Foto: Bugarsko predsedavanje EU / Flickr

Iako je prošlo nedelju dana od održavanja samita u Sofiji, utisci se još uvek nisu slegli, a mišljenja stručnjaka su podeljena. Javnost u Srbiji, ali i u regionu, ne može da se složi da li su rezultati Samita bili od koristi, odnosno da li je će dogovoreno uticati pozitivno na budućnost građana, ili je sastanak u Sofiji služio samo kao potvrda da su države regiona i dalje daleko od članstva. Evroentuzijasti tvrde da je Samit doneo mali pomak i da je sam uspeh činjenica da se uopšte i održao i u fokus stavio Zapadni Balkan, dok drugi pak tvrde da su očekivali mnogo više i da je Samit bio razočaravajući.

Povezivanje pre proširenja

Bivši ambasador Srbije pri Evropskoj uniji i zamenik predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, Duško Lopandić, smatra da Samit treba posmatrati sa pozitivne strane. Kao glavni razlog za to navodi da je on potvrdio evropsku perspektivu regiona. Iako, ističe Lopandić, neke zemlje članice EU nisu želele da se u Sofiji razmatra pitanje proširenja, ono se podrazumevalo, imajući u vidu da zemlje pregovaraju o članstvu, a da je za dve Evropska komisija podnela predlog otvaranja pregovora o članstvu u EU.

„Samitom je ustanovljen dalji proces održavanja sastanaka na najvišem nivou (sledeći je u vreme predsedavanja Hrvatske 2020) što je bio  jedan od predloga iz februarskog dokumenta Evropske komisije o daljem intenziviranju saradnje EU i Zapadnog Balkana“, navodi bivši ambasador za European Western Balkans, i dodaje da su na Samitu direktnije podržane i ključne inicijative koje su fokusirane na pitanja pravne države, bezbednosti, ekonomije i regionalne saradnje.

Kao značajnu korist Samita, Lopandić vidi u agendi povezivanja, za koju kaže da predstavlja intenzivniju podršku EU razvoju infrastrukture na Balkanu, što je jedan od ključnih preduslova bržeg razvoja.

Sa druge strane, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji, Suzana Grubješić, smatra da, iako je Samit u Sofiji po nekim najavama trebalo da bude Solun 2.0, sa idejom da pruži kredibilnu perspektivu članstva zemljama Zapadnog Balkana, to se ipak nije desilo.

„Proširenje je bilo “zabranjena” reč, nije se pominjala čak ni u govorima, a kamoli u zajedničkoj Deklaraciji. Umesto proširenja dobili smo agendu povezivanja“, ističe Grubješić za EWB.

Ona objašnjava da je isti slučaj bio i sa Berlinskim procesom, kada su se mnogi trudili da objasne da on nije zamena za proširenje. „Proširenje nema zamenu, ali proširenja neće biti u dogledno vreme“, kaže Grubješić.

Pozitivna stvar je, ukazuje ona, činjenica da je za izazove sa kojima se region sreće poput bezbednosti, migracija, geopolitičkog razvoja događaja i dobrosusedskih odnosa EU obezbedila dodatnih 190 miliona evra u grantovima za 11 transportnih projekata kao i 30 miliona evra za razvoj Digitalne agende Zapadnog Balkana, tj. širokopojasne mreže u regionu.

Vladimir Pavlović, koordinator za praktične politike Beogradske otvorene škole, ističe da agenda povezivanja ne znači distanciranje od politike proširenja.

„Insistiranje na povezivanju kao ključnoj temi Samita je pre prihvatanje realnosti i činjenice da će sudbina politike proširenja zavisiti od sudbine predstojeće reforme EU. Nama ostaje da se nadamo i da pokušamo da utičemo da proširenje bude deo paketa za razgovor o budućoj reformi, a ne stavka o kojoj će se razgovarati kada se ovaj proces završi“, kaže Pavlović za EWB.

Gde je tu 2025. godina?

Nakon Strategije Evropske komisije o proširenju EU na Zapadni Balkan, u kojoj je kao okvirna vremenska perspektiva proširenja data 2025. godina, mnogi su očekivali da će ona kao verodostojna perspektiva biti pomenuta i u Deklaraciji Samita. Kako se ovo nije desilo, javlja se sumnja da su lideri EU želeli da se distanciraju od ove perspektive.

Profesor Univerziteta u Gracu i član Savetodavne grupe Balkan u Evropi, Marko Kmezić za EWB objašnjava da nikada nije rečeno da je 2025. godina ta u kojoj će Srbija ući u EU, te da lideri nemaju naročitu potrebu da se distanciraju od ove perspektive.

„Ukoliko se setimo da je Hrvatska pregovarala članstvo šest godina, pa da je proces ratifikacije trajao dve godine, onda vidimo da je moguće da Srbija svoje pristupne pregovore završi i pre pomenute 2025. godine“, kaže Kmezić. Međutim, on ističe da ne postoji prava posvećenost političara regiona da se ozbiljno bave ispunjenjem kriterijuma iz Kopenhagena, naročito političkih, koji su preduslov za članstvo.

„Umesto da zemlja konsoliduje demokratiju ona je u nedavno objavljenoj strategiji o Verodostojnoj perspektivi proširenja označena kao zarobljena država u kojoj su političari povezani sa kriminalom i gde nema slobode medija. U takvoj postavci nema ništa od članstva Srbije 2025. godine“, objašnjava profesor Kmezić za EWB.

Sa ovim je saglasan i Vladimir Pavlović, koji kaže da do proširenja može doći samo ukoliko Srbija sprovede neophodne reforme potrebne za nesmetanu primenu pravnih tekovina EU i pokaže da je u praksi u mogućnosti da primenjuje standarde i vrednosti EU, i da pruža konkretan, pozitivan doprinos ostvarenju ciljeva EU politika.

„Već sada možemo reći da se Srbija suočava sa izazovima u različitim segmentima koji se odnose na poštovanje temeljnih načela u oblasti demokratije i vladavine prava, a tek nam predstoji zakasnela i teška debata o mogućnostima i resursima da usvojimo i primenimo u praksi izuzetno zahtevne standarde u pojedinim politikama EU kao što su životna sredina, energetika, ruralni razvoj i druge“, kaže Pavlović i dodaje da Srbiji ne ide u prilog i to što se EU suočava sa izazovom unutrašnje reforme izazvane Bregzitom i prilično zakasnelim i neuspešnim odgovorima na izazove migrantske krize, makroekonomske stabilnosti, bezbednosti i konkurentnosti na globalnom nivou.

„U ovom trenutku je skoro nemoguće dati odgovor na pitanja kako i kada će se završiti najnovija reforma EU, da li će Srbija odgovoriti na sve izazove procesa pristupanja u naredne četiri godine , te samim tim ova neizvesnost se jasno odslikala i u načinu na koji je sastavljena agenda Samita u Sofiji i u sadržini dokumenata koji su u okviru Samita nastali“, ističe Pavlović.

Međutim, da ne zavisi sve samo od unutrašnjih reformi, već i od daljeg angažmana evropskih institucija i zemalja članica, objašnjava Suzana Grubješić, koja tvrdi da Srbija ima šansu da 2025. postane članica EU i tako nakon četvrt veka konačno završi svoj „dugi marš u Evropu“.

„Domaća politička realnost u mnogim članicama EU ne ide u prilog proširenju, a u nekima se zahteva i referendum za prijem novih zemalja. Sada se pripremaju važne odluke o budućnosti same Unije koje bi trebalo da prevaziđu postojeću neravnotežu u zoni evra, povampirenu podelu Zapad-Istok, izlazak Velike Britanije, pokušaje renacionalizacije i degradaciju vladavine prava u tzv. novim članicama“, kaže Grubješić i ističe da je to glavni problem koji sklanja proširenje sa vrha agende i vraća na politiku „business as usual“.

Ona dodaje da treba uvek imati u vidu da nema vakuuma u međunarodnim odnosima – „ako je neko pasivan ili se povlači, uvek ima drugih spremnih da zauzmu mesto“.

Duško Lopandić objašnjava da će se o ovoj temi diskutovati na Evropskom savetu u junu ove godine. Međutim, bez obzira u kom stepenu će cilj 2025 biti podržan, od strane svih, ili samo nekih država članica EU, on je činjenica.

„Ne radi se o godini koju smo mi izmislili ili predložili, nego o datumu za koji je Evropska komisija, kao zaštitnik i promoter opštih evropskih interesa, procenila kao objektivno mogućem. Srbija, kao i Crna Gora i ostale balkanske zemlje, treba da ovaj datum tretiraju kao objektivno mogući cilj oko kog bi celokupna politika daljih reformi i integracije trebalo da bude strukturisana,“ kaže Lopandić za EWB.

Reforme pre proširenja

Izjava koja je podigla veću prašinu od objavljivanja godišnjih izveštaja o napretku država regiona, prošlog meseca, bila je izjava francuskog predsednika Emanuela Makrona koji je u obraćanju poslanicima Evropskog parlamenta u Strazburu rekao da želi da učvrsti Zapadni Balkan uz evropski projekat, ali da sada nije vreme za prijem novih članica. Makron je izjavu ponovio i na Samitu u Sofiji, i time potvrdio stav pojedinih članica EU – reforme pre proširenja, sa kojim mnogi nisu saglasni.

Marko Kmezić smatra da je francuski predsednik rekao ono što misli većina građana EU, s obzirom da u samoj Uniji raste evroskepticizam i da je otklon ka budućem proširenju dominantan diskurs među građanima EU.

„Promena javnog mnjenja u EU u vezi sa budućim proširenjem je u tesnoj vezi sa unutrašnjom reformom Unije i sa ekonomskom stabilnošću, koja je usled globalne ekonomske krize uzdrmala temelje EU tokom protekle decenije. S tim u vezi, Makron je apsolutno u pravu kada kaže da proširenje zavisi od mogućnosti Unije da samu sebe reformiše na temeljima poštovanja osnovnih vrednosti kao sto su demokratija, vladavina prava, poštovanje manjinskih prava“, objašnjava Kmezić.

Međutim, on smatra da je glavni razlog što Zapadni Balkan izaziva podozrenje građana EU nedostatak pravne sigurnosti, korupcija, ekonomska zaostalost, odnosno stvari koje bi zemlje regiona trebalo da rešavaju tokom pretpristupnih pregovora.

„Ono što bi nas trebalo da brine je što te stavke naše države ne rešavaju adekvatno, već konsoliduju način vladavine koji načelno usvaja evropske vrednosti, a zapravo upravlja autoritarno kroz  potčinjavanje medija, državnih institucija i disciplinovanje ekonomskih elita i partijskih poslušnika“, ukazuje Kmezić.

Da Makron ovom izjavom ne dovodi u pitanje evropsku perspektivu regiona, objašnjava Pavlović, dodajući da njegova vizija, suštinski, govori o Evropi u više brzina u kojoj politika proširenja definitivno nije jedna od prioritetnih politika.

„Makronova teza da se ide ka novom proširenju tek nakon što EU izvrši istinske reforme koje će omogućiti njeno bolje funkcionisanje ne znači da će se EU prvo reformisati, a nakon toga proširivati. Ovo su dva procesa koji mogu i treba da teku paralelno“, kaže Pavlović i objašnjava da njegove izjave treba vrlo pažljivo tumačiti imajući u vidu trenutni kontekst i izazove sa kojima se suočava EU.

Ono što nas treba da brine, kaže Pavlović, jeste kako da se politika proširenja koliko-toliko održi na agendi EU u narednom periodu i da bude deo paketa pregovora o reformi EU.

„Nova strategija proširenja EU, rezultati Samita u Sofiji jesu dobar impuls, međutim neophodni su i konkretni pomaci u praksi. Treba otvoreno reći i da čitav region Zapadnog Balkana i dalje pokazuje velike slabosti u primeni temeljnih principa i vrednosti na kojima počiva EU, tako da je pitanje koliko u regionu ima snage i volje da se zajednički utiče na EU da, u okviru sopstvene reforme, unapredi strateški okvir i instrumente politike proširenja koje će primenjivati u praksi“, navodi Pavlović.

Ukidanje ili smanjenje troškova rominga?

Iako je prethodno bilo najavljeno da bi na samitu moglo doći do dogovora o ukidanju rominga za države Zapadnog Balkana, to se nije desilo. Međutim, jedna od inicijativa koju je Brisel predstavio u Sofiji bila je Inicijativa za digitalnu agendu i veću povezanost u regionu, koja će biti finansirana sa više od 200 miliona evra, a za koju je planirano da u prvom segmentu dovede do smanjenja troškova rominga.

Marko Kmezić smatra da je najavljivanje dogovora o ukidanju rominga u Sofiji, bilo neozbiljno, imajući u vidu da su tri članice Evropskog ekonomskog prostora – Norveška, Island i Lihtenštajn, pregovore o romingu koji su uključivali telekomunikacione kompanije, Vlade i telekomunikacione agencije, vodile duže od deset godina pre pomenute liberalizacije u EU, kao i da time zemlje Zapadnog Balkana u evropskoj zoni bez rominga ne bi bile prve, ni jedine koje nisu članice EU a na koje se primenjuje ova uredba.

„Primena politike „U romingu kao kod kuće“ i na buduće članice sa Balkana bila bi u potpunosti u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju koji su sve te zemlje potpisale i koji predviđa postepenu liberalizaciju i u oblasti pružanja usluga“, kaže Kmezić.

Šta posle Sofije?

Hrvatska ministarka spoljnih i evropskih poslova Marija Pejčinović Burić izjavila je uoči samita da Hrvatska želi da tokom predsedavanja Evropskom unijom 2020. organizuje sastanak EU i Zapadnog Balkana, odnosno Zagreb Samit 2, na kojem bi proširenje Unije trebalo da se vrati u prvi plan, i istakla da bi Hrvatska htela da tema Samita bude proširenje, a da poruka o vraćanju fokusa na države u okruženju bude jača.

Suzana Grubješić smatra da bi održavanje Samita samo dve godine nakon Sofije bio ogroman uspeh, obzirom da je od Soluna do Sofije prošlo 15 godina. „Ako bi Samit u Zagrebu zaista bio posvećen proširenju, to bi možda i nadoknadilo ono što u Sofiji nismo imali priliku da čujemo – da je budućnost zemalja Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji, tom još uvek boljem delu sveta, kome i Srbija treba da pripada“, zaključuje Grubješić.


Projekat „Otvoreno o pregovorima: Monitoring pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji“ realizuje se u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“, uz podršku Švedske.