BEOGRAD – Srbija staje sa kupovinom oružja, reči su predsednika Aleksandra Vučića koje su u javnosti odjeknule pre nekoliko dana. Nakon nabavke helikoptera iz Rusije i najava iz SAD-a da Srbiji prete američke sankcije zbog vojne saradnje sa Rusijom, predsednik Srbije odlučio je da država treba da uspori sa naoružavanjem. Sve ovo dolazi baš u jeku afere “Krušik”, u kojoj se otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, dovodi u vezu sa trgovinom oružja i dobijanjem povlašćenih cena od državne kompanije “Krušik”.
Pored svega toga, SAD su nedavno objavile da, zbog trgovine oružjem i korupcije, na svoju crnu listu pojedinaca i kompanija stavljaju i nekoliko srpskih državljana, među kojima je i Slobodan Tešić, označen kao jedan od najvećih dilera oružja na Balkanu i čovek koji se dovodi u vezu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.
Zašto sankcije?
Važno je naglasiti da, iako se ne radi o istoj vrsti sankcija, odnosno o istim zakonskim osnovama za uvođenje sankcija, zanimljivo je primetiti da je američka administracija pokrenula kontrolu na oba “fronta” u isto vreme. Naime, jedan paket sankcija Srbiji preti zbog intenzivirane vojne saradnje i trgovine sa Rusijom, u okviru programa SAD-a koji daje mogućnost administraciji u Vašingtonu da uvede sankcije svima koji u velikoj meri sarađuju sa “neprijateljima Amerike”, odnosno Iranom, Rusijom i Severnom Korejom.
Drugi paket sankcija ne odnosi se na to sa kim pojedinci i kompanije sarađuju, već da li to rade u skladu sa međunarodnim konvencijama i legalnim putem. Slobodanu Tešiću, i kompanijama koje su sa njim povezane, uvedene su po ovom drugom osnovu, jer ga je Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija, dovela u vezu sa nelegalnom trgovinom oružjem i sumnjama za korupciju.
“Slobodan Tešić naveden je u Izvršnom nalogu za sankcije zbog umešanosti u ozbiljna narušavanja ljudskih prava i korupcije, iz decembra 2017. U to vreme, Tešić je bio među najvećim dilerima oružja i municije na Balkanu. Tešić je potencijalnim klijentima plaćao skupe odmore, školovanje njihovoj deci u zapadnim školama ili univerzitetima i davao veliki mito kako bi osigurao kontakte. Četiri kompanije su istovremeno bile ili u Tešićevom vlasništvu ili pod njegovom kontrolom: Preduzeće za trgovinu na veliko i malo Partizan Tech DOO Beograd – Savski Venac (Partizan Tech), Technoglobal Systems DOO Beograd (Technoglobal), Charso Limited i Grawit Limited”, navodi se u saopštenju SAD-a, a prenose srpski mediji.
Pored toga što je, prema rečima atašea za medije u Ambasadi SAD u Beogradu Džejmsa Hagengrubera, za Insajder, američka administracija više puta upozorila srpske vlasti na nelegalne aktivnosti Tešića i njegovih saradnika, reakcija Beograda je izostala.
Treba spomenuti da je, prema rečima opozicije, Slobodan Tešić blisko sarađivao sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, koji je dok je bio ministar odbrane lično insistirao da se Tešić ubaci u delegaciju Srbije tokom pregovora o prodaji oružja Libijcima mimo svakog protokola. Tešić je, inače, zbog kršenja zabrane Ujedinjenih nacija na izvoz oružja u Libiju decenijama bio na UN listi zabrane putovanja, navodi se u dokumentu.
Ne samo da srpske vlasti nisu učinile ništa da istraže poslovne aktivnosti Slobodana Tešića i reaguju na upozorenja iz američke ambasade, već reakcije nema ni nakon što su srpski državljani, zbog nelegalne trgovine oružjem, stavljeni na “crnu listu” SAD-a.
Kažnjavanje zbog saradnje sa Rusijom?
Drugi element koji se tiče mogućih sankcija SAD-a prema Srbiji, odnosi se na nabavku oružja i vojnu saradnju sa Rusijom. Da ispita sve elemente ove saradnje u Beograd je početkom novembra poslat zvaničnik američkog Stejt departmenta Tomas Zarzecki, rukovodilac radne grupe 231, koja je zadužena za primenu sankcija prema ruskom bezbednosnom sektoru, kao i kompanijama i državama koje imaju vojnu saradnju s Rusijom.
On je Beograd posetio kako bi se sastao sa srpskim zvaničnicima i procenio da li postoji osnov da se sankcije uvedu na osnovu Zakona o suprotstavljanju protivnicima Amerike kroz sankcije (CAATSA), “razvijanje i primenu sankcija i inicijativa za politike protiv onih koji su angažovani u značajnim transakcijama sa ruskom odbranom i sektorima obaveštajnih podataka”. Ovaj zakon američki predsednik Donald Tramp je potpisao 2017. godine i predviđa da sankcije mogu biti uvedene svima koji u značajnoj meri sarađuju sa odbrambenim sektorima režima Irana, Severne Koreje i Rusije.
Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je nakon tog sastanka da je Srbija bila iskrena jer “nema šta da krije” i da američkih sankcija neće biti. Reagovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, umirujući građane rečima da, čak i da dođe do takvih sankcija, one neće pogoditi obične građane.
Međutim, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Katarina Đokić, pored toga što je saglasna da sankcije ne bi bile ni nalik onima iz devedesetih, iako se tako nešto može čuti u mnogim medijima, smatra da posetu Zarzeckog treba shvatiti ozbiljno jer se već neko vreme nezvanično priča o mogućnosti da SAD uvede određene sankcije Srbiji zbog poslovanja sa ruskom državnom firmom Rosoboronexport, koja je pod embargom SAD-a.
“Ako bi do sankcija došlo, one bi u najgorem slučaju mogle da pogode preduzeća namenske industrije koja izvoze u SAD. To, međutim, nije mala stvar ako se uzme u obzir da su SAD najveća izvozna destinacija Srbije po vrednosti sklopljenih poslova u oblasti naoružanja i vojne opreme. Na primer, preko 50 odsto vrednosti dozvola za izvoz koje su izdate tokom 2017. godine “otpada” na izvoz u SAD”, objašnjava Đokić.
Iako su sankcije uvek loš signal, direktor istraživanja ISAC fonda Igor Novaković naglašava da je važno da između SAD-a i Srbije o ovom pitanju postoji otvorena komunikacija.
“Ono što je kod američkog stava jasno je da sankcije prema trećim državama u kontekstu saradnje sa Rusijom nisu automatske i zavise i od konkretnih američkih interesa, što se, na primer, videlo u slučaj Indije. Svakako, Srbija je mnogo manja država. Ovaj tip sankcija je usmeren na entitete (kompanije ili institucije) i pojedince koje su SAD identifikovale kao odgovorne”, objašnjava Novaković.
Međutim, ono o čemu Srbija treba mnogo više da brine jeste na koji način se njena intenzivirana vojna saradnja sa Rusijom, od kada je na vlasti Srpska napredna stranka, što se konstatuje u izveštaju koji je nedavno objavio Pentagon, može odraziti na proces evropskih integracija i Poglavlje 31 koje se odnosi na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku.
Katarina Đokić podseća da Rusija nije samo pod američkim sankcijama, već i pod sankcijama Evropske unije, između ostalog, i u oblasti trgovine naoružanjem i vojnom opremom.
“Države članice EU ne smeju da sklapaju nove poslove sa Rusijom u ovoj oblasti. Srbija kao kandidat za članstvo ima obavezu usklađivanja spoljne politike sa EU, u čemu se do sada nije pokazala preterano revnosno kad je Rusija u pitanju. Međutim, ako je pristupanje EU zaista politički cilj Srbije, a odnosi između EU i Rusije ne počnu da se popravljaju, državni vrh će u nekoj srednjoročnoj perspektivi morati da se odluči šta je prioritet, EU ili Rusija”, upozorava Đokić.
Da vojna saradnja sa Rusijom sigurno ne šalje dobar signal u Brisel, niti pomaže da se Srbija uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, saglasan je i Igor Novaković. On dodaje i da Srbija treba dobro da razmisli da li nekoliko vojnih vežbi sa Rusijom donosi više dobrog ili lošeg, imajući u vidu naše strateško evropsko opredeljenje.
“Pitanje je kakav uticaj ovako bliska saradnja sa Rusijom ima na naše odnose sa drugim partnerskim državama. Problematično je i to što u medijima nema jednakog tretmana vežbi sa NATO i državama članicama, što našim partnerima u inostranstvu ostavlja utisak da ne postoji balans”, ukazuje Novaković.
Međutim, realnost je potpuno drugačija. Brojke, koje je objavio portal Balkanska bezbednosna mreža, kažu da je Srbija u 2019. godini održala ukupno 17 vojnih vežbi sa drugim zemljama, od čega je 13 bilo sa članicama NATO-a i samo četiri sa Rusijom. Ono što treba naglasiti jeste činjenica da su vojne vežbe sa Rusijom medijski daleko više propraćene.
Jednim delom za to su zaslužni tabloidi pod kontrolom vlasti, koji su tradicionalno naklonjeniji Rusiji i budno izveštavaju o svakom segmentu vojne saradnje sa Moskvom. Sa druge strane, postoji i direktna odgovornost vlasti, pre svega samog ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji koristi svaku priliku da u javnosti govori o bliskoj saradnji srpske i ruske vojske, dok prećutkuje stvari kada su u pitanju armije članica NATO-a.
Stanje u medijima se, međutim, ne reflektuje u budžetu Vojske Srbije. Prema podacima koje je od Ministarstva odbrane dobio Institut za evropske poslove, Ministarstvo odbrane SAD-a je izdvojilo najviše novca za Vojsku Srbije, skoro dva i po miliona evra, dok se Rusija nalazi na samom začelju liste, među. pet najmanjih donatora.
Takođe, Vlada Srbije je, baš pred sam dolazak Zarzeckog, odobrila novi IPAP (Individualni akcioni plan partnerstva) sa NATO-om za period 2019-2021, koje je Ministarstvo spoljnih poslova ocenilo dokaz “uzlaznog trenda partnerske saradnje Srbije sa NATO-a”.