Prvi put od 2015. godine tokom jednog šestomesečnog predsedavanja Savetom Evropske unije Srbija neće otvoriti nijedno pregovaračko poglavlje u pristupnim pregovorima.

Uprkos činjenici da je nekoliko poglavlja proceduralno spremno za formalno otvaranje, nekoliko zapadnoevropskih zemalja, uključujući i Nemačku, smatrale su da je napredak u domenima pravosuđa i osnovnih prava, pravde, slobode i bezbednosti u ovom trenutku nedovoljan da bi se pregovori sa Srbijom mogli produbljivati u dodatnim oblastima.

Dok je i ranijih godina dinamika pristupnih pregovora bila donekle razočaravajuća, te je godišnje otvarano svega po par poglavlja, formalno zaustavljanje otvaranja poglavlja važan je signal iz Brisela koji je prilično nezapaženo prošao u srpskim medijima.

Iako je još u tzv. non-pejperu Evropske komisije 11. juna navedeno da Srbija kasni u reformama u domenima poglavlja 23 i 24, ni do kraja meseca, kad je neotvaranje poglavlja na bazi slične argumentacije postalo činjenica, u javnosti nije bilo značajnijih polemika o toj odluci.

Od početka 21. veka proklamovani strateški cilj Republike Srbije jeste pristupanje Evropskoj uniji. Tokom dugogodišnjeg nastojanja “povratka u Evropu” u različitim periodima iz političkih i drugih razloga evropski put bivao je privremeno zamrznut, dok je evropska perspektiva uživala konstantnu javnu podršku.

Dok Srbija godinama slovi za jednu od dve zemlje-predvodnice u pristupnoj regati, takva pozicija u kontekstu onemogućavanja pregovaranja u dodatnim oblastima više nije posebno ubedljiva. U tom smislu bi se moglo polemisati o dva moguća smera: ili Srbiji pristupanje Evropskoj uniji više ne predstavlja primarni strateški cilj, ili, u suprotnom, Srbija više ne spada među uspešne kandidate čije je pristupanje Uniji viđeno u srednjeročnom periodu.

Strateški put Srbije ka Uniji trasiran je Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, na osnovu kojeg je zemlja postala pridružena Uniji i putem kojeg se obavezala na preuzimanje komunitarnih odredbi i preobražaj prema evropskom modelu. Kako uprkos svim izazovima postepeno usklađivanje sa EU traje već dve decenije, pre bi se moglo reći da se radi o drugom scenariju: nestalo je entuzijazma za preobražajni proces koji neobično dugo traje, te se reforme u određenim domenima ne sprovode kako je dogovoreno i kako bi trebalo.

Da je interesovanje za pristupanje Srbije Uniji posustalo ne samo u medijima i institucijama, nego i u društvu, pokazuju i ovogodišnji rezultati analitičkog izveštaja javnog mnjenja “Balkanski barometar” Regionalnog saveta za saradnju (RCC), koji pokazuju da poražavajućih 26% ispitanika iz Srbije smatra da je članstvo u EU dobro.

Ne samo da se radi o najmanjem procentu na čitavom Zapadnom Balkanu, već je i pretposlednja zemlja po istom parametru Crna Gora – takođe predvodnica u procesu evropskih integracija (doduše, sa natpolovičnih, 54% ispitanika).

Deluje da su dugogodišnji pregovori bez naznake skorijeg zatvaranja većeg broja poglavlja, a kamo li zaključivanja celog procesa, obeshrabrili javna mnjenja u obe zemlje. Ipak, slučaj Srbije je drastičan u smislu da, ne samo da i u smislu otvorenih poglavlja stoji “na pola puta”, iza Crne Gore, već i da je evroskepticizam do te mere dubok da je nezabeležen u izveštajima te vrste, naročito za zemlju koja formalno slovi za jednu od prvih sledećih članica Unije.

Da je evroskepticizam postao politički mejnstrim u Srbiji ilustruje i činjenica da su tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2020. godine evropske integracije predstavljale zanemarljivu temu u agendama političkih stranaka. Izborima je prethodio period prvog talasa pandemije COVID-19 virusa, tokom kojeg su odnosi između Beograda i Brisela u pojedinim periodima bili iznenađujuće distancirani i u znaku međusobnih kritika oko nivoa i instrumenata evropske podrške Srbiji.

Bilo kako bilo, u zemlji koja je duboko u pristupnom procesu, kada bi reforme u sklopu evropskog puta trebalo da se intenziviraju i sprovode kraju u cilju zaključivanja pregovaračkih poglavlja u narednim godinama, tema evropskih integracija nije čak ni svakodnevna tema, kako u predizbornom narativu, tako ni izvan njega.

Interesovanje društva, medijskog spektra i institucija za podržavanje evropskog puta Srbije doživelo je značajan pad u prethodnim godinama. Ravnodušnost spram evropskih integracija ne predstavlja blagotvoran činilac u nastojanju da se zemlja preobrazi prema evropskom modelu. Naprotiv, preuzimanje evropskih normi i obrazaca i razvijanje procedura njihove što efikasnije primene predstavlja najznačanjiji dokaz posvećenosti evropskoj perspektivi zemlje.

Evropske integracije sve su manje atraktivna tema u Srbiji, kao što je i politika proširenja sve kontroverznije pitanje među državama-članicama Unije. Ukoliko se nastavi ovaj splet nepovoljnih okolnosti i reformski procesi u narednim godinama ne budu produbljeni i obuhvatniji, primarni strateški cilj članstva, koji je na snazi već dve decenije, izgubiće smisao.

Ukoliko davno određeni cilj članstva ostane nepromenjen, nužno je suštinski korigovati ne samo one prakse i instrumente koje su se pokazale nedovoljno efikasnima, već i podsticati inkluzivniji kontekst pomoću kojeg bi bilo povraćeno poverenje građana, privrede i drugih aktera u evropsku budućnost zemlje. Vlasništvo nad tehničkim delom procesa možda jeste institucionalno, ali podrška društva i drugih aktera može doprineti dinamizaciji, usmerenijem sagledavanju i istrajnijem sprovođenju reformskih aktivnosti.

Osim tehničkog sprovođenja reformi koje je uvek izazovno u vremenskom i kvalitativnom pogledu, deluje da je nastupio trenutak kada se mora raditi na obnavljanju poverenja među svim akterima, jer ako javnost ostane ravnodušna spram evropske perspektive, pristupni proces izgubiće i svoj reformski potencijal i svoju suštinsku svrhu.