Na putu evropskih integracija zemalja Zapadnog Balkana i dalje stoje posledice prošlosti, koje ih s vremena na vreme sprečavaju da valjanije napreduju ka porodici evropskih naroda. I dok decenija sukoba koja je za nama uvek kamen olakog dnevnopolitičkog spoticanja, čini se da su ekološka pitanja velika šansa napretka i uzajamne saradnje.

Naime, države Zapadnog Balkana su godinama stavljale u stranu bitna pitanja razvoja zdrave životne sredine, a svojim putem ka Evropskoj uniji sve više se susreću sa problemima, koji su morali biti rešavani ranije. S tim u vezi, kako i sam proces evropskih integracija Zapadnog Balkana teče uporednim pregovaranjem, tako očigledno postoji i potreba da se osnažuje i veća povezanost učesnika i u oblasti životne sredine, koja svima pričinjava velike probleme.

Ako pogledamo proces integracije država Zapadnog Balkana u globalu, videćemo da dosadšnji napredak nije bio ravnomeran. Ista je situacija i u pogledu pitanja  životne sredine, jer od svih aktera sa Zapadnog Balkana, jedino je Crna Gora uspela da stigne do otvaranja poglavlje 27, krajem prošle godine. Dodatni problem predstavlja i to što se i dalje pridaje malo značaja temama poput zaštite životne sredine, klimatskih promena, reciklaže i drugog. Često su prilikom sastavljanja vlada, ministarstva namenjena ovim temama stavljena u drugi plan. Na primer, u Srbiji je ministarstvo ekologije često bilo samo resor u sklopu drugih ministarstava. Veliki problem jeste i deoba budžetskog kolača, gde se opet u drugi plan stavlja procenat sredstava namenjnih ekoloških problemima, za koje, primera radi, zemlje Centralne i Istočne Evrope u proseku izdvajaju 2% BDP-a.

Sa druge strane, ako već države preko budžeta ne izdvajaju dovoljno sredstva, na raspolaganju su velika sredstva evropskih fondova i banaka poput, Evropska banka za obnovu i razvoj, Instrumenti za predpristupnu pomoć, Kreditna linija za održivu energiju za Zapadni Balkan (WeBSEFF) i drugi. Naravno problem sa njima jesu uslovi, jer često nisu dostupni ako država nije na određenom nivou integracijskog puta. No, još veći problemi nastaju oko same informisanosti o mogućnostima dobijanja sredstava, sa kojim se često susreću organizacije civilnog društva (OCD).

Evropska unija je postavila ciljeve budućim članicama, koji se mogu smatrati krajnje dostižnim, a to je da do 2020. godine količina energije dobijena iz OIE bude u proseku oko 1-3% ukupne potrošnje energije. Kada se govori o OIE, građanima su uvek glavne asocijacije na solarnu energiju i energiju vetra, ali tu su naravno i biomasa i minihidroelektrane. Baš ove potonje su poslednjih meseci podigle veliku prašinu u regionu, u Albaniji se protive njihovoj gradnji, dok se Rumunija usprotivila gradnji minihidroelektrane (MHE), koju je Srbija planirala na pritoci Nere koja protiče i kroz njenu teritoriju.

Širom Srbije se duže vremena vodi borba između građana i investitora oko gradanje planiranih preko 800 MHE, dok je u Sarajevu u septembru prošle godine održan Evropski samit za reke, gde je jasno upućen poziv evropskim zvaničnicima da se stane sa promovisanjem gradnje MHE, iz kojih bi se dobili obnovljiva energija. Koliko god su možda građani neodgovorni po pitanju odlaganja smeća, očito je primetno da su pokazali da mogu biti jedinstveni kada je u pitanju zaštita svoje životne sredine.

Rekao bih da MHE nisu neophodne jer je potencijalno dobijena energija od njih mala, dok bi šteta ekosistemima kako u, tako i oko reka, bila ogromna. Ako želimo da pređemo na OIE, smatram da su za to daleko podesniji drugi izvori dobijanja energije, koji imaju veću perspektivu u vidu količine dobijene energije, kao i veoma malog štetnog dejstva. Ono što je važno da se naglasi jeste da je ovaj region podesan za dobijanje energije od sunca i vetra i da postoje izuzetni potencijali za razvoj ovih oblasti, što u poslednjih par godina počinje da se koristi.

OIE predstavljaju cilj kojem se treba težiti, ali su previše nerealne zamisli da se Zapadni Balkan, kao region koji se, nažalost, u velikoj meri zagađuje emisijom štetnih gasova u procesu dobijanja energije od fosilnih goriva, preko noći pretvori u proizvođača zelene energije. Da je teško odreći se Kostolca A i B, Nikole Tesle A i B, Ugljevika, Kaknja, Bitole i sličnih je neminovno, jer predstavljaju jedne od trenutno glavnih izvora dobijanja energije. Ali, činjenica da se, po pitanju toliko puta pomenutih filtera, nije uradilo skoro ništa, dovodi nas do uske povezanosti sa još jednim problemom.

Poslednjih nedelja, mnogi gradovi poput Beograda, Sarajeva, Niša i Skoplja našli su se u vrhu svetskog merenja po štetnosti vazduha koji se udiše. Naravno da je tome doprinela i zima zbog potrebenje za grejanjem, ali godinama isti problem čini da je sve više obolelih/preminulih zbog jako zagađenog vazduha. Iako je ovo nešto što je jasno uočljivo, vlasti mnogih gradova vešto skrivaju realno stanje i izjavljuju da su podaci netačni i da situacija nije toliko alarmantna. Ovde se jasno javlja prilika da svi gradovi zajedno učestvuju u rešenju problema, koji će u skorijoj budućnosti biti očigledno glavna tema.

Foto: HEAL

Međutim, poslednjih godina su primetni pomaci u dobijanju energije iz OIE. Vojvodina, kao veoma vetrovita regija, sve više postaje bogatija vetroparkovima (VE). Primeri toga jesu Čibuk 1, Kula, Alibunar i La Pikolina, koji zajedno mogu da obezbedene energijom preko 300.000 domaćinstava. Pritom, broj planiranih novih vetroparkova se stalno uvećava. U Crnoj Gori i BiH su poslednjih godina takođe primetne gradnje VE (Možura, Krnovo, Livno, Tomislavgrad). Mora se naglasiti i da vlasti ovih država sve više forsiraju gradnju VE, te rastu i investicije u njih. Sem dobijanja energije, velika korist od VE je i u činjenici da dolazi do smanjenju emisije ugljen-dioksida u znatnim količinama.

Sudeći prema današnjoj situaciji, perspektiva nije toliko crna za Zapadni Balkan, ako se uzmu u obzir mogućnosti koje stoje na raspolaganju za dalji napredak ovog regiona. Ono što je međutim neminovno, jeste da problema ima na svakom koraku i da su oni očigledni primer nemara, ne samo vlasti, nego i građana, kao i da se godinama jako malo radilo na poboljšanju celokupne situacije. Podizanje procenata energije dobijene iz OIE je, naravno, za svaku pohvalu.

Međutim, potencijali iz solarne energije i od biomase su trenutno slabo iskorišićeni, a mogućnosti dobijanja zelene energije od njih su ogromni. Zato bi trebalo da se mnogi pozabave ovom temom, jer, uz VE koji sve više rastu, a i MHE koje mnogi građani osporavaju, valjalo bi okrenuti se i drugim vidovima dobijanja energije. Da postoje velike šanse za napredak, da se videti i u priloženom, a isto tako na raspolaganju stoji i puno sredstava iz različitih EU fondova. Takođe važno je da se podigne na što veći nivo saradnja samih aktera na Zapadnom Balkanu, kako međusobom, tako i sa EU okruženjem, a prvi preduslov toga jeste priroda, koja prelazi sve granice.

Nenad Spasojević, programski direktor Centra za kreiranje politika