* Autori teksta su Duško Lopandić, bivši šef misije Republike Srbije pri EU, i Ivan Knežević, predsednik Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji. Tekst je objavljen u okviru aktivnosti Evropski izazovi Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji. Ceo tekst možete videti ovde.

Razvoj evropske integracije, kao prvog mirnodopskog poduhvata ujedinjenja kontinenta, predstavlja jedinstven slučaj u istoriji. Primenjujući sasvim nova rešenja u međudržavnoj saradnji, EU je postigla velike rezultate i tokom decenija obezbedila mir, stabilnost i proseperitet većeg dela Evrope. Godišnjica Rimskih ugovora se obeležava u uslovima složene multikrize i očekivanja početka pregovora o izlasku Velike Britanije iz Unije. U izboru između više scenarija daljeg razvoja, može se očekivati da će EU postati fleksibilnija integracija koja će imati „više brzina“ ili koncentričnih krugova.

EU kao neindentifikovani politički objekt

Evropska integracija je nastala u spoju tri istorijska procesa: posleratnog šoka koji su izazavala neviđena razaranja i varvarstvo tokom Drugog svetsog rata, ideje o očuvanju večnog mira ujedinjavanjem evropskih država, kao i posledica specifičnih odnosa zapadnoevropskih zemalja u okviru podele Evrope i uticaja SAD. Na konferenciji organizovanoj u Mesini (Italija, 1955.), šest zapadnoevropskih zemalja (Francuska, SRN, Italija i zemlje Beneluksa) dogovorilo se da naprave novi korak u pravcu ekonomske integracije: objedinjavanjem nacionalnih privreda, stvaranjem zajedničkog tržišta, kao i razvojem zajedničkih institucija. U Rimu su 25. marta 1957. godine, rođene dve nove zajednice: Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju. „Uvek sam smatrao da će se Evropa graditi tokom kriza i da će ona predstavljati zbor rešenja koja budu pružena na te krize. Ali treba pronaći ta rešenja i zatim ih primeniti“, zapisao je tom prilikom jedan od „očeva“ EU, Žan Mone.

„Zajednica predstavlja novi pravni poredak međunarodnog prava u čiju korist su države ograničile svoja suverena prava… i čiji subjekti nisu samo države članice nego i njihovi građani“, istakanuto je u istorijskoj presudi Suda pravde EZ Van Gend en Loos iz 1963. Ništa slično do tada nije viđeno, ni izgrađeno u međudržavnim odnosima: suverene države su dobrovoljno prenele deo svojih suvereniteta (carine, spoljna trgovina, nadzor tržišne konkurencije itd.) na nadnacionalnu organizaciju, stvoreno je zajedničko izvršno telo – neka vrsta vlade (Komisija), dogovoren je originalan način donošenja odluka uz mogućnost preglasavanja između država (Savet), formiran je prvi demokratski izabran međunarodni parlament. Sud pravde u Luksemburgu je dobio ovlašćenje da samostalno i nezavisno tumači pravila organizacije (aquis communautaire), a njegove presude su se direktno primenjivale u državama članicama.

EU između tehnokratske ekonomske vizije i nedovršene političke zajednice: gordost i predrasude

Uprkos prvim rezervama i kritikama, pokazalo se da je evropska integracija značajno doprinela prosperitetu i stabilnosti evropskog kontinenta. Prvobitna šestorica su već sredinom osamdesetih godina postali „dvanestorica“. U isto vreme započeo je i dvodecenijski period tokom kog je, uz dalja proširenja, trajao i proces skoro stalnih institucionalnih promena, odnosno produbljivanja integracije: Jedinstveni evropski akt (1985.), ujedinjenje Nemačke (1990.), stvaranje unutrašnjeg tržišta (1992.), ugovori iz Mastrihta (1993.), Amsterdama (1997.), Nice (2001.), realizacija monetarne unije (2001.), ugovor iz Lisabona (2008.). Od prvobitne, prvenstveno ekonomske integracije, EU se ugovorom iz Mastrihta transformisala i u političku uniju koja se bavi i spoljnopolitičkim i međunarodnim temama, kao i pitanjima pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Izgradnjom evropske integracije kao da je bila nađena neka vrsta čarobne formule kojom su „pripitomljene“ evropske države-nacije, koje su navikle vekovima da svoje odnose najčešće rešavaju ratom. Hibrid između međunarodne organizacije, konfederacije i federacije („neidentifikovani politički objekt“ – Žak Delor) Unija nikada nije imala za cilj da zameni države nacije, koje su i dalje njeni temeljni elementi i bez kojih ona i ne može da postoji. EU nije postala „novi centar moći“, nego više „novi način da se vodi politika u odnosima između suverenih država“ (P. Manjet).

Sa pojavom multikrize u XXI veku – evroskepticizmom, evrokrizom i izbegličkom krizom, a posebno nakon odluke druge po veličini države članice – Velike Britanije – da napusti Uniju, otvorilo se i pitanje da li će evropska integracija opstati i kakav će oblik dobiti u narednim godinama. EU se iznova suočila sa egzistencijalnim problemima i krizom identiteta: narativ o „sve jačoj Uniji“ između evropskih naroda, ustupio je mesto temi „obnove samostalnosti“ evropskih država-nacija, kao navodno jedinog načina odbrane kulturnih identiteta i principa demokratičnosti. Tako je gordost pred rezultatima integracije, ustupila mesto predrasudama nacionalizma i populizma.

EU između Bregzita, daljih reformi i populizma: razum i osećajnost

Svi glavni rezultati, ciljevi i vrednosti šestodecenijskog projekta danas se dovode u pitanje ili jednostavno zaboravljaju i ignorišu: uspeh mirnodopske saradnje, prosperitet kontinenta, demokratičnost, plurikulturalnost i tolerantnost kao postignuća i glavne vrednosti Unije, visoka socijalna prava, garancija pravne države i ljudskih i manjinskih prava, solidarnost i razvoj manje razvijenih regiona i međunarodna uloga EU.

Za razliku od prethodnih godišnjica kojima se obeležavala potpisivanje Rimskih sporazuma, ova koja sledi krajem marta 2017. prevashodno je okrenuta pitanju budućnosti Unije. Šok Bregzita i obnova ekonomskog rasta trebalo bi da predstavljaju dovoljan podsticaj članicama EU da naprave izbor između razuma i osećajnosti, između racionalno definisanih interesa i mutnih zahteva za povratak u vreme u kojem je ideja nacije predstavljala glavno dobro.

U Beloj knjizi predsednik Evropske komisije je izlistao mogući izbor između pet scenarija evropske budućnosti. Trendovi i podele unutar Unije ukazuju na jačanje stavova o prihvatanju „Evrope u više brzina“ odnosno u više integracionih krugova. Uz vidne nedostatke, ovaj scenario bi možda mogao olakšati i proces postepenog širenja EU na zemlje Zapadnog Balkana. Proširenje EU ne prestavlja samo jednu od najuspešnijih politika iz prošlosti, nego će i u budućnosti pokazivati stepen vitalnosti EU i njene spremnosti da uz interne promene menja i svoje neposredno okruženje.