Narodna skupština Republike Srbije; Foto: Wikimedia Commons

BEOGRAD – Glavna vest na temu dijaloga Beograda i Prištine ovog meseca bila je usvajanje „Platforme za dijalog“ u Skupštini Kosova, koje je, poput sličnih situacija u poslednjih godinu dana, izazvalo žestoke verbalne reakcije srpskog političkog vrha zajedno sa pozivima EU na uzdržanost i nastavak pregovora.

Iako je u fokusu, očekivano, najpre došao sam sadržaj dokumenta, uključujući maksimalističke zahteve Prištine za prizananjem u okviru postojećih granica, omogućavanjem članstva Kosova u međunarodnim organizacijama i uspostavljanjem novog međunarodnog tribunala za zločine Srbije na Kosovu u periodu 1998-1999, proceduralni aspekt ove odluke je takođe privukao pažnju.

Naime, nastojanje Kosova da barem formalno ispoštuje načela parlamentarne demokratije tako što će se o ovom pitanju izjasniti nominalno najlegitimnije telo u političkom sistemu, koliko god samo po sebi bilo deo unutarpolitičkog odmeravanja snaga, nepovoljno je upoređeno sa situacijom u Srbiji, u kojoj Narodna skupština, kako se čini, nije ni blizu donošenja ovakvog ili nekog sličnog dokumenta, što je stanje koje vlada još od kada je (po hitnom postupku) doneta odluka o prihvatanju izveštaja o dosadašnjem procesu dijaloga 2013. godine, nakon parafiranja Briselskog sporazuma.

Poslanici opozicije više puta su izrazili nezadovoljstvo zbog činjenice da o temi dijaloga sa Prištinom godinama nisu mogli da raspravljaju kao o tački dnevnog reda. Jedini način na koji je Kosovo pominjano u srpskom parlamentu bio je putem poslaničkih pitanja, koja su po pravilu ostajala neodgovorena.

Sa druge strane, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je nedavno kako od postizanja Briselskog sporazuma nije bilo nikakvih novih rešenja, a samim tim ni potrebe parlamenta da se izjašnjava.

Formalno gledano, proces evropskih integracija Srbije ne zahteva učešće Narodne skupštine kada je reč o Kosovu. Postizanje „sveobuhvatne normalizacije“ odnosa Srbije i Kosova inače je ključni deo Zajedničke pregovaračke pozicije EU za Poglavlje 35: Ostala pitanja. Međutim, karakteristika ovog poglavlja, koje je u slučaju drugih država kandidata uglavnom predstavljalo formalnost, jeste da ne sadrži nikakve pravne tekovine Unije koje moraju da se usvoje, čime se isključuje potreba za angažmanom zakonodavne vlasti.

Ipak, kao što primer Kosova pokazuje, nedostatak formalne obaveze ne znači i nemogućnost parlamenta da se o ovom pitanju izjasni. Ostaje nejasno kako bi njegovo zaobilaženje u ovom slučaju ispunilo kriterijume postojanja (parlamentarne) demokratije postavljene u Kopenhagenu 1993. godine, a koji predstavljaju jedan od uslova za članstvo u EU.

Ukoliko bi, dakle, Narodna skupština učestvovala u materiji pokrivenoj Poglavljem 35, javlja se pitanje koja joj sredstva stoje na raspolaganju.

Šta kaže zakon, a šta politička realnost?

Osnovna funkcija Narodne skupštine je svakako zakonodavna. Međutim, verovatno bi donošenje Zakona o Kosovu i Metohiji, što su pojedini opozicioni poslanici predlagali proteklih meseci, dovelo do zamrzavanja stausa quo, a ne pokušaja pronalaska kompromisnog rešenja kroz dijalog.

Parlament Srbije takođe ima ovlašćenja da potvrđuje međunarodne ugovore, ali je pitanje forme konačnog sporazuma vrlo nejasno – ne treba zaboraviti da je Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa iz 2013. godine (Briselski sporazum) Ustavni sud proglasio političkim, a ne pravnim dokumentom.

U međuvremenu, moglo bi se osloniti na postupak za donošenje deklaracije, rezolucije, preporuke ili strategije, koji Zakon o Narodnoj skupštini predviđa, a njen poslovnik dalje razrađuje. Na ovaj način su usvojeni slični dokumenti, poput Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka iz 2007. i Deklaracije o Srebrenici, što je verovatno najprikladnija forma u kojoj bi stav predstavničkog tela o pitanju Kosova mogao da se iskaže.

Međutim, ovakav dokument, koji bi odgovarao prištinskoj Platformi za dijalog, verovatno ne bi odgovarao vladajućoj koaliciji.

Ne samo što bi donošenju ovakvog dokumenta prethodila rasprava (s obzirom na pitanje o kojem je reč, verovatno dosta medijski propraćena) koja bi mogla da joj nanese političku štetu, već bi i dokument makar minimalno precizirao i ozvaničio poziciju Beograda u dijalogu – što je potez za koji se čini da, u kontekstu balansiranja između evropske i domaće javnosti, snažno pokušava da se izbegne.

U ovom aspektu se očitava različita politička situacija u Srbiji i na Kosovu, gde je platforma je u parlamentu i mogla da se donese usled nejasnije situacije oko toga ko je najuticajnija figura vlasti – predsednik Tači ili premijer Haradinaj, sa dodatkom daleko jače parlamentarne opozicije nego u Srbiji. Skupštinska vladajuća koalicija uspela je da tesnom većinom „progura“ platformu i tako ozvaniči tvrd stav Haradinaja i njegovih saveznika, nasuprot naizgled fleksibilnijem Tačiju (razlozi za njihovo pozicioniranje na ovaj način mogu se različito tumačiti).

S druge strane, u Srbiji je situacija oko nosioca političke moći jasna da jasnija ne može biti, prelazak Aleksandra Vučića sa mesta predsednika Vlade, koja prema Ustavu formuliše državnu politiku po svim pitanjima, na daleko ceremonijalnije mesto predsednika Republike, nije ga sprečilo da i dalje vodi glavnu reč u, sada već mesecima suspendovanom, dijalogu sa Prištinom.

Promena Vučićevih funkcija otežala je i zadatak Narodne skupštine da utiče na ispunjavanje obaveza iz Poglavlja 35: kontrolna uloga parlamenta prema Vladi daleko je jasnije uređena (preko, na primer, poslaničkih pitanja), nego kontrola predsednika, koja formalno i ne postoji, već zakon samo navodi obaveza šefa države da obaveštava „o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine“.

Sama Vučićeva uloga u dijalogu nije eksplicitno protivustavna, kako se ponekad navodi. Ustav predviđa nadležnost predsednika da zemlju predstavlja u inostranstvu i, iako se verovatno ciljalo na procese sa manjom političkom obaveznošću i težinom, ne postoji ništa što jasno zabranjuje predsedniku da se bavi postizanjem konačnog sporazuma sa Prištinom. Vlada može formalno da zadrži poziciju kreatora politike, kroz izjave premijerke da ona jednostavno podržava predsednikove akcije, što se može protumačiti kao njena politika.

Može se zaključiti da Narodna skupština ima formalnu osnovu da se uključi i u ispunjavanje Poglavlja 35, kao što je slučaj sa svim drugim pregovaračkim poglavljima. Pravo i politika se, sa druge strane, često nalaze na potpuno različitim polovima realnosti, a takav je slučaj i u pogledu dijaloga Beograda i Prištine, čiji rasplet i dalje ostaje nepredvidiv.