Politika Srbije kojom se pokušava rešavanje problema između Beograda i Prištine omeđena je zajedničkim obavezama preuzetim u Briselu i popločana propagandom „najboljih namera“ obeju strana, koje su na rečima privržene rešenju, u svom kolektivnom pamćenju drže se različite istorije, u realnosti delaju često sasvim suprotno od sopstvenih reči, a pred Evropskom unijom potpisuju obaveze koje nemaju veze ni sa čim što inače govore, rade i pamte.

I obe strane politike i u Beogradu i u Prištini ne vide ljude za koje kao rade, ne vide stotine hiljada ljudi koje žive i tamo i ovde i imaju potpuno različite stavove, emocije, strahove i očekivanja. I tamo i ovde su ti ljudi birali da ih političari predstavljaju, da u njihovo ime odlučuju i da donose rešenja koja omogućavaju koliko-toliko normalan život svima.

Šta misle ljudi na čije živote političari, takvi kakvi su i tamo i ovde, treba da nanesu rešenja?

Ako pitate većinu od oko 1 600 000 ljudi koji žive na Kosovu, oni svoju proglašenu nezavisnost smatraju rešenjem, smatraju da i manjine na Kosovu i većine u Srbiji treba samo da prihvate to i takvo „stanje stvari“ i da je to jedino moguće rešenje.

Ako pitate većinu od oko 7 500 000 ljudi koji žive u Srbiji, oni smatraju Kosovo delom Srbije i smatraju da je „zamrzavanje konflikta“ koji Beograd i Priština žive jedino moguće rešenje, da se ne radi ništa i da se čekaju neka „bolja, povoljnija vremena“ koja će (valjda sama po sebi) biti takva da će ispraviti nepravde koje ih danas „teraju“ da misle kako je zamrzavanje stanja jedino pravedno.

Ako pitate donosioce odluka u Briselu, od kojih zavise i političari i ljudi koji žive tamo i ovde, oni smatraju da je rešenje već usaglašeno u Poglavlju 35 i procesu normalizacije između Beograda i Prištine i da je posao EU samo da „meri“ primenu tog zajednički prihvaćenog rešenja kojim se daje i odgovor na to „Čije je naše Kosovo*?“ i odgovor na to šta u stvari znači proglašena nezavisnost Kosova.

Čini se da ni prvima ni drugima ni trećima svakodnevni život ljudi nije prioritet, prvima zbog nacionalnog sna o nezavisnosti, drugima zbog nacionalnog osećanja nepravdi i poniženosti, a trećima zbog pragmatizma kojim su odnosi Beograda i Prištine tek jedno od „pitanja na dnevnom redu“ kojim se rešavaju konflikti društava i država koje žele da, kad tad, postanu ravnopravne članice EU.

U tom trouglu čija su temena stavovi ljudi ovde i tamo, obaveze politike prema Briselu ovde i tamo, u tom trouglu nacionalnih osećanja i racionalno preuzetih obaveza kreće se politika i Beograda i Prištine, oklevajući da radi ono što priča i da razume da sve različito što pamte ljudi tamo i ovde mora nekako da se usaglasi u pravno obavezujući dokument u kom će biti zapisano, zajedničkom saglasnošću, šta će ubuduće biti sa istorijom koja se pamti na različite načine i bremenita je voljom za sukobima, voljom za poricanjem realnosti i voljom da se proglasi nekakva i nečija pobeda u društvima zarobljenim mitovima, propagandom i nevoljnošću da sami odlučuju o svojoj budućnosti, očekujući od EU da u svačije ime donese i nanese odluke na koje ćemo zajedno biti kivni i verovatno gledati da zajedno činimo sve da ih nekako sabotiramo i da od svih odluka ostanu reči, bez dela na terenu i u životu.

Zašto ne umemo sami da sednemo za dogovarački sto, organizovan bilo gde i da razumemo da ćemo svi mi nastaviti da živimo ovde, zajedno ili jedni pored drugih?

Zašto nećemo vlasništvo nad sopstvenom budućnošću, na vrlo sličan ili istovetan način kako su to radila evropska društva stvarajući EU?

Zašto na rečima prihvatamo te principe EU, želeći punopravno članstvo, a na delima ne želimo raditi sve isto ili slično kao oni koji su za takvim dogovaračkim stolovima stvarali EU, vođeni idejom čija je srž mirovni projekat?

Zašto se odričemo zrelosti kojom se stvarno donose dugoročna, stabilna rešenja koja garantuju razvoj i dobar život ljudi ovde i tamo i umesto te zrelosti jedno pričamo, drugo pamtimo, treće radimo, a četvrto potpisujemo?

Zašto odbijamo da razumemo da time svi sami sebe stavljamo u okvir periferije o kojoj se odluke donose negde drugde, sa svima nama više kao svedocima o tome kako će nam životi izgledati, nego kao aktivnim učesnicima kojima je stalo kako će živeti oko 1 600 000 ljudi na Kosovu i oko 7 500 000 u celoj Srbiji?

Odgovor na sva ta „zašto?“ pitanja lako se nalazi ako kroz svojevrstan politički „gedankenexperiment“ zamislimo da od sutra više nema EU kao posrednika normalizacije odnosa Beograda i Prištine, da od sutra nema tog trećeg temena trougla u kojem smo i svi mi i naše preuzete obaveze i da ima samo nas, izabranih političara koji treba da donesu odluke, i samo ljudi koji žive i ovde i tamo.

Šta radimo?

Ponavljamo istoriju konflikata tla i krvi?

Sami donosimo odluke o mirnom i trajnom rešenju?

Ne radimo ništa?

Na svakom od nas koji živimo i ovde i tamo je da po volji izabere scenario „šta se radi“ u tom zamišljenom slučaju, a na izabranim političarima je da znaju cenu svakog scenarija i da su spremni da tu i takvu cenu plate sopstvenom odgovornošću, a nikako samo svojim „dobrim namerama“ bez obzira na rezultat.

Ako je logično zamisliti da su izabrani političari i ovde i tamo ipak skloni mirnom i trajnom rešenju, šta ih sprečava da sami sednu za dogovarački sto, bilo obaveza prema EU ili ne?

Za mir treba hrabrosti, za dijalog o miru treba nam državničke posvećenosti životima ljudi koji te u politiku biraju, to je prva lekcija EU, lekcija kojom je EU nastala.

I to je lekcija koja se vrlo teško uči i savladava i u Beogradu i u Prištini, a bez te naučene lekcije imaćemo samo ljude koji jedno pričaju, drugo rade, treće pamte, a četvrto potpisuju.