fbpx
European Western Balkans
Image default
Izdvojeno Mišljenja

Rat u Ukrajini: Neutralnost kao deo spoljnopolitičkog pristupa Rusije

Tekst je prvobitno objavljen u Novom magazinu.

Insistiranje Moskve na neutralnosti pojedinih država stari je pristup čije korene možemo pronaći u prvim danima Hladnog rata. Drugim rečima, u pitanju je jedan od elemenata spoljnopolitičkog pristupa SSSR/ Rusije već sedamdeset godina

Ruski zahtev za neutralnošću Ukrajine nije novost. Neka vrsta neutralnog statusa ove države bila se već kratkoročno materijalizovala za vreme vlasti proruskog predsednika Viktora Janukoviča, kada je 2010. ukrajinska Vrhovna rada proglasila status kojim je Ukrajina sebe pozicionirala “izvan blokova”. Međutim, insistiranje Moskve na neutralnosti pojedinih država stari je pristup čije korene možemo pronaći u prvim danima Hladnog rata. Drugim rečima, u pitanju je jedan od elemenata spoljnopolitičkog pristupa SSSR/ Rusije već sedamdeset godina.

Krajem Drugog svetskog rata Moskva je, kao uostalom i druge sile pobednice, imala negativan stav prema neutralnosti kao statusu, pošto se smatralo da neutralne države u Evropi nisu pomogle zajedničke napore saveznika da sruše Treći rajh. Stoga Švajcarskoj nije dozvoljeno da uđe u novoosnovane Ujedinjene nacije kao neutralna država (kao što je to bila u slučaju Društva naroda u međuratnom periodu), te je ona sve do 2002. ostala izvan ove međunarodne organizacije.

TAMPON-ZONA: Međutim, jačanjem suparništva između SSSR i SAD u Evropi, Moskva je počela da razmišlja o odbrambenom obruču, odnosno “tampon-zoni” prema Zapadu. Takav obruč je proizašao iz načina posmatranja Kremlja na okruženje i bezbednosne izazove (straha od moguće invazije sa Zapada), koji je možda najbolje opisao Džordž Kenan, tada zamenik ambasadora SAD u Moskvi, u svom čuvenom “Dugom telegramu” poslatom 22. februara 1946. u Vašington.

Svakako, prva linija tog obruča bile su buduće države članice Varšavskog pakta, da bi drugu liniju nudila opcija neutralnog statusa određenih kapitalističkih država na granicama SSSR. Prva država koja je “prihvatila” neutralnost (i na neki način je i dalje održava) bila je Finska, koja je od 1947. sve do rušenja SSSR vodila veoma uzdržanu spoljnu i bezbednosnu politiku. Svakako, sa već “dobrovoljno” neutralnom Švedskom i uzdržanom, miru posvećenom Norveškom (članicom NATO), na Skandinavskom poluostrvu je stvoren tzv. “nordijski balans”, koji je u suštini smanjio pritisak i mogućnost sukoba u ovom delu sveta.

Negde u to vreme sovjetski teoretičari i političari su neutralnosti postepeno, sem očigledne geopolitičke formulacije, počeli da dodaju i ideološku, smatrajući ovaj status država prelaznim na putu koji će ih nepovratno odvesti u socijalizam i konsekventno komunizam (kasnije je u ovu jednačinu dodato i članstvo pojedinih država u Pokretu nesvrstanih).

Sledeća država za koju je ovaj status planiran bila je Nemačka; tražio se, naime, model pod kojim bi ona bila ujedinjena i koji bi bio prihvatljiv za sve strane. Nemačke socijaldemokrate su gurale predlog da Nemačka postane ujedinjena i neutralna država, ali ga je odbio kancelar Konrad Adenauer, te se opredelio za stvaranje Zapadne Nemačke, potom i članice NATO.

Međutim, druga država koja je bila pod okupacijom saveznika Austrija, samostalno se odlučila za ovu opciju. Nakon formalnog odobrenja ovog statusa Austriji od Kremlja kroz Moskovski memorandum iz 1955, okupacione vojske su se povukle, Austrija je proglasila novi Ustav 1955, a odmah potom i Ustavni zakon o neutralnosti, o čemu je obavestila države članice UN.

Sa Finskom, Švedskom, Švajcarskom i Jugoslavijom (koja se nedugo zatim počela kretati u pravcu formiranja Pokreta nesvrstanih), time je stvorena tampon-zona između Zapada i Istočnog bloka. Jedino mesto aktivnog hladnog sukoba bilo je u Nemačkoj, dok su preostale tačke dodira (Skandinavija, Grčka i Turska) bile daleko nižeg intenziteta. SSSR je time postao glavna država kontrolor statusa neutralnosti u Evropi, što se najbolje očitavalo u činjenici da neke od neutralnih država nisu aplicirale za članstvo u Evropskoj zajednici usled negativnog stava Sovjeta iako je postojao interes.

Urušavanjem Istočnog bloka ekonomski iscrpljeni SSSR/Ruska Federacija više nije bio u stanju da spreči izbore stalno neutralnih država, i pored intervencije nije uspeo da spreči novu austrijsku aplikaciju za članstvo u EEZ 1989. Umirena usmenim obećanjem da neće biti širenja NATO na Zapad, Rusija je pokušala da se ponaša partnerski i u stopu je pratila Zapad, da bi na kraju postala članica Partnerstva za mir dok je kasnije, 2002, osnovan Stalni savet Rusija-NATO.

Neke od država ruskog prostora, međutim, počele su da posmatraju neutralnost kao opciju koja će smanjiti neku buduću sumnjičavost Moskve, dok bi njima pružila mogućnosti za samostalniju spoljnu politiku. Tako je Finska optirala da i dalje ostane van NATO, ali sa naglaskom da može da se opredeli i za ovu opciju, što je diskurs koji je održan do današnjeg dana.

Mnogo je interesantnije ono što se dešavalo u bivšim državama SSSR. Ukrajina je svojim prvim Ustavom predvidela budući stalno neutralni status. Moldavija je neutralnost proglasila Ustavom iz 1994, videvši u ovom statusu i mogućnost za potencijalnu reintegraciju proruskog Pridnjestrovlja. Drugi razlog je bio strah od potencijalnih ambicija suseda – Rumunije i Ukrajine. Ova država je ostala u Zajednici nezavisnih država (ZND), ali nije ušla u Organizaciju Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ruski pandan NATO.

Drugi primer je Turkmenistan, koji je priklanjanjem ovom statusu hteo da prikrije svoju slabost, te da se zaštiti od uplitanja snažnijih suseda i sila prisutnih u regionu (pre svega Rusije, ali i Irana, Kine i naposletku SAD). Time je uspeo da izbegne da uđe i u ZND i u ODKB. Interesantno je da je status stalne neutralnosti Turkmenistana potvrdila Generalna skupština UN i da je Rusija, kojoj je ova odluka Turkmenistana odgovarala, podržala rezoluciju.

JAČANJE FRUSTRACIJA: Međutim, krajem devedesetih godina ruska percepcija bezbednosti se menja. Ključni događaj za to je NATO bombardovanje SR Jugoslavije (koje je izvedeno bez obzira na protivljenje Moskve) i istovremeno proširenje NATO na Poljsku, Mađarsku i Češku. Drugi segment su bile tzv. “obojene revolucije” u Ukrajini i Gruziji.

Istina, Putin je po dolasku na vlast neformalno ponudio eventualno članstvo Rusije u NATO, ali se to nije materijalizovalo. Teroristički napadi na SAD septembra 2001. označili su privremenu stanku i uzlet u odnosima SAD i Rusije, te su privremeno odložili jačanje ruskih frustracija. Upravo u ovo vreme u zvaničnim spoljnopolitičkim i bezbednosnim konceptima Ruske Federacije pojavljuje se širenje NATO (a od pre nekoliko godina i EU) ka ruskim granicama kao najvažnija pretnja nacionalnoj bezbednosti. Povratak jačanju frustracija označila je tzv. “narandžasta revolucija” u Ukrajini 2004. i proširenje NATO na baltičke države iste godine.

Upravo sa ovog stanovišta tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev lansirao je 5. juna 2008. predlog o novom bezbednosnom sporazumu u Evropi, kojim bi se u suštini definisale međusobne garancije za granice, ali i pravo na izbor pojedinih država da ostanu van ODKB i NATO. Inicijativa nije direktno odbijena od Zapada, ali je kroz OEBS razvodnjena i zaboravljena. A da postoje i druge mogućnosti, Rusija je pokazala kratkotrajnim ratom u Gruziji, kojim je suštinski eliminisana mogućnost da ova država uđe u NATO. Neposredno pre lansiranja inicijative neutralnost za Moskvu postaje ponovo opcija stvaranja tampon-država i suštinskog sprečavanja napredovanja NATO na istok.

Neutralnost je time – uz evroazijske integracije i zamrznute konflikte – postala instrument ruske spoljne politike. Postoje indicije i da je Srbija svoju vojnu neutralnost proglasila u skladu sa instrukcijama iz Moskve, te da je to bio deo cene za rusku podršku oko Kosova. Ključna zemlja koja je trebalo da bude neutralna jeste Ukrajina, koja je, kao što smo već naveli, takvu vrstu statusa proglasila parlamentarnom rezolucijom o nesvrstanosti, koja opet nije sprečavala bezbednosnu saradnju sa NATO ili ulazak u EU. Bio je to ustupak Janukoviča Rusiji. Rezolucija je, naravno, odbačena 2014. nakon promene vlasti u Kijevu, te potonje ruske aneksije Krima i izbijanja pobune u delu Donbasa.

Uzbekistan je 2012. takođe proglasio vojnu neutralnost, tražeći u ovom statusu više slobode za sopstveni pristup, ali tako da ne provocira Rusiju. Moskvi je ovo odgovaralo, ako tu odluku nije i sama zahtevala. O značaju neutralnog statusa pojedinih država za Rusiju svedoči i upozorenje ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova 2014. kada je implicirao da eventualno odustajanje od statusa neutralnosti Moldaviju može “koštati” ruskog priznanja Pridnjestrovlja.

SLABOST MOSKVE: Neutralnost je, dakle, poluga kojom se Rusija koristi u cilju sprečavanja okruživanja od Zapada. Kroz normativne akte i međunarodne dogovore Rusija traži osiguranje sopstvene zone uticaja, kao i nacionalne bezbednosti. Međutim, ovakav pristup svedoči o imobilnosti Moskve i o slabostima njenog pristupa kada je reč o širenju ili pak zadržavanju uticaja u određenim državama.

Ruske političke elite su od Oktobarske revolucije naovamo pokazale da su suštinski nesposobne da održe svoj uticaj u inostranstvu kroz aktivne politike, ekonomske tokove, masovnu kulturu itd. Time pokazuju i da suštinski ne razumeju šta nagoni države istočne Evrope da traže okrilje EU i NATO.

Umesto da koristi instrumente koji joj na osnovu sopstvene “strateške dubine” (da se poslužimo formulacijom Ahmeta Davutoglua kojom je opisao položaj Turske) nesumnjivo stoje na raspolaganju, Rusija ostaje oslonjena na pretnje silom, vojnopolitičku kontrolu, pritiske i stvaranje zavisnih odnosa, “korozivne” uticaje (pre svega kroz korupciju), te prikrivene dilove sa elitama i, konačno, međunarodne sporazume koji bi joj garantovali uticaj i, ako je moguće, pravo veta oko određenih pitanja.

Stoga je neutralnost određenih država i dalje aktuelna opcija koju će ona nastaviti da forsira. Ali naposletku, pitanje je da li je neutralnost Ukrajine opcija koju Moskva zaista i želi u datom trenutku, nakon invazije, ili je to sada samo floskula kojom se kupuje vreme zarad ostvarenja drugih ciljeva.

Povezani članci

U susret Prajdu 2019

Goran Miletić

Evropska komisija predstavila novu metodologiju proširenja

EWB

Izveštaj Evropske komisije o napretku u slobodi medija: Pomak uočen mikroskopom

Filip Švarm