Tekst je prvobitno objavljen u Novom magazinu.

Ako je neko i sumnjao, Grenelov „tvit“ je razvejao sve nedoumice: da, postoje dva paralelna, možda čak i konkurentna procesa (dijaloga) između Beograda i Prištine. Specijalni izaslanik EU tako nije mogao da zamisli teži start na novom poslu. Dužnost je preuzeo usred globalne pandemije, a sada, na dan njegove prve posete Prištini, njegov američki kolega upućuje poziv liderima na sastanak u Beloj kući, 27. juna. Još i avion kojim je trebao da doputuje nije poleteo zbog tehničkih problema, te se na Kosovu našao dan kasnije nego što je planirao.

Iskusni slovački diplomata stupa na dužnost u vrlo nesrećnim okolnostima. Kredibilitet EU, na Kosovu pre svega, ozbiljno je uzdrman; i to ne od juče. Da podsetimo, u strategiji o „kredibilnoj perspektivi proširenja“ Evropske komisije iz februara 2018. Kosovo se pominje isključivo u kontekstu dijaloga sa Beogradom. Pet članica EU ne priznaje Kosovo. Vizna liberalizacija, barem do sada, nije bila ni na agendi Saveta. Jedan broj zemalja je povukao priznanje; članstvo u UNESCO-u i Interpolu, dvema značajnim međunarodnim organizacijama nije ostvareno. Pritom, javnost u Prištini podeljena je oko lojalnosti saveznicima – Sjedinjenim Državama i Nemačkoj. Način na koji je pala vlada Aljbina Kurtija prvi put je doveo do toga da se Berlin, a ne Vašington percepira kao ključni saveznik i zaštitnik Kosova; i to uprkos činjenici da je – barem do sada – Kosovo „dobijalo“ nešto samo kada bi SAD stale iza toga (transformacija kosovskih snaga bezbednosti u Vojsku Kosova je poslednji primer).

Pritom, utisak je – možda pogrešan – da je američka inicijativa nekoliko koraka ispred. Kažemo možda pogrešan, jer su dva sporazuma iz februara ipak samo pisma o namerama. Drugo, makar nominalno, Priština i Beograd i dalje teže članstvu u EU. Međutim, za razliku od EU, SAD nemaju problem nedostatka koordinacije (uprkos ranijim glasinama o „šumu“ na liniji Stejt dipartment – Bela kuća). Grenela pokreće ambicija da u, još uvek mogućoj, Trampovoj drugoj administraciji zauzme neku od najvažnijih pozicija. Poveren mu je jasan mandat: postići sporazum pre predsedničkih izbora u Americi. S tim da i ovde imamo jednu simplifikaciju – nezavisno Kosovo, čija je državnost neupitna, u funkciji je američkih interesa na Balkanu, kontinuiranog prisustva i prevage Vašingtona na ovom prostoru i suprotstavljanja tzv. „trećim akterima“, Rusiji, Kini, a sada i Turskoj. Pritom, aktuelna administracija se ne razume, da tako kažemo, sa EU po nizu pitanja – poslednje se tiče odluke SAD da nametne sankcije zvaničnicima Međunarodnog krivičnog suda. Samim tim, možda i ne predstavlja iznenađenje odluka Vašingtona da o Grenelovoj najnovijoj inicijativi ne obavesti Evropljane.

Nemački odgovor je bio da stane iza Lajčaka; javno se usprotivi korekciji granica kao delu rešenja; ali nije jasno da li je uspela da zainteresuje druge članice (čitaj: Francusku) u dovoljnoj meri, odnosno, da li će se – ako do sporazuma zaista i dođe – najdirektnije suprotstaviti SAD. Razlika u pristupu se videla i oko taksi; dok je Kurtijeva ideja „reciprociteta“ naišla na razumevanje Brisela i Berlina, za Grenela je bila neprihvatljiva.

Još od famoznog skupa u Alpbahu traju rasprave o mogućem rešenju. Eksperti su se fokusirali na njegov najkontroverzniji deo – moguću korekciju granice, odnosno razmenu teritorija, usled razumljivih implikacija po region. Tehnički sporazumi postignuti u okviru dijaloga u Briselu pali su u drugi plan. Kako su interesi Vašingtona i Berlina u ranijim tekstovima elaborirani, u našoj analizi, pokušaćemo da razumemo interes četiri strane u procesu – Beograda, kosovskih Srba, Prištine i „regiona“.

Šta želi Beograd, odnosno predsednik Srbije? U razgovorima sa brojnim delegacijama, uključujući međunarodno civilno društvo, Vučić je više puta na engleskom upotrebio termin „face-saving“ (približno „sačuvati obraz“), „da i Srbija dobije nešto“, što se javnosti, našoj i međunarodnoj predstavlja kao kompromis. Taj kompromis je, sve do leta 2018, bio u uspostavljanju Zajednice srpskih opština (ZSO), ranije smatranom „pobedom“ nad Prištinom. Ako od ZSO nema ništa – a utisak je da je ona Prištini postala neprihvatljiva – onda je to „nešto“ teritorija. Naročito ako je „na stolu“ i formalno priznanje. Tu je, međutim, i problem: istraživanje javnog mnjenja Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI) predstavljeno u oktobru 2019. pokazuje da bi činom eksplicitnog priznanja podelio biračko telo SNS-a.

Šta je to što je apsolutni interes Srba na Kosovu? Pre svega, da ih neko sasluša i uvaži njihove stavove (što se čini malo verovatnim u ovom trenutku). Održanje odnosa sa Beogradom, koje podrazumeva i održanje finansiranja – plata, zdravstvenog sistema, sistema obrazovanja, socijalnih davanja. Ovo ne znači „dobre plate“ koliko sigurnost da će Srbija nastaviti da pomaže i zapošljava. (Za mnoge porodice, ova, često i sa pravom kritikovana politika i danas je mera opstanka na Kosovu.) Zatim, zaštita verske i kulturne baštine. Najzad, sprečavanje majorizacije u srpskim sredinama. Negde u drugom planu stoji i neka vrsta političke autonomije, da li za sever Kosova ili opštine u kojima Srbi čine većinu (neko će reći „ZSO-2“).

Šta je interes Albanaca na Kosovu, odnosno Kosovara? Ne toliko uzajamno priznanje koliko otvoren put prema ključnim međunarodnim organizacijama – NATO i EU. Kako do ovoga doći ako je pretpostavka, prvo, da vas prizna onih pet članica EU (među kojima su i četiri članice NATO) koje vas ne priznaju; a drugo, da postanete članicom UN – gde vam na putu stoji Rusija (a možda i Kina)? Čak i da Kosovo dobije najnapredniju moguću vlast, ne može ići dalje u evropskim integracijama od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Kosovo pritom ostaje jedna od retkih teritorija u Evropi čijim državljanima je potrebna viza kako bi ušli u EU. Uprkos svom zgražavanju i pozivima političkih lidera i predstavnika civilnog društva, vize ostaju.

Pritom, koliko god u Beogradu ta konstatacija delovala čudno, javno mnjenje u Prištini je umorno od ustupaka Srbiji. U izuzetno složenom kontekstu dijaloga, Srbiji su, zahvaljujući promeni međunarodnih okolnosti (dolazak populista na vlast, silazak sa scene generacije političara koja je na Balkanu stvarala post-dejtonski konsenzus) pošle za rukom dve stvari – da ponovo, s određenim uspehom, počne osporavati kosovsku državnost a da za to ne bude kažnjena (povlačenje priznanja, UNESCO, Interpol) i da „normalizuje“ narativ da Kosovo mora dati još neki ustupak Beogradu. Na drugoj strani, Beograd je imao pravo da se oseća prevarenim kada je postalo jasno da u Prištini nema volje da se omogući uspostavljanje Zajednice srpskih opština (ZSO). Koliko je Beograd iskreno verovao u ZSO, to je drugo pitanje.

Tu je bio jedan od problema sa Kurtijem – on je smatrao kako je Ahtisarijev „paket“ dovoljan ustupak i da novih ne može biti, iako je Briselski dijalog u jednom značajnom delu posvećen upravo tome – ustupcima koje jedna strana čini drugoj kako bi se omogućila normalizacija. Mada je, predstavljajući platformu za pregovore, novi premijer Avdulah Hoti zauzeo naizgled čvrst stav („o teritorijalnom integritetu Kosova se ne pregovara“; „konflikt okončati kroz sporazum o normalizaciji odnosa i recipročnom priznanju“; „sporazum sa Beogradom mora biti u skladu sa Ustavom Kosova“), iz izjava zvaničnika i savetnika bliskih novoj vladi, jasno je da se može očekivati veća fleksibilnost. To je, uostalom, potvrđeno i ukidanjem (možda je ispravnije reći suspenzijom) taksi na srpske proizvode dan po stupanju nove vlade na dužnost.

Najzad, šta bi želeo region? Osim što se suprotstavljaju korekciji granica (koje, mora se jednom reći, Srbija ne priznaje već 12 godina), lideri u regionu zaziru i jedni od drugih. Samim tim, nisu bili previše raspoloženi da izađu sa svojom vizijom prevazilaženja sukoba, osim pozivanja na primer Severne Makedonije i Prespanskog sporazuma, koje jednostavno ne stoji (osim u pogledu dobre volje koja jeste neophodna). Ilustrativni su ovde Vučićevi nastupi u kojima kritikuje susede, nazivajući ih čak „slugama“ međunarodne zajednice (nastup na TV Prva u subotu, 6. juna).

Možda najgore u svemu je što se javno mnjenje i ovde i tamo umorilo od samog dijaloga. Kako je autoru na više mesta rečeno, svi uključeni u proces znaju da su elite „zloupotrebile“ dijalog. Administracija u Briselu nije nastupala agresivno – želela je da Beograd i Priština budu „vlasnici“ procesa koji bi, korak po korak, integracijom i ustupanjem nadležnosti vodio normalizaciji. Pristup potpuno suprotan američkom. Jedna od velikih grešaka – nužna, doduše, kako bi se dijalog nastavio i zadržala podrška u javnosti – bila je dozvola svakoj od strana u procesu da tumači postignute dogovore onako kako njoj odgovara. Ovo nije semantička razlika; na taj način se „pumpaju“ očekivanja javnosti a proces koristi za svrhe izbornog uspeha, umesto da vodi stvarnom miru.

Šta Lajčak može da ponudi? Nažalost, malo – zato što, pre svega, nema jasne evropske perspektive za Kosovo; ZSO se na Kosovu doživljava kao nova Republika Srpska; dok je tehnički dijalog iscrpeo, čini se, sve važnije teme. Na drugoj strani, Grenel će nastupiti sa paketom podrške u domenu infrastrukture i energetike, koji će možda biti i najkonkretniji deo američke verzije sporazuma. Ako su pisma o namerama nekakav indikator, onda i američki sporazum neće biti više od jedne liste principa (pojedine kolege koriste izraz „phase one agreement“) koji će ostaviti EU da ih ona implementira. Otuda je zabrinutost, skepticizam Evropljana razumljiv. Kao i izgledi da sporazum potpisan na travnjaku ispred Bele kuće uopšte bude sproveden.