*Tekst predstavlja izlaganje na događaju u organizaciji Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, održanom 31. marta 2018, kome su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i drugi predstavnici Vlade Srbije.

U poslednje vreme su glasne priče o podeli Kosova ili razmeni teritorija. Takva rešenja ne samo što neće rešiti postojeće već mogu stvoriti i nove probleme.

Podsetiću da je Srbija započela integraciju severa u kosovsko društvo ispunjavanjem preuzete obaveze iz Briselskog sporazuma. Tačnije, podsticanjem srpske zajednice da izađe na kosovske izbore. Ko se to može usuditi i reći građanima: igrali smo se sa vama pet godina hajde sada da ukinemo te opštine i da vas ponovo reintegrišemo.

Dakle, podela niti razmena nisu dobra rešenja a posebno ne za Srbe koji žive južno od Ibra. Šta god da bude uključeno u sveobuhvatni plan o Kosovu i kakvo god bilo konačno rešenje ono ne sme zaboraviti ljude. Srbi za Kosova su, na papiru, građani Srbije i građani Kosova ali isto tako građani drugog reda i u jednom i u drugom sistemu.

To najbolje pokazuje problem dokumenata jer mnogima nije lako da dođu do kosovskih a pasoši koje izdaje republika Srbija nisu isti kao oni koje imaju građani u centralnoj Srbiji. Mnogi Srbi sa Kosova pokušavaju da promene prebivalište kako bi sa adresom stanovanja u Srbiji lakše došli do pasoša za koje im nije potrebna viza. Ali i tu nastaje problem jer su oni pod mnogo većom kontrolom u ovom procesu.

Iz, recimo Čačka, se lako možete preseliti u Beograd ili bilo koji drugi grad u Srbiji ali ako ste iz Leposavića, Severne Mitrovice, Osojana, Pasjana, Zubinog potoka ili bilo kog drugog mesta na Kosovu procedura je znatno komplikovanija.

Srbija neće očuvati etničku strukturu tako što će Srbe na silu držati na Kosovu već tako što će pokušati da im obezbedi pristojan život u okolnostima kakve jesu i realnosti kakva postoji.

To znači da budu punopravni građani Srbije, ali isto tako da traže svoja prava kod onih koji imaju efektivnu vlast na Kosovu.

Bezbednost je jedan od najvećih izazova na severu Kosova. Ne bih da umanjujem važnost drugih bezbednosnih izazova ali jedan od najvećih pokazatelja nebezbednog okruženja je i ubistvo Olivera Ivanovića – čoveka koji je bezbednost isticao kao najveći problem u Severnoj Mitrovici.

Pre toga je stvorena atmosfera linča na njega. Još jednom ću podsetiti da je čak proizveden i emitovan spot na televiziji sa nacionalnom frekvencijom kojim mu je nacrtana meta. Ko god da ga je ubio mogao je biti u uverenju da je učinio pravu stvar jer se takva atmosfera pravila.

Ako nam njegova upozorenja na pitanje bezbednosti nisu bila dovoljna, da li nam je dovoljno jasno sada kada ga nema?

Trebalo bi da nešto naučimo nakon ubistva Olivera Ivanovića a to su dve stvari: bezbednost je jedan od največih problema severa Kosova.

Sigurna sam da je bilo političara koji su se osećali neprijatno nakon tog ubistva. S toga je druga pouka – politička borba ne opravdava korišćenje sredstava koja isključuju argumente i pristojnu raspravu, a vređaju dostojanstvo.

Zapamtite jednu stvar – oni koji danas kritikuju vlast države koju smatraju svojom sa lakoćom će se boriti za svoja prava u Prištini. Čuvajte takve ljude, umesto što ih diskreditujete bez argumenata.

Obrazovanje je, takođe, jedno veoma važno pitanje jer je Univerzitet ključno mesto okupljanja mladih na Kosovu. U svom izlaganju koje je imao tokom okruglog stola u Lapljem selu gospodin Selaković je rekao da je sreo puno mladih Albanaca koji su se školovali na kvalitetnim univerzitetima u inostranstvu i da govore po 5, 6 ili 7 svetskih jezika.

Upitao se, tom prilikom, koji je naš generacijski odgovor na to? U potpunosti se slažem sa ovim izlaganjem. I ja sam se pitala koji su naši odgovori na to i došla sam do dva:

Prvi odgovor je onaj koji je u skladu sa javnim diskursom koji se u Srbiji može čuti: takvi Srbi, kod kojih, zajedno sa obrazovanjem dolazi i kritičko razmišljanje, su strani plaćenici i domaći izdajnici.

Drugi je predlog za nalaženje tog generacijskog odgovora. Ohrabrite studente Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici da koriste mogućnosti koje na Kosovu imaju. Postoji mnogo programa za master i doktorske studije, za profesionalno usavršavanje u inostranstvu ali i na samom Kosovu. U tim programima Srbi ili ne učestvuju ili je to u malom broju.

Zašto ih ne ohrabrite da izvade kosovska dokumenta i iskoriste mogućnosti koje postoje. Kako to politički predstavnici Srba mogu da koriste kosovska dokumenta, učestvuju u procesima za koje su im potrebna, čak budu u Vladi sa Ramušem Haradinajem, a mladi ljudi ne koriste mogućnosti kojima ne utiču ni na kakva statusna pitanja.

Vladini zvaničnici često posećuju univerzitet, zašto ne kažu dekanima, studentima, profesorima da sarađuju sa nevladinim organizacijama jer je i to način da steknu neka nova znanja i veštine.

Primera radi – sud sada radi po zakonima Kosova i hvalili ste se pobedama u pregovorima jer će biti srpskih sudija. A ko će jednoga dana raditi u tom sudu ako studenti ne poznaju zakonski okvir po kome sud funkcioniše.

Isti je slučaj i sa lokalnim samoupravama i drugim institucijama. Jedini način je da sarađuju sa civilnim društvom u kome rade ljudi koji su dali značajan doprinos Briselskom procesu. Zalaganje za učešće u ovim procesima mora biti javno kroz javne nastupe i izjave u medijima.

Ovo su bili samo neki od problema srpske zajednice na Kosovu a pokušala sam da iznesem i predloge rešenja.

Ukoliko ne budu stvorene okolnosti u kojima Srbi sa Kosova mogu imati pristojan život i ukoliko ne budu ohrabreni da se bore za svoja prava u skladu sa, kako se to danas kaže, realnošću na terenu, onda preostaje da Srbija pitanje Kosova rešava iseljavanjem Srba, što priznaćete nije najbolje rešenje.

Ili će pustiti da se sami isele kada se umore od svega što danas preživaljavaju. A prilično su umorni i ne znam koliko će izdržati.