Danas je Sever Kosova čardak ni na nebu ni na zemlji, koji levitira u međuprostoru. Nije ni deo uže Srbije, niti u potpunosti integrisan u ostatak Kosova, a koji stanovnici sve više napuštaju. Status quo više ne postoji.

Specifičnost ove teritorije u istoriju je poslao proces briselskog dijaloga i njegov kamen temeljac, Prvi sporazum iz 2013. godine. Pored toga što su kao posledica „dogovora“ neke institucije Republike Srbije ukinute, npr. sudovi, tužilaštva ili MUP, i na njihovo mesto došle institucije tzv. Republike Kosovo, uključujući i lokalne samouprave, ovde i dalje postoji određeni dualizam vlasti. Funkcionišu organi lokalnih samouprava, javna preduzeća, prosveta i zdravstvo po srpskom sistemu. Iako je tendencija da se prve povlače a druge šire svoju nadležnost, što nije bio slučaj do 2013. godine i svih naknadnih sporazuma.

Na njihovu nesreću, stanovnici ovog kompaktnog regiona su postali pokusni kunići ili polje na ček-listi briselskih birokrata pošto su na silu ugurani u proces koji nisu želeli, i protiv kojeg je i danas većina, a to je integracija u pravni poredak Kosova.

Štiklirano je oko 25% glasalih, 149 integrisanih radnika pravosuđa, 300 pripadnika civilne zaštite, zatvoreni objekti MUP-a, sudovi i tužilaštva kao potvrda uspešnosti dogovorenog u Briselu. Za njih dovoljan dokaz da proces funkcioniše, iako se nijedan birokrata nije osvrno npr. na to kroz koliko problema običan čovek mora da prođe da bi došao do izvoda, ili da bi njegov brak koji traje godinama bio prepoznat kao takav. O tome kakavog je kvaliteta srpski jezik, inače službeni, tek nisu vodili računa.

U međuvremenu, na takve probleme nadovezali su se i dodatni, kao što su takse od 100%, vojska, privatizacija Trepče, montirane optužnice za ratne zločine. Pravi načini da Kosovo pokaže koliko ravnopravno tretira svoje građane srpske nacionalnosti. Sve to komplikuje svakodnevni život i potvrđuje davno iznetu tezu odlazećeg ICO-a, da su “kosovski Srbi stranci u sopstvenoj kući“.

Trenutno stanje i okolnosti koje postoje na Severu Kosova su direktna posledica nametnutih rešenja. Zato što je postojao jak i čvrst pokret otpora Sporazumu, i mogućnost da lokalni izbori 2013. zbog kampanje bojkota propadnu, Brisel je zatvorio oči i dopustio Aleksandru Vučiću da u cilju implementacije dogovorenog upotrebi i razna nedemokratska i nedopuštena sredstva. Čak se radi sprovođenja prvih izbora srpska Žandarmerija vratila na neko vreme na Kosovo. I čitav proces je samo zahvaljujući tome funkcionisao.

Najveća žrtva je politički pluralizam. Opozicija na Severu Kosova nakon ubistva Olivera Ivanovića više ne postoji. Nažalost, on nije jedini opozicioni političar koji je stradao na post-briselskom severnom Kosovu, i čije ubistvo još nije rešeno. Osim par odvažnih pojedinaca i nekolicine novinara koji su poslednji glas razuma, na ovom prostoru postoji „političko jedinstvo“ oslikano u Srpskoj listi, produženoj ruci vladajuće SNS, bez kojeg ne bi bilo moguće sprovesti integraciju, zajednički cilj Brisela, Beograda i Prištine. Možda je to sa jedne strane dobro, jer će odgovornost za sve loše što se dešavalo i što će se desiti biti isključivo na onima koji su stvorili i koji kontrolišu Srpsku listu.

Načini na osnovu kojih se obezbeđuje to “jedinstvo“ su zastrašujući. Ukoliko potkupljivanje, unapređivanje ili nagrađivanje ne da rezultata, onda se pristupa obaveznom kolektivnom glasanju sa direktorima ili drugim rukovodiocima, na šta se nadovezuju pretnje otkazima ili sami otkazi, ucene, zastrašivanje protivničkih kandidata, fizički napadi, paljenje automobila, pa sve do prljavih medijskih kampanja. Jedna takva kampanja je prethodila Oliverovoj likvidaciji.

Sve to je dovelo da se na vanrednim izborima za gradonačelnike pre par nedelja niko drugi osim predstavnika Srpske ne kandiduje. Ono što je zabrinjavajuće, Sever Kosova je od 2013. godine postao poligon na kojem se testiraju sve izborne manipulacije karakteristične za trenutnu vlast u Srbiji, koje potom primenjuju u ostalim mestima, npr. kao što je bio slučaj u Lučanima.

Situaciju dodatno komplikuju česte intervencije specijalnih jedinica ROSU, koje pod plaštom borbe protiv kriminala, demonstriraju silu i dodatno zastrašuju lokalno stanovništvo, kao što se i desilo skoro u Zubinom Potoku. Opravdani su strahovi koji postoje, da su te akcije priprema za neki scenario u kojem će posle isceniranog incidenta doći do nekog većeg sukoba i oružanog napada na Sever. Broj njihovih upada, koji su bili u domenu naučne fantastike do sjajnih pobeda od po 5:0 u Briselu, u poslednjih par meseci je viši od 5.

Ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, jednakost, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava podrazmevajući tu i slobodu govora, izražavanja i izbora kao fundamentalne evropske vrednosti su na Severu Kosova žrtvovane i potpuno uništene zarad rukovanja nasmejanog trojca Mogerini – Vučić – Tači, i brzih dogovora koji su samo deklaratorno bili u evropskom duhu i na dobrobit lokalnog stanovništva, zarad normalizacije odnosa i napredka na putu ka EU. Svi dogovori su se direktno odnosili na ljude na Severu Kosova, a da oni nisu nijednom bili konsultovani oko njih. Bili su predmet dogovora, brojevi i procenti na papiru, a ne ljudska bića sa dostojanstvom i uvaženim stavom u vezi onoga što ih se tiče.

Koliko god delovalo da su njihovi odnosi naelektrisani, saradnja između vladajućih elita u Beogradu i Prištini je prilično korektna. Takođe, predstavnici nevladinog sektora sa obe strane dosta dobro sarađuju. Najbolja saradnja između Srba i Albanaca, za koju sam uveren da se nije ni u vreme najvećih sukoba i problema prekidala, je između kriminalnih struktura sa obe strane.

Međutim, normalizacija odnosa je u ovom trenutku samo floskula iza koje se političari skrivaju. Ona mora doći sa terena, od običnih ljudi. Fatmira iz Kline i Jovana iz Zvečana. Nje nema dok se Srbi i južno i severno od Ibra iseljavaju zbog diskriminacije na svim nivoima i pogubnih posledica briselskog dijaloga. Ili dok veliki broj Albanaca takođe odlazi ka zemljama EU zbog ekonomskih razloga. Generalno, većina i jednog i drugog naroda živi u lošim ekonomskim uslovima. Gladnima je najlakše manipulisati, glad najlakše zasite velike nacionalne i patriotske priče. I najlakše se prstom uperi na one druge kao odgovorne za to stanje.

Do normalizacije odnosa će doći tek onda kada bude pronađen kompromis između dve legitimne težnje za kontrolom Kosova, zasnovane na etničkom pravu Albanaca i istorijskom pravu Srba. I nema normalizacije odnosa između Beograda i Prištine bez normalizacije odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu.  A nje tek nema bez boljeg životnog standarda svih na Kosovu. I najvažnije, bez smene političkih elita.

Koliko god apsurdno u ovom trenutku delovalo, održivo rešenje neće doneti oni koji su tokom rata 1999. uprljali ruke ili huškali na sukobe, već neki novi klinci koji neće biti opterećeni ratom i devedesetima. A za to je potrebno vreme… Nažalost, mnogima se žuri.