Sedma plenarna sednica Nacionalnog konventa o EU; Foto: Tanjug / Sava Radovanović

BEOGRAD – Pored silnog odugovlačenja sa promenom Ustava, srpske vlasti “zabušavaju” u nizu segmenata,  saglasni su stručnjaci za poglavlja 23 i 24 u pregovorima Srbije o pristupanju Evropskoj uniji, koja se smatraju “kičmom” pravne države.

Govoreći o problemima koji usporavaju “evropski put” Srbije, sagovornici EWB, između ostalog,  naglašavaju nedovoljnu i nedoslednu  primenu zakona iz oblasti zaštite “ranjivih” grupa, uplitanje politike u rad pravosuđa, snažan pritisak režima na kritički nastrojene medije.  Imajući u vidu brojne manjkavosti, ne očekuje se da naša država dobije visoke ocene u polugodišnjem izveštaju Evropske komisije o pregledu stanja u poglavljima 23 i 24, čije objavljivanje se očekuje u novembru.

Nedostatak istinskog napretka

Sonja Stojanović Gajić, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), ocenjuje za EWB da je glavna prepreka ostvarivanju  napretka u poglavljima 23 i 24  “nedostatak političke volje da vladavina prava zaživi u Srbiji i nedosledna i neadekvatna podrška evropskim integracijama”.

„Formalni napredak postoji u broju usvojenih zakona, strategija i uhapšenih za krivična dela za koja postoji posebno interesovanje zemalja članica. Suštinskog napretka nema jer nedostaje volja da se ukloni uticaj politike na postupanje pravosuđa, policije i izveštavanje medija, kao i da se pravdi dovedu visoko pozicionirani političari i njima bliski ljudi osumnjičeni za korupciju i organizovani kriminal. Sve češće smo i svedoci da se prilagođavanje zakonodavstva evropskom koristi da se na mala vrata poveća diskrecija u odlučivanju političara, smanji transparentnost i kontrola rada važnih
institucija za vladavinu prava. Jedna od najvažnijih bitaka na tom polju su izmene Ustava koje još uvek nisu u dovoljnoj meri obezbedile isključenje uticaja izvršne vlasti na rad pravosuđa“, objašnjava naša sagovornica.

Kao jedan od primera uplitanja u pravosuđe, Stojanović Gajić ističe  prošlogodišnje izmene Zakona o policiji,  “samo godinu dana pošto je usvojen nov zakon”, a kojima su uvedeni izuzeci od principa zapošljavanja i napredovanja na konkursima i omogućeno ministru da donese i odluke van “redovne utakmice”.

Nagoveštaj novih kašnjenja

Tanja Ignjatović, programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra, podseća da Poglavlje 23 obuhvata “tri velike teme – pravosuđe, borbu protiv korupcije i osnovna prava”. Prema njenom mišljenju, brojni su problemi u realizaciji mera i aktivnosti iz Akcionog plana.

„Većina mera se odnosi na formalne aspekte – šta treba usvojiti, umesto na primenu zakona i strategija, odnosno na unapređenje statusa građana, posebno iz grupa koji su naročito pogođene određenim reformama. Nisu uvaženi planirani rokovi za sprovođenje aktivnosti, nedostaju izveštaji i jasni pokazatelji o njihovim efektima. Neki od primera su izmene Zakona o zabrani diskriminacije ili Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koje su planirane za 2016. godinu, a do danas nisu završene, ili izmene Zakonika o krivičnom postupku i usvajanje Strategije za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela, čija je realizacija produžena do 2020. godine. Revizija Akcionog plana za period 2019-2021. nije se bavila ključnim izazovima i još uvek nije završena, što nagoveštava nova kašnjenja u realizaciji aktivnosti“, ukazuje Ignjatović za EWB.

Naša sagovornica konstatuje da ozbiljan problem predstavlja usvajanje zakona po hitnoj proceduri – na stotine amandmana kojima se blokira skupštinska rasprava, smanjen nadzor i kontrola Narodne skupštine nad izvršnom vlašću, ignorisanje rada nezavisnih nadzornih tela.

„Sužava se prostor za delovanje medija, sindikata i građanskog društva, diskreditovanjem svakog kritičkog komentara, stalnim napadima koji ugrožavaju i ličnu bezbednost novinara ili branitelja ljudskih prava, ili “proizvodnjom” vladinih nevladinih organizacija. Nije poboljšano stanje najranjivijih društvenih grupa. Ukoliko bude usvojen, novi nacrt će ograničiti pristup informacijama od javnog značaja, a neodgovarajuća su i rešenja o zaštiti podataka o ličnosti. Ne postoji politička volja za istinsku borbu protiv korupcije, valjano unapređenje, a posebno sprovođenje niza zakona. Gotovo polovina planiranih mera u ovoj oblasti nije sprovedena i nisu umanjeni sistemski oblici korupcije“, napominje Ignjatović.

Hiperprodukcija zakona

Jovanka Todorović, aktivistkinja organizacije Gayten LGBT, kaže da u pogledu ljudskih prava LGBTIQ osoba, što je jedna od tema Poglavlja 23,  najveći problem odnosi se na “slabu implementaciju zakona koji ove osobe štite od diskriminacije”.

„U Srbiji je na putu ka evropskim integracijama došlo do hiperprodukcije zakona, tako da danas imamo dosta zakona, preko 20,  koji štite ravnopravnost LGBTIQ osoba,  ali se ne primenjuju adekvatno.  Kao jedan od uslova pridruživanja EU u pogledu pravosuđa, Srbija je bila u obavezi da između ostalog, dopuni Krivični zakonik članom „zločin iz mržnje“ odnosno da uvede obaveznu otežavajuću okolnost za ona krivična dela koja su počinjena iz mržnje. Punih sedam godina čekalo se  na prvu presudu u kojoj se sud pozvao na Član 54 a, odnosno zločin iz mržnje prema osobi istopolne seksualne orijentacije. U zakonskom smislu nam nedostaju još dva važna zakona, a to su zakoni kojima se prepoznaju istopolne zajednice i zakon koji omogućava pravno priznanja roda. To su dve ogromne pravne praznine“, poručuje sagovornica EWB.

Todorović objašnjava da interseks osobe nisu prepoznate ni u jednom zakonu, ni u jednoj strategiji, ni na nacionalnom, niti na lokalnom nivou.

„Pojam interseks je krovni pojam koji se koristi za osobe rođene sa fizičkim ili biološkim polnim karakteristikama, koje se ne poklapaju sa tipičnim definicijama muškog, odnosno ženskog tela, odnosno, ne moraju odgovarati društvenim i medicinskim očekivanjima muških ili ženskih polnih karakteristika. To za posledicu ima da se interseks osobe ne mogu klasifikovati, prema medicinskim kriterijumima, na osobe s biološki tipičnim muškim ili osobe sa biološki tipičnim ženskim polnim karakteristikama”, napominje ona.

Sagovornica EWB smatra da u nekim oblastima deluje kao da stvari nazaduju, kao što je, ilustracije radi, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama, usvojen prošle godine. Navedeni Zakon prvi put pominje transrodne osobe, “ali na način da uslovljava promenu dokumenata, u skladu sa željenim rodom, hirurškim intervencijama, što je direktno suprotno presudi Evropskog suda za ljudska prava po kojoj je ovo uslovljavanje kršenje osnovnih ljudskih prava”.

Mediji kao poluga vlasti

Ostvarivanje slobode medija u najvećoj meri odnosi se na Poglavlje  23, iako takvu temu delimično “pokriva” i Poglavlje 10. Nedim Sejdinović, dugogodišnji novinar i medijski analitičar, smatra da su problemi u medijskoj sferi u Srbiji direktno  proporcionalni problemima koje Srbija generalno ima – “i to u dramatičnom obliku” – sa vladavinom zakona, “tako da je iluzorno očekivati da će bilo kakva strateška dokumenta i izmene zakona da dovedu do poboljšanja u oblasti medijskih sloboda i medijskog profesionalizma”.

„Vlast u Srbiji ubrzano okončava proces uništavanja institucionalnog poretka, koji se u potpunosti potčinjava svevlasti jednog čoveka i jedne stranke. S druge strane, mediji u Srbiji predstavljaju jednu od ključnih poluga za održavanje te svevlasti, a pojednostavljeno rečeno – mediji koji su u službi vlasti bivaju nagrađeni na različite načine, pre svega novcem građana, dok su mediji koji profesionalno obavljaju svoj posao i poštuju profesionalne standarde – u potpunosti diskriminisani“, ističe on.

Sejdinović tvrdi da čak i ako dobijemo odlične zakone, koji treba da proisteknu iz nove medijske strategije, čija izrada je u toku,  to samo po sebi neće ništa značiti, niti može biti garancija poboljšanja situacije.  On podseća i da su međunarodni akteri i stručnjaci uglavnom pozitivno ocenjivali  važeće medijske zakone, “a pet godina kasnije imamo ozbiljne probleme u sferi medijskog tržišta, medijskih sloboda i medijskog pluralizma”.

„I pored brojnih napora novinarskih i medijskih udruženja, i pored angažmana međunarodnih organizacija, stanje na medijskoj sceni se pogoršava iz dana u dan. Predstavnici vlasti nastavljaju da javno prozivaju, vređaju, omalovažavaju novinare i medijske radnike, proglašavajući ih za neprijatelje društva ili “strane agente”, čime ozbiljno ugrožavaju njihovu bezbednost. Pored toga, vlast u Srbiji zloupotrebljava razne inspekcijske službe za pritisak na medije. Neki mediji su zbog toga ugašeni, a neki se nalaze na ivici opstanka. Predstavnici vlasti u Srbiji često tuže medije i novinare, a sudske odluke nisu usklađene sa zakonima Srbije i praksom Evropskog suda za ljudska prava, koji predviđaju da su javni funkcioneri dužni da trpe iznošenje kritičkog mišljenja“, kaže sagovornik EWB.

Sejdinović ističe da, s druge strane, profesionalni novinari nemaju adekvatnu krivičnu pravnu zaštitu, iako su izloženi pretnjama i raznim drugim oblicima ugrožavanja bezbednosti, a u tabloidnim štampanim medijima bliskim vlastima svakodnevno se na najbrutalniji način krši Kodeks novinara Srbije, uprkos činjenici da se takvi mediji “u velikom obimu” finansiraju od novca građana.

„U pitanju su mediji koji šire govor mržnje, prozivaju i blate one koji kritički misle o vlasti, kao i građane drugih nacionalnosti ili veroispovesti. Vlast je potpuno obesmislila rad Regulatornog tela za elektronske medije, zbog čega u sferi elektronskih medija takođe vlada haos i bezakonje. Mediji sa nacionalnom pokrivenošću pretvorili su se u propagandna sredstva, a dominiraju programi izuzetno niskog kvaliteta. Vlast izdvaja enormne sume novca iz budžeta (konkursno sufinansiranje, javne nabavke, promocije, oglašavanja, sponzorstva, ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji) za  prorežimske medije,  dok kritički mediji imaju veoma ograničen, a češće nikakav pristup javnim sredstvima, čime se stvara i ozbiljan disbalans na medijskom tržištu i diskriminacija “neposlušnih“ medija“, zaključuje naš sagovornik.

Odsustvo pravne sigurnosti

Sena Marić, programska menadžerka i viša istraživačica Centra za evropske politike, kaže za EWB da je Poglavlje 24 (pravda, sloboda i bezbednost), specifično po tome što se evropsko zakonodavstvo najbrže razvija,  zbog značaja koje pitanja bezbednosti imaju trenutno, pa Srbija, paralelno sa usklađivanjem sa postojećim propisima, “mora da prati i usklađuje se sa novinama”.

„To u neku ruku otežava državi rad na usklađivanju, a njihovi predstavnici često potežu za ovim argumentom kad su upitani od civilnog sektora zašto rezultati nisu bolji. Zapravo, na sastancima Ministarstva unutrašnjih poslova, koje koordinira pregovore u ovom poglavlju, sa predstavnicima civilnog društva okupljenih u Konventu, jedna od ključnih zamerki glasi  da je nemoguće saznati koji se rezultati kriju iza sprovedenih obuka, ojačanih kapaciteta institucija, policijske saradnje sa državama članicama EU i slično“, navodi ona.

Naša sagovornica podvlači da je samo praćenje kako napredujemo svedeno na sprovođenje aktivnosti bez upuštanja u rasprave o njihovim efektima, a uopšteno govoreći, jedan od glavnih problema, koji važi i za druge oblasti, jeste nedovoljna ili nedosledna primena postojećih zakona i odsustvo pravne sigurnosti.

„Konkretno, za oblast migracija i azila, nevladine organizacije koje rade „na terenu“ godinama ukazuju na to da država nema kompletnu evidenciju ko se nalazi na njenoj teritoriji, budući da nekoliko hiljada migranata prisutnih u Srbiji nije uopšte registrovano niti se nalazi u nekom pravnom postupku – postupku azila, udaljavanja, deportacije i slično. Većina njih je na direktan ili indirektan način onemogućena da uđe u azilnu proceduru. Dakle, ne primenjuju se osnovne odredbe u Zakonu o azilu i srodnim propisima. Bilo kakvo dalje usklađivanje sa novim EU propisima, koji su mahom složeniji od postojećih, nema mnogo smisla dokle god se ne obezbedi primena postojećih odredbi“, napominje Marić.


Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška nezavisnom izveštavanju o evropskim integracijama Srbije sa naglaskom na poglavljima 23 i 24“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne predstavljaju stavove EUROPEUM Instituta, niti stavove Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.