Srbija pregovara o punopravnom članstvu u Evropskoj uniji već deset godina. Umesto da se približava standardima EU, u onim najvažnijim kriterijumima koji se tiču vladavine prava i demokratije, zemlja je nazadovala. To pokazuju kako izveštaji relevantnih međunarodnih i domaćih organizacija, dok izveštaji Evropske komisije konstatuju stagnaciju.
Dok su vlastima evropske integracije samo deklarativno prioritet, zbog stanja demokratije u zemlji upitno je da li Srbija danas uopšte ispunjava kriterijume definisane u Kopenhagenu, koji između ostalog podrazumevaju da država ima institucije za očuvanje demokratskog upravljanja i ljudskih prava.
Skroman formalni napredak
Početak procesa pregovora Srbije o članstvu u Evropskoj uniji počeo je 21. januara 2014. godine na prvoj međuvladinoj konferenciji u Briselu. Prva pregovaračka poglavlja otvorena su 2015. godine, dok su centralna poglavlja za proces pregovora koja se tiču vladavine prava (poglavlje 23 i 24) otvorena 2016. godine.
U mišljenju o kandidaturi Srbije iz 2011. godine, Evropska komisija ocenila je da bi Srbija mogla da ispuni kriterijume za članstvo “u srednjem” roku, što znači da je tada ocenjeno da bi Srbija mogla da završi pregovore za pet godina.
Tempo otvaranja pregovaračkih poglavlja na početku je išao dobro, a tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić obećao je da će Srbija završiti pregovore do kraja 2019. godine.
Umesto toga, za deset godina Srbija je uspela da otvori samo 22 pregovaračka poglavlja od 35, a privremeno je zatvorila svega dva (poglavlje 25 i 26 koja se otvaraju i automatski privremeno zatvaraju). Ilustrativno, Hrvatska je čitav proces pregovora završila za šest godina.
U poslednje četiri godine pregovora, Srbija je uspela da otvori samo jedan pregovarački Klaster 4 u decembru 2021. godine, a već dve godine nema formalnog napretka i međuvladinih konferencija sa Srbijom.
Osim slabog napretka u otvaranju pregovaračkih poglavlja, ni sveukupna spremnost Srbije za članstvo u EU nije zadovoljavajuća. Izveštaji Evropske komisije, najrelevantniji dokumenti koji procenjuju spremnost država kandidata za članstvo, dao je 2023. godine Srbiji ocenu za spremnost 3,05. Primera radi, ocena spremnosti Severne Makedonije koja formalno još uvek nije otvorila prva pregovaračka poglavlja je 3,03.
Istraživač Centra za evropske politike (CEP), Strahinja Subotić, ocenjuje da je se decenija pregovora Srbije sa EU može opisati kao decenija propuštenih šansi.
“Iako je bilo nekih nada, verovanja te 2014. godine, da je članstvo ipak ostvarivo, brzo smo shvatili da nam je ta perspektiva van domašaja. Mi, pored Crne Gore, najduže pregovaramo o članstvu, ako izuzmemo Tursku koja perspektivu članstva više i nema”, navodi Subotić.
Prema njegovim rečima, naše vlasti ponekad prave određene iskorake, ali je svaki od njih praćen sa nekoliko koraka nazad.
“Dakle, mi na primer priznajemo lične karte i tablice sa Kosova, sarađujemo sa EU oko nekih infrastrukturnih projekata i vrlo smo raspoloženi da koristimo za to njihov novac. Sarađujemo u oblasti migracija i to sve jesu neki pozitivni koraci. Ali kada pogledamo širu sliku, vidimo incident u Banjkoj, neusaglašavanje sa sankcijama Rusiji, zloupotrebu bezbednosnih struktura, migracije birača i izborne nepravilnosti, vređanje evroparlamentaraca… Mi imamo jedno ponašanje koje je nedolično za jednu državu kandidata”, smatra Subotić.
Simuliranje reformi i zarobljavanje države
Koordinatorka koalicije “prEUgovor” i istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), Jelena Pejić Nikić, ocenjuje za European Western Balkans da je Srbija danas dalja od članstva nego pre deset godina kada su pregovori počeli.
“U pogledu tehničke spremnosti za članstvo, sudeći po izveštajima Evropske komisije, Srbija je tek neznatno napredovala tokom protekle decenije i uporno stoji na sredini puta. Za to vreme, međutim, dok se jesu usvajali zakoni, strategije, akcioni planovi i sprovodile razne aktivnosti, institucije su postepeno planski urušavane – njihova nezavisnost, efikasnost i legitimnost dovedena je u pitanje”, navodi Pejić Nikić.
Dodaje da kada su institucije fasade, onda sve što one čine nema suštinski značaj za unapređenje stanja u društvu.
“Reforme se uglavnom simuliraju radi predstavlja iole nekakvog napretka u formalnom procesu pregovora. Koalicija prEUgovor već godinama ukazuje na zarobljavanje države kojim se interes pojedine političke grupe stavlja iznad javnog interesa i prava građana”, smatra Pejić Nikić.
Prema njenim rečima, te institucije treba ponovo izgraditi i ojačati, a to zahteva dodatno vreme.
“Nažalost, evropske integracije nisu zaustavile taj proces, a u nekim aspektima su ga i omogućile i tolerisale, zbog čega se entuzijazam proevropskih snaga pretvorio u frustruciju. Sada je potrebno ponovo vratiti poverenje u proces i krajnji cilj”, navodi naša sagovornica.
Da srpskom demokratijom i vladavinom nešto nije u redu, već godinama ukazuju ne samo izveštaji domaćih organizacija civilnog društva, već i respektabilne međunarodne organizacije koje mere kvalitet demokratskih institucija.
Na primer, od 2019. godine, prema oceni Fridom hausa u izveštajima “Zemlje u tranziciji” Srbija više nije slobodna zemlja, već spada u hibridne režime. U izveštaju za 2023. godinu Srbija srpska demokratija dobila 44 poena, dok je naprimer stanje demokratije 2015. godine oceneno sa 55. poena.
Kada je u pitanju borba protiv korupcije, nalazi izveštaja o percepciji korupcije koju objavljuje organizacija Transparentnost, nalazi za 2023. godinu su najlošiji u prethodnih 12 godina. Kako su istali iz Transparentnosti Srbija, od “manjkave demokratije”, Srbija je sada označena kao “hibridni režim”. Od 180 posmatranih država, Srbija je na 104. mestu sa 36 bodova od ukupno 100. U regionu Zapadnog Balkana jedina gora je Bosna i Hercegovina, dok je Kosovo ispred Srbije i zauzima 83. poziciju na listi posmatranih zemalja.
EU integracije samo formalno prioritet
Koliko se zaista radi na usklađivanju sa evropskim pravilima i propisima pokazuju izveštaji o sprovođenju Nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije (NPAA). Na primer, poslednji izveštaj pokazuje da je za godinu dana Vlada usvojila svega 27% planiranih propisa u okviru evropskih integracija. Odnosno, usvojila je samo 60 od planiranih 223 akta i propisa.
Istraživačica BCBP-a smatra da vlastima nikada zaista evropske integracije nisu bile prioritet, već da je to oduvek bio transakcioni odnos.
“Vladi Srbije je stalo da ostane u procesu, jer proces nosi legitimitet i finansijsku pomoć, zato se bar trudi da pokaže neke aktivnosti i rezultate u manje osetljivim oblastima gde to politička volja dozvoljava. No, obaveze je uvek tumačila minimalistički, i nije pokazala volju da reši ključne probleme vladavine prava, a na koje se ukazuje godinama”, kaže Pejić Nikić.
Dodaje da su vlasti u Srbiji sigurno svesne ovakva Srbija ne može postati člansica EU, ali pažnju javnosti uglavnom skreću na probleme unutar Evropske unije koje su do sada kočili proces proširenja.
Strahinja Subotić dodaje da se postavlja pitanje da li vlasti u Srbiji uopšte prioritizuju članstvo u EU.
“Postali smo jedna vrsta zaglavljene države, gde se formalno jedno propagira, na potpuno nešto drugo u praksi radi. Postali smo država koja ne želi, a možda i ne može, da promeni taj status quo. Status quo je postao način funkcionisanja i pogled na svet naših vlasti”, kaže Subotić.
Od zamora proširenja do zamora od Srbije
U autorskom tekstu objavljenom na godišnju pregovora, ministarka za evropske integracije Tanja Miščević, nabrajajući šta je sve to zemlja postigla na putu ka EU, navodi da je Srbiju na putu ka EU najviše opterećivalo “ono na šta ne možemo da utičemo”.
“Migraciona kriza, Bregzit, teroristički napadi, pandemija, rat u Ukrajini, sve to promenilo je uslove pod kojima se pregovara o proširenju EU. PItanje usklađenosti sa zajedničkom spoljnom politikom EU postalo je krovno i za Srbiju”, navela je Miščević, dodajući da tu spada i pitanje dijaloga sa Prištinom.
Strahinja Subotić saglasan je da te krize jesu tokom prethodne decenije preokupirale Uniju dodajući da će se ti problemi uvek pojavljivati, što nikako nije razlog da se objasni slab napredak Srbije na putu ka EU. “To nije dovoljan razlog za to što nismo sproveli neophodne reforme, što se nismo aktivnije uključili u dijalog sa Prištinom…Bojim se da su to samo izgovori”, navodi Subotić.
On dodaje da sada tih faktora koji su dovodili do zamora od proširenja više nema, a da sada kada je proširenje visoko na agendi, Brisel ima zamor od Srbije.
“EU je posle jako dugo vremena radi na svojoj internoj reformi, samo se čini Srbija nastavlja po starom, štaviše, ona radi gore stvari koje ne priliče državi kandidatu. Srbija ne sme da dozvoli da postane predmet zamora EU i država članica, jer će rizikovati da ostane izolovana. Da će drugi u regionu imati iskorake, a da ćemo mi biti poslednja rupa na svirali. To ne sme da se dozvoli čak ni sa simboličkog aspekta, jer Srbija koja vidi sebe kao centralnu državu regiona mora da se bori za svoju reputaciju”, navodi Subotić.
Pejić Nikić smatra da vlasti moraju da prestanu da traže krivca u EU i da se odgovorno suoče sa posledicama svesno donetih odluka.
Ona je saglasna da spoljni faktori jesu uticali na proces, jer deset godina ne može da prođe u vakuumu, dodajući da je zamor od proširenja pre svega onemogućio da EU postigne konsenzus i nagradi Severnu Makedoniju otvaranjem pregovora “za hrabre političke poteze i reforme”.
“Ako se napredak u pregovorima računa samo po broju otvorenih i zatvorenih poglavlja, onda je najveća odgovornost kod onog ko odlučuje – država članica EU u Savetu. No, ako se posmatra realni napredak i šta se postiglo da se unapredi nezavisnost institucija, stepen zaštite osnovnih prava i sloboda, da se suzbije korupcija i organizovani kriminal, apsolutna odgovornost za sadašnje stanje stvari je na vlasti Srbije. Reforme bi morale da se sprovode radi građana Srbije, a ne radi EU”, zaključuje naša sagovornica.
Iako se proces proširenja Evropske unije posle dužeg vremena ponovo vratio visoko na agendu EU, iz Brisela stižu jasne poruke da se sa Srbijom neće napraviti korak napred ukoliko ne dođe do poboljšanja u oblasti vladavine prava, usaglašavanja sa spoljnom politikom EU što usključuje i sankcije Rusiji, kao i u dijalogu sa Prištinom. Umesto da teška politička pitanja ostanu za kraj i pred sam ulazak u EU, Srbiji su ova pitanja postala neophodan uslov za napredak u procesu kome se i sa rešavanjem ovih pitanja ne nazire kraj.