazuma i preporuka kako bi se izbeglo udvostručavanje onoga što je već postignuto. Pre svega ovaj spisak podrazumeva Briselcki sporazum, sporazum o Asocijaciji/Zajednici i privrženost sprovođenju demokratskih vrednosti Ahtisarijevog plana, ali se na njima ne završava.

Novi sporazum polazi od premise da je razrešenje spora između Srbije i Kosova proces prihvatanja zajedničkog ostvarivog cilja koji bi trebalo da pruži široku osnovu za izgradnju društvenoekonomskih odnosa i za političku saradnju u regionu uz široku podrsku međunarodne zajednice uključujući EU, Rusiju i SAD.

Ovde pravimo kratak pregled ključnih prekretnica neophodnih za uspešan dijalog i dogovor.

Kao što je predloženo u strategiji EU za „Kredibilnu perspektivu proširenja za pojačan angažman EU sa zapadnim Balkanom“ iz 2018, put unapred bi trebalo da bude pravno obavezujući sporazum s jasno iscrtanim obavezama za obe strane. Sporazum treba da bude pisan, obuhvatno urečen, u formi sporazuma prema kojem bi strane bile odgovorne ako ne uspeju da ispune svoje obaveze. Takođe treba da ima jasan plan implementacije.

Mehanizmi nadgledanja implementacije novog sporazuma bi trebalo da imaju formalni karakter. Nadgledanje treba da se proširi izvan trenutnih izveštaja o napretku država u priključivanju EU; pre bi trebalo da vodi ka uspostavljanju stalnog nadzornog mehanizma od strane EU.

Inkluzivnost i transparentnost dijaloga. Ključno je osigurati atmosferu u kojoj će se mišljenja i stanovišta različitih segmenata društva čuti i konsultovati u izradi sporazuma, uključujući civilni sektor i opozicione partije. Budućnost dveju zemalja ne sme da se određuje unutar uskog kruga domaćih ili međunarodnih političkih elita koje su (trenutno) na vlasti, kako bi se izbegla mogućnost zastoja kakav je danas u BiH. Proces konsultacija i građanskog uključivanja čiji je cilj pomaganje dijaloga bi otuda trebalo da bude trostruk. Prvo, postoji potreba za unutrašnjim dijalogom i u Srbiji i u Kosovu. Predsednik Aleksandar Vučić je inicirao unutrašnji dijalog u Srbiji, ali se njegov pristup i dalje suočava s domaćim kritikama i umnogome ne daje rezultat. Ipak, ovaj pristup treba da se prepozna kao dobra ideja za iskazivanje izdvojenih, nesaglasnih mišljenja. Dok međuetnički dijalog u Kosovu jeste ključan, isto važi i za dilaog između različitih albanskih grupa i pojedinaca. Drugo, EU bi trebalo da ojača i podrži nepolitički vođen proces među razlitičim segmentima društva tako da on postane inkluzivniji, najpre kao vid razmene suprotstavljenih mišljenja i ispumpavanja nacionalističke retorike. Treće, sporazum bi trebalo da predvidi uspostavljanje akcionih grupa za olakšavanje dijaloga u Srbiji i u Kosovu. Trebalo bi da uključe predstavnike civilnog sektora, stručnjake iz oblasti prava i EU i političke aktere čija bi odgovornost bila unapređenje implementacije dijaloga kroz direktan međusobni kontakt, ali i kroz objašnjavanje mogućih dobrobiti dijaloga širem društvu.

Novi sporazum bi trebalo da bude zasnovan na poštovanju fundamentalnih evropskih vrednosti i ciljeva. Fundamentalne vrednosti EU su, kako ih definiše Lisabonski ugovor, poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava, slobode, demokratije, jednakosti i vladavine prava. Prema ovom dokumentu, na EU je da brani ove vrednosti i da promoviše mir i blagostanje građana tako da niko ne može da bude diskriminisan; umesto toga, narod i predstavnici vlasti moraju da poštuju druge i da budu tolerantni. Svi moraju da budu pravedno tretirani. Manjinska prava moraju da se poštuju. Zemlja koja se ne pridržava ovih pravila ne može da se pridruži EU. Prihvatanjem i implementacijom pomenutih vrednosti i ciljeva, Kosovo i Srbija neće samo obezbediti održivi okvir za blagostanje njihovih građana bez obzira na etnicku pripadnost, već će se i obe zemlje kroz preuzimanje njenih osnovnih vrednosti približiti EU.

I Srbija i Kosovo bi trebalo da imaju čist put ka EU. Dočim je Kosovo do sad potpisalo samo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s EU 2016, od kada su zbog neprizavanja pet članica EU njegove integracije blokirane, Srbija već pregovara o svom članstvu s 14 otvorenih pregovaračkih poglavlja i dva privremeno zatvorena. U međuvremenu, obe zemlje imaju po dobar deo političkih, ekonomskih i administrativnih problema koji trenutno ometaju njihovo pridruženje uniji.

Pa ipak, čak i pod pretpostavkom da se svi ovi problemi uklone, problem nerešenih bilateralnih sporova preti da postane nova nepremostiva prepreka na putu uspešnog završetka razgovora o članstvu. Otuda je važno setiti se da su obe države potpisnice deklaracija sa Bečkog samita 2015. i Londonskog samita 2018, uključujući i aneksa o rešavanju bilateralnih sporova na zapadnom Balkanu koji eksplicitno kaže da zemlja koja prva pristupi EU ne može da potom opstruira pridruženje svojih komšija. EU treba da dosledno nadgleda izvršavanje ove obaveze, koje su se poduzeli ministri spoljnih poslova šest zemalja zapadnog Balkana. Jednako je važno da se načine dodatni napori kako bi se građani u regionu upoznali s međunarodnim obavezama koje su preuzele njihove vlade.

Dalje, s obzirom na činjenicu da pet članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova blokiraju njegov evropski napredak – Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija – EU treba da se posveti rešavanju ovog problema s punim poštovanjem principa inkluzivnosti kao dela obećanih koraka ka normalizaciji. Osim toga, Komisija bi trebalo da s Kosovom odmah otpočne sve aktivnosti u vezi s EU integracijama koje ne zahtevaju konsenzus zemalja članica – uključujući tu i pripremanje za proces skrininga i zahtevanje od kosovske vlade da pripremi Akcioni plan za pregovaračka poglavlja. Naposletku, kako je rekao ministar spoljnih poslova Rumunije Teodor Melaskanu na nezvaničnom sastanku ministara spoljnih poslova članica EU i zemalja zapadnog Balkana u Beču u avgustu 2018, pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije bi pomogao onim članicama EU koje još nisu priznale Kosovo da donesu konačnu odluku po tom pitanju.

Suočavanje s prošlošću je preduslov normalizacije. Suživot po sebi, čak i miran, nije dovoljan za pomirenje i unapređenje zategnutih društvenih odnosa. Uspostavljanje proaktivne saradnje koja uključuje i bavljenje prošlim i sadašnjim sporovima će biti uspešno samo ako je zagledano u budućnost. U ovom smislu je ključno početi s diskusijom o ulozi onih političkih elita koje su devedesetih i kasnije zagovarale nacionalističku politiku koja je podsticala nasilje. Budući da su iste elite umnogome i dalje na vlasti u obe zemlje, proces suočavanja s prošlošću je prilično nejasan i do sada bilo je nemoguće efikasno se suočiti s njegovim osnovnim uzrocima.

Novi sporazum bi otuda trebalo da osmisli specifične bilateralne mehanizme za bavljenje spornom prošlošću regiona, poput komisija za istraživanje pocinjenih zlocina i za donošenje pravde žrtvama; rešavanje slučajeva nestalih osoba; rad na uspostavljanju zajedničkog razumevanja prošlosti i skorašnjih sukoba pomoću zajedničkih istorijskih komisija; osmišljavanje školskog programa koji bi usaglasili udžbenike iz istorije. Predsednik Hašim Tači je 2017. inicirao osnivanje Komisije za istinu i pomirenje u Kosovu, što je pogodna osnova za dalju nadgradnju. Ovi bilateralni koraci bi trebalo da uživaju međunarodnu finansijsku i logističku podršku. Naposletku, sporazum bi trebalo da nađe održivo rešenje za one koji su nasilno raseljeni i koji su živeli u privremenom smeštaju poslednjih 17 godina. Hitno rešavanje ovog problema ne sme da zavisi od istovremenih političkih procesa i trebalo bi da dobije najširu podršku međunarodne zajednice.

Trebalo bi postaviti specijalnog predstavnika EU koji bi delovao kao izvestilac. Njegova ili njena uloga u kosovsko-srpskom dijalogu bi bila posrednička. Ova pozicija bi takođe pomogla premošćivanje između aktuelne i predstojeće Evropske komisije i osigurala bi neometani nastavak procesa usred očekivanih promena ključnih aktera u institucijama EU iduće godine. Takođe bi se skinuo teret s Evropske službe za spoljnu akciju, budući da Balkan nije jedino njeno područje angažmana. Izaslanik EU bi trebalo da ima međunarodnu podršku, naročito rusku i američku.

Ključ za uspešnu implementaciju novog pravno obavezujućeg sporazuma za rešenje spora između Kosova i Srbije je isticanje saradnje umesto separacije. Ova saradnja bi trebalo da se održava na osnovu iskrene i aktivne promocije zajedničkih evropskih vrednosti za dobrobit građana Srbije i Kosova, suočavanja s prošlošću kroz konstruktivan i obostrani dijalog i uključenja najšireg mogućeg spektra aktera u ponovnom promišljanju budućnosti regiona.

Grac, Oktobar 2018

Marko Kmezić, Marika Đolai, Špend Emini, Florijan Biber, Zoran Nečev, Igor Bandović, Srđan Majstorović

Ovaj tekst je nastao u okviru Savetodavne grupe „Balkan u Evropi“ (BiEPAG). BiEPAG je grupa političkih analitičara, naučnika i istraživača koja je osnovana kao zajednička inicijativa Evropskog fonda za Balkan i Centra za južnoevropske studije Univerziteta u Gracu.

Za više informacija, www.biepag.eu