*Tekst je prvobitno objavljen na veb sajtu Evropskog pokreta u Srbiji i može se pronaći ovde.
Novije debate o reformama EU ukazuju i na mogućnost radikalnije promene nekih elemenata strukture i procesa odlučivanja u Evropskoj uniji u daljoj perspektivi povećanja broja njenih članica i potrebe za organizovanjem efikasnijeg (i možda centralizovanijeg) odlučivanja u organima Unije. U tom smislu posebno je zanimljiv najnoviji predlog nemačke kancelarke Angele Merkel, iznesen u nedavnom intervjuu o stvaranju neke vrste „Evropskog saveta bezbednosti“ (ESB) unutar institucionalne strukture EU. Merkel je ovaj predlog (koji predstavlja delimični, oprezni odgovor na predloge reformi EU koje je već odavno podneo francuski predsednik Makron) iznela u okviru razmatranja šire reforme politike odbrane EU (evropska bezbednosna i odbrambena politika – ESDP) koja bi obuhvatila i novi način zastupanja država EU u Savetu bezbednosti UN, kao i Makronov predlog o formiranju „Evropskih snaga za intervenciju“.
Prema kratkom komentaru u intervjuu Merkelove, strukturu Evropskog saveta bezbednosti bi, uz visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, činili i predstavnici manjeg broja država članica EU („ne više od desetak“) koji bi se smenjivali (kao i u SB UN) po principu rotacije.
Ne ulazući u pitanje detalja ove hipoteze o stvaranju ESB kao i budućnosti ESDP (posebno oko odnosa učešća „većih“ i „manjih“ država članica i pitanja eventualnog postojanja stalnih članica u ovakvom telu – sličnu kao i u SB UN) treba ukazati na novitet ovog predloga iz ugla institucionalne izgradnje Evropske unije, čiji je osnovni princip od samog osnivanja one prve Zajednice za ugalj i čelik bio zasnovan na principu inkluzivnosti i načela jednakog učešća svih država članica u svim glavnim telima – donosiocima odluka EU, uključujući Evropski savet, Savet ministara (u njegovim različitim formacijama), kao i Evropsku komisiju i druga važna tela Unije (parlament, sud, savetodavni organi itd).
Međutim, sa povećanjem broja članica EU, ovaj osnovni princip je doduše, imajući u vidu i specifičnosti Unije kao „kvazi-(kon)federacije“ i kvazi-demokratskog sistema, podlegao određenim, manjim prilagođavanjima, u vidu, npr. različitog broja glasova u Savetu EU (kod donošenja odluka kvalifikovanom većinom) ili različtog broja članova Evropskog parlamenta. Do sada je najveće kontroverze između država članica izazivao predlog (usvojen prilikom zaključenja Ugovora iz Nice kao i Lisabonskog ugovora) o smanjenju broja članova Evropske komisije u odnosu na broj država članica EU, ali ova reforma do sada nije primenjena (od nje se privremeno odustalo nakon irskog referenduma 2009. godine).
Osim toga, institut „ojačane saradnje“ u EU omogućio je u načelu institucionalno organizovanje i integraciju manjeg broja država članica (najmanje njih devet) u pojedinim specifičnim politikama EU (kakvi su i slučajevi evrozone i šengenske saradnje), a slično je i sa tzv. „stalnom strukturisanom saradnjom“ (PESCO) u okviru razvoja politike odbrane (ESDP). Ipak, čini se da bi novi predlog Merkelove o ESB, ako bi bio primenjen, išao korak dalje, jer bi to značilo donošenje ključnih odluka (u važnim političkim temama spoljne politike, odnosno odbrane) od strane manjeg broja članica koje bi važile za celu Uniju.
Sa novim predlogom Angele Merkel, debata o budućem institucionalnom obliku Unije i ritmu integracije, poput ideja „jezgra“ i „periferije“, Evrope u „više brzina“, „koncentričnih krugova“, budućnosti proširenja i td. dobila je još jednu dimenziju. Suštinski, radi se o pitanju u kojoj meri će se približiti „forma“ i „realnost“ kada se radi o donošenju odluka u EU.
Kako je to već davno istakao Antoni Gidens („Trubulent and mighty Continent – What future for Europe?“) već je kriza oko evra i evrozone pokazala da postoji velika razlika između „formalne EU“ i EU – političke realnosti („EU 1“ i „EU 2“) kada se radi o tome ko zaista donosi odluke u pojedinim ključnim pitanjima u Uniji.
U ovom smislu, dva pitanja će biti od ključne važnosti u budućoj reformi EU: kako će se uspostaviti ravnoteža između francuskih – više “ekskluzivističkih“ predloga o tome kako bi se organizovao proces dalje i dublje integracije (Evropa u više brzina) – i nemačkog naginjanja ka više „inkluzivnom“ pristupu daljoj integraciji (što više članica ako ne i sve, treba da budu uključene u dalje korake integracije, kako se to desilo sa projektom „PESCO“ u oblasti odbrane).
Drugo, da li će i kako biti uspostavljena neka nova ravnoteža u odnosima većih i manjih država članica Evropske unije (broj evropskih komesara, proces odlučivanja u pojedinim telima, učešće u raznim organima EU i sl). U ovom smislu, predlozi Makrona (npr. poseban budžet i organi za evrozonu) i Angele Merkel (Evropski savez bezbednosti) ukazuju na mogućnost povećane diferencijacije i fleksibilnosti unutar EU, kako u pitanju oblasti integracije, tako i samog načina odlučivanja. U načelu, defirenciranija i fleksibilnija Unija će biti i spremnija da nastavi proces proširenja u narednoj deceniji, nakon izlaska Velike Britanije iz EU i potresa koji je izazvao bregzit.
Na predloge koji dolaze iz većih država članica EU, manje države u praksi za sada odgovaraju primetno povećanim trendom međusbnog konsultovanja i „grupisanja“ radi stvaranja ad hoc koalicija, bilo po načelu sličnosti stavova u nekim pitanjima (npr. stavovi fiskalno rigidnijih „severnih“ članica EU vis-a-vis Makronovih predloga reformi evrozone), bilo po načelu jače subregionalne povezanosti, a radi povećanja „specifične nacionalne težine“ u procesima odlučivanja. Profilisanje manjih država članica u okviru subregionalnih organizacija unutar EU stara je praksa koja ipak čini se dobija i nove dimenzije. Ne bismo tako mogli isključiti ni mogućnost da se, poput regionalnog grupisanja u UN, i unutar Evropske unije formalizuje praksa regionalnog grupisanja (npr. Beneluks, Baltička saradnja, Višegradska grupa, Skandinavska saradnja, moguća Balkanska grupa isl) kao jedan od budućih načina da se reši pitanje povećanja broja članica EU (u okviru procesa proširenja) a u cilju povećanja i olakšavanja procesa odlučivanja.
Ovakav sistem – koji za sada još niko nije ozbiljnije razmatrao, ali ipak nije sasvim nemoguć – mogao bi da predstavlja samo izuzetak za pojedine oblasti odlučivanja, tj. pitanja od više tehničkog i užeg značaja, dok bi načelo jednakosti i ravnopravnog ili srazmernog predstavljanja svih država članica u glavnim organima odlučivanja Unije – Evropskom savetu, Savetu ministara, Evropskom parlamentu – ostalo kao ključno pravilo.