Pregršt tehničkih i normativnih mera koje Vlada Srbije sprovodi radi napredovanja pristupnih pregovora sa Evropskom unijom nije dovelo do suštinskih reformi. Štaviše, u praksi se bazični demokratski standardi sve više urušavaju. Toga, kao i činjenice da treba ponovno da unapređuje svoj pristup Zapadnom Balkanu, svesna je i EU, ali se još uvek dovija kako da to učini.

U 2018. godini svedočili smo hrabrijoj retorici Evropske komisije koja je u svojoj Strategiji za Zapadni Balkan istakla kako problem zarobljenih država pogađa čitav region Zapadnog Balkana. Međutim, ona nije imenovala nijednu državu ponaosob, zbog čega njihove vlade tvrde da se to uopšte ne odnosi na njih. Komisija nije ni podrobnije obrazložila simptome zbog kojih je dala dijagnozu zarobljene države. Uobičajen sistem EU izveštavanja nije joj to ni omogućio. Zato nam treba dodatni i drugačiji izveštaj.

Treba nam izveštaj koji će javno i direktnim jezikom ukazati na probleme koji izmiču uvreženoj podeli pravnih tekovina po kojoj se dele ocene napretka države u pretpristupnom procesu. Izveštaj mora da bude obuhvaćen politikom proširenja Evropske unije kako bi obezbedio dovoljan podsticaj za sprovođenje neophodnih reformi.

Postojećem izveštavanju izmiče zamah zarobljavanja države

Zarobljena država podrazumeva stanje rasprostranjene korupcije, koja omogućava da se javni resursi crpe u privatne svrhe, dok se kontrolni mehanizmi neutrališu, bilo legalnim ili ilegalnim kanalima. Ovo stanje se proteže na sektore pokrivene u različitoj meri u pojedinim pregovaračkim poglavljima, ali i na političke kriterijume čije se ispunjenje teže prati.

Iako je postojeće izveštavanje u procesu pristupanja EU obimno i složeno, neki od izveštaja nisu javno dostupni, dok oni koji se objavljuju uglavnom koriste ustaljene fraze i oprezne formulacije koje razvodnjuju nalaze. Najzad, izveštaji su striktno izdeljeni po oblastima (poglavljima) i ocenjuju napredak po specifičnim merilima, a oblasti u kojima EU nema nadležnosti – npr. u većem delu bezbednosnog sektora – izostavljene su. Takva struktura mahom previđa šire trendove i kontekst koji povezuju različite oblasti i daju smisao nizu sprovedenih mera. Bez njih se gubi celokupna slika.

U Srbiji ova slika podrazumeva povezane procese kojima se postepeno i sve manje diskretno briše granica između države i vladajuće stranke, čiji interesi postaju javni  (i nacionalni) interesi; bazični demokratski procesi, poput izbora i rada parlamenta, svode se na formu bez smisla; pravosuđe i javna uprava izloženi su rastućoj politizaciji; javni sektor se sve više zaklanja od očiju javnosti; političarima na visokim funkcijama uvećavaju se diskreciona ovlašćenja; sloboda medija ozbiljno je urušena, a kritičari zvaničnih politika i postupaka vlasti su najpre marginalizovani, a potom i zastrašivani i napadani, bilo da je reč o predstavnicima opozicije, civilnog društva, nezavisnih institucija, akademske zajednice ili novinarima.

Štaviše, sve to se odvija dok se mere definisane u pregovorima formalno štikliraju, bez obzira što nisu dovele do suštinskih promena nabolje. Naprotiv, pod velom pristupnih pregovora sprovode se mere kojima manjka transparentnost i inkluzivnost, i koje slede logiku kvantiteta, zanemarujući kvalitet.

Treba iskoristiti pozitivni primer pristupa EU zarobljenoj državi u Makedoniji

Podsetimo se kako EU izveštaji nisu naslutili kolaps vladavine prava u Makedoniji, tako jasno ogoljen tzv. političkim bombama početkom 2015. godine. Bombe se odnose na objavljene telefonske razgovore, koji su nezakonito prisluškivani, a koji su razotkrili brojne korupcione prakse vladajuće partije, uključujući mešanje u rad pravosuđa, manipulacije izbornog procesa,  kontrolu nad medijima i potpuno odsustvo nadzora nad bezbednosnim službama.

Bombe su dovele političku krizu u Makedoniji do vrhunca 2015. godine, i Evropskoj uniji je postalo jasno da mora da deluje brzo i efektno. Uporedo sa diplomatskim posredovanjem između političkih aktera u Makedoniji, okupila je grupu nezavisnih stručnjaka, na čelu sa Rajnhardom Pribeom, penzionisanim direktorom Evropske komisije, sa zadatkom da istraži sistemske probleme vladavine prava u ovoj zemlji. Ishod ovog poduhvata bio je tzv. Pribe izveštaj. Nezavisni eksperti bili su direktniji u dijagnostifikovanju problema i mogli su da izađu iz formaliziranog kalupa EU izveštavanja, ali je izveštaj ipak nosio autoritet Evropske komisije koja ga je naručila i objavila.

Pribe izveštaj je prepoznao bezbednosni sektor kao važnu polugu zarobljavanja države. Ustanovio je da u Makedoniji postoji koncentracija moći u jednoj civilnoj bezbednosnoj službi, koja operiše van bilo kakve kontrole. Nadležne institucije nisu koristile svoja kontrolna ovlašćenja, bilo zato što su politizovane ili zastrašene, ili na drugi način sabotirane. Iako je demokratska civilna kontrola bila zadovoljavajuće propisana zakonom, u praksi je potpuno zakazala. Dobri zakoni nisu bili dovoljni.

Pribeov tim je objasnio kako specifični problemi u oblastima koje je istraživao – pravosuđe, nezavisne institucije, mediji, izbori i prisluškivanje – imaju nekoliko zajedničkih izvorišta. Pored nedovoljne transparentnosti javnih poslova i razgranate političke korupcije, jedan od ključnih uzroka bilo je i odsustvo konstruktivnog političkog dijaloga. Ovaj začarani krug polarizacije, politizacije i straha paralisao je demokratske mehanizme i zarobio državu.

U Izveštaju je sagledana šira slika, stvari su nazvane pravim imenom i ponuđene su konkretne preporuke. One su pretočene u Hitne prioritete za reformu u Makedoniji i EU je posredovala u zaključivanju posebnog sporazuma između vlasti i opozicije. Komisija je uspela da navede makedonske političke aktere da ih sprovedu, pošto je najavila pomno praćenje reformi i vezala ih za napredak zemlje u pristupnom procesu.

Izveštaj nalik Pribeovom neophodan svakoj zemlji Zapadnog Balkana

Pribe izveštaj bi mogao da posluži kao model za novi, komplementarni oblik izveštavanja, koji bi nadilazio tehničko praćenje usklađivanja sa pravnim tekovinama EU. Nezavisni ekspertski izveštaj podržan od strane EU mogao bi da bude odgovor na potrebu, istaknutu u Strategiji za Zapadni Balkan iz 2018. i potvrđenu na majskom samitu zemalja EU i Zapadnog Balkana u Sofiji, za efektivnijim praćenjem reformi u oblasti vladavine prava u zemljama koje teže da postanu članice EU. Iako će u narednim mesecima EU da bude više zaokupljena sobom, ne treba da zapostavi Zapadni Balkan.

I dok nam nalazi Pribe izveštaja zvuče sablasno blisko domaćim okolnostima, za svaku zemlju regiona treba uraditi izveštaj ovog tipa. Namera iza ovakvog poteza nije smena i sankcionisanje konkretnih vlastodržaca, ili upiranje prstom u pojedince uz zahtev da preuzmu odgovornost. Svrha je u utvrđivanju kritičnih sistemskih propusta, a potom i podršci EU za njihovo uspešno prevazilaženje, koje mora da prati inkluzivni i transparentni nacionalni dijalog o reformama.

Ako je svesna da problem zarobljenih država prožima čitav region Zapadnog Balkana, EU treba da iskoristi snagu politike proširenja i deluje proaktivno kako bi zaustavila i preokrenula trend zarobljavanja i sprečila izbijanje novih kriza nalik makedonskoj.