U 2023. godini nastavljen je trend urušavanja medijskih sloboda u Srbiji, zaključak je izveštaja “Stanje demokratije u Srbiji 2023” koji objavljuje Centar savremene politike (CSP). U izveštaju se navodi da je tokom prethodne godine zabeležen drugi najveći broj napada na novinare još od 2008. godine, dok su SLAPP tužbe ostale česta metoda zastrašivanja.
U izveštaju se navodi da je Regulatorno telo za elekronske medije (REM) dodelom četiri nacionalne frekvencije propagandističkim provladinim televizijama i odlaganjem odluke o petoj nacionalnoj frekvenciji potvrdilo ocene o političkoj pristrasnosti.
Prema oceni Centra savremene politike, ni novi medijski zakoni legalizovali mogućnost vlasništva Telekoma Srbija nad medijima, što može dodatno negativno uticati na medijsko tržište. Dodaje se još i da dominantnim medijima postoji ozbiljan nedostatak pluralizma i favorizovanje vlasti tokom izbornog procesa.
Posle deset godina pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, stanje slobode medija u Srbiji prema izveštajima Reportera bez granica se opisuje kao “problematično”, dok je kvalitet medijskih sloboda drugi najniži u regionu. Na početku pregovora sa EU 2014. godine, Srbija je bila pozicionirana na 54. mestu na svetu, a danas je na 98.
Vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka, Aleksandra Krstić, ocenjuje da je stanje u oblasti slobode medija u Srbiji u velikom padu u poslednjih deset godina.
“Svi izveštaji relevantnih međunarodnih organizacija i organizacija koje se bave stanjem demokratije i slobode medija pokazuju da je u zadnjih 10 godina sloboda medija u Srbiji zaista na niskom nivou, i što je najgore, ona pada nepovratno iz godine u godinu. Mi nemamo nijedne godine neko poboljšanje”, kaže Krstić.
Prema njenim rečima, veliki problemi u medijskoj sferi govore o tome da sve ono što je rađeno na medijskim reformama nije urodilo plodom.
Među problemima sa kojim se suočavaju novinari i mediji u Srbiji, Kristić posebno ističe ogroman politički i ekonomski uticaj na rad novinara i medija.
“Tu ne mislim samo na uticaj koji vlasnici medija imaju na rad novinara, već pre svega milim na uticaj različitih političkih partija, pojedinaca, ekonomskih moćnika, biznismena, čak i lokalnih moćnika kada govorimo o lokalnim medijima. To je najveći problem jer on nije merljiv golim okom, on se ne može tako lako detektovati, ali po izveštavanju medija se vidi da su informacije vrlo često centralizovane, dolaze iz jednog ili uskog broja izvora, da veliki mejnstrim mediji izveštavaju bez ikakvog pluralizma ideja i mišljenja”, navodi Krstić.
Pored političkih i ekonomskih pritisaka, Krstić navodi da je veliki problem ugrožena bezbednost novinara. Prema njenim rečima, osim fizičkih napada na novinare, sveprisutno je onlajn i digitalno nasilje kojem su mediji izloženi svakodnevno.
“Napade, pretnje i pritiske na društvenim mrežama, različitim digitalnim platformama kojima oni i ne pokušavaju više da se odupiru niti da to prijavljuju zato što su shvatili novinari da prosto prijavljivanje često ne urodi plodom, ono funkcioniše samo prva dva dana a zatim se ti procesu ukoliko se i pokrenu pred tužilaštvom otežu i po nekoliko meseci. Ima jedno zanimljivo istraživanje Fondacije Slavko Ćuruvije koje pokazuje da se preko 70% tih slučajeva zapravo odbacuje”, kaže Krstić za EWB.
Medijski zakoni – kozmetika i alibi za EU
Tri godine nakon usvajanja Medijske strategije za period 2020-2025, Ministarstvo informisanja izradilo je nacrte dva ključna zakona – Zakona o javnom informisanju i medijima (ZJIM) i Zakona o elektronskim medijima (ZEM).
Ključne primedbe Koalicije za slobodu medije i Crte nisu uvažene, a Narodna skupština 26. oktobra usvojila je medijske zakone po hitnoj proceduri. Amandmani ovih organizacija su se odnosili na članove zakona koji dozvoljavaju državnim preduzećima poput Telekoma Srbija da imaju medije u svom vlasništvu. Iz udruženja su naglašavali da se neprihvatanjem pomenutih amandmana dozvoljava državnom Telekomu Srbija da osniva i kupuje medije, čime se omogućava još jača kontrola države nad informisanjem građana i medijskim tržištem.
Sagovornica EWB-a Aleksandra Krstić ocenjuje da su medijski zakoni kozmetika i neka vrsta alibija prema Evropskoj uniji da je Srbija nešto uradila u polju medijskih reformi i medijske regulative.
Ona podseća da je i 2014. godine usvojen paket medijskih zakona koji je Evropska unija tada ocenila kao dobar.
“Onda se za ovih deset godina ispostavilo da se ti zakoni uopšte ne primenjuju. Ovi medijski zakoni imaju jednim delom neke kvalitetne predloge, ali u suštini oni ne odražavaju ono što bi srpska medijska scena trebalo da teži”, kaže Krstić.
Na pitanje šta bi Evropska unija trebalo da uradi ukoliko zaista želi da se u Srbiji kao državi kandidatu za članstvo popravi medijska slika, Krstić ocenjuje da bi Brisel trebalo da se fokusira na funkcionisanje institucija koje su nadležne za sprovođenje medijskih zakona, kao što su REM i resorno ministarstvo.
“Evropska unija je tokom svih ovih godina uložila desetine miliona evra za unapređenje medija u Srbiji. U cilju naših evropskih integracija, moralo bi da se na dubljem nivou razgovora i sa stručnjacima i ekspertima o svim važnim stvarima koje utiču na stanje medija”, navodi Kristić, dodajući da je utisak da u Briselu ne postoji suštinska zainteresovanost kako bi moglo da se pomogne profesionalnim i nezavisnim medijima kako bi moglo da se izađe iz ove situacije u kojoj se nalaze.