U domaćim medijima 2018 godina vrlo često se pominje kao godina pronalaženja trajnog rešenja statusa Kosova*. Nesumnjivo je dakle da je pitanje statusa Kosova* glavno političko pitanje jednako na unutrašnjem kao i spoljno političkom planu. Predstavnici aktuelne vlasti više puta su naglasili da će u prvoj polovini ove godine izaći sa konkretnim predlogom o rešavanju pitanja Kosova* međutim to se još uvek nije dogodilo. Postavlja se pitanje na koji bi način ovo pitanje moglo biti rešeno, te ima li dovoljno kapaciteta i volje na obe strane kako bi se našlo trajno rešenje za sva otvorena pitanja?

Trebalo bi istaći da ma kakav dogovor da Priština i Beograd postignu isti u potpunosti mora biti u skladu sa PP 35[1]. Navedeno poglavlje uređuje brojna pitanja odnosa Srbije i Kosova i to pre svega ona pitanja koja bi trebalo da omoguće normalan svakodnevni život građana Kosova ma kojoj nacionalnoj skupini da pripadaju. Ovaj pregovarački okvir, važno je istaći, formuliše kako bi Srbija i Kosovo trebalo da reše brojna otvorena pitanja, međutim ostala pregovaračka poglavlja (njih 34) odnosno ono što se u njima nalazi odnosi se – pregovara se isključivo na teritoriju Srbije bez Kosova. Veoma je bitno upravo ovu činjenicu predočiti građanima Srbije.

Samo PP 35 pokrenuto je kako bi se obezbedila normalizacija odnosa na relaciji Beograd – Priština, te kako bi se nakon 1999.godine po prvi put zaista obezbedili normalan svakodnevni život za građane Kosova, mir na Balkanu, te trajno rešavanje otvorenih pitanja. Navedeno pregovaračko poglavlje predlaže rešenja za pitanja poput: političkog repreznetovanja, integracije Srba u kosovski sistem policije i sudstva, tu su zatim pitanje telekomunikacija, energetike, carinskih pečata, prizanavanja diploma, rešavanja pitanja nestalih i prognanih, te zaštita njihove imovine, formiranje Zajednice srpskih opština.

Kao polaznu tačku koja se provlači kroz čitav sporazum nailazimo na više puta pomenutu sintagmu “o međusobnom neblokiranju” te mogućnosti da obe strane, pre svega Kosovo učestvuje na regionalnim i drugim međunarodnim skupovima.

Sam Briselski dijalog koji se vodi poslednjih 7 godina zamišljen je tako da putem istog dve strane postignu dogovor o otvorenim pitanjima kako bi se jedne strane trajno rešile status Kosova, a sa druge strane omogućile sebi nesmetan dalji put ka pridruživanju EU.  U samom PP 35 jasno se navodi da bi Beograd i Priština na kraju dijaloga, a uz prethodno ispunjene i provedene odredbe istog, na samom kraju potpisale pravno obavezujući sporazum kojim bi se definisao status Kosova odnosno pozicija Republike Srbije u vezi sa istim. Nesumnjivo je da iako na obe strane postoje brojna neslaganja sa ovom odredbom (što među opozicijom, tako i stanovništvom) sama primena sporazuma između Beograda i Prištine  pod okriljem EU jeste dakle sastavni deo dijaloga, a ne bilo kakva kolateralna šteta.

Mana Briselskog dijaloga i PP 35 jeste nadasve prisutna “konstruktivna dvosmislenost” u kojoj vlasti u Beogradu i Prištini samo PP 35 i ostalu tekovinu dijaloga tumače na različite načine, te selektivno primenjuju dogovoreno. Upravo je to najveći problem samih pregovora. Na obe strane imamo stalnu politizaciju pitanja pregovora, neispunjavanje ili selektivno ispunjavanje dogovrenog, te koketiranje sa odredbama Briselskog dijaloga u svrhu ostvarivanja poena na dnevno – političkom nivou. Odsustvo političke kulture na obe strane dovodi vrlo često same pregovore u ćorsokak, obesmišljava ih, umesto da se građanima jasno predoči da se ni jedna strana neće integrisati u EU dok ovo pitanje ne bude rešeno. Sam stav EU je da trećina članica iste ili Evropska komisija mogu blokirati dalje pregovore Srbije sa EU ukoliko se dogovori koji se odnose na PP 35, te Briselski dijalog ne budu provodili u praksi. Većini građana ovo nije jasno predočeno.

Republika Srbija je mnogo puta do sada gubila vreme u pregovorima sa EU, te je nužno sada iskoristiti pruženu šansu i trajno rešiti pitanje Kosova*. U pregovorima sa EU dolazilo je i do blokade odnosno zastoja zbog nesaradnje sa Međunarodnim tribunalom u Hagu (SSP je blokiran na godinu dana maj 2006 – jun 2007), pre toga se dosta vremena izgubilo zbog toga što se nije znalo ulazi li Srbija u pristupne pregovre sa EU sa Crnom Gorom ili bez nje, još u vreme postojanja državne zajednice SCG. Trebalo bi dakle prekinuti sa praksom da se određena untar politička pitanja ili ona međunarodnom nivou uz “blagoslov” domaćih političara “prelivaju” na same pregovore sa EU, te koče navedeni proces.

Zamrznuti konflikt odnosno status quo ni jednoj strani osim par sitnih političkih poena ne može doneti ništa dobro, a ni novo u krajnjem slučaju. Beograd i Priština dakle trebalo bi da postignu međusoban dogovor koji neće regulisati samo pitanja uokvirena PP 35 i ostala pitanja ranije pokrenuta kroz drijalog, već koji bi za ishod dao međusobno neblokiranje, neizolovanje, nenegiranje činjenice da druga strana postoji. Krajnje je vreme da odnosi dve strane budu bazirani na principu da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.

Trajnim rešenjem pitanja statusa Kosova* na Balkanu bi se osigurao mir, te bi bezbednosna slika ovog dela Evrope, samim tim i EU definitivno bila mnogo bolja. Sa druge strane svi građani Kosova ma koje nacionalnosti bili – živeli bi bolje. Na terenu već imamo situaciju gde su Srbi na jugu Kosova zaista potpuno integrisani ne samo u kosovske institucije, već imaju i valjano omogućen svakodnevni život. Isto bi dakle, trebalo postići i na Severu Kosova.

Iako postoje članice EU koje ni same nisu priznale nezavisnost Kosova, pa se domaći političari u nedostatku argumenata uvek pozivaju na tu činjenicu – jasno je dakle da Srbija pitanje statusa Kosova mora da reši zbog svojih interesa, a ne bilo koje druge države. Pomenute države EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova to nisu učinile pre svega zbog nekih ličnih untar političkih pitanja, a ne zbog preterane lojalnosti Srbiji. Sa druge strane i ruski zvaničnici su izjavili da će potštovati ono što Srbija dogovori sa Prištinom u Briselu, a tiče se statusa Kosova. Jasno je dakle – pitanje statusa Kosova tiče se prvenstveno građana Kosova i Srbije, zarad našeg boljeg sutra. Ukoliko bi Srbija isto uskoro rešila definitnivno bi dobila bolju poziciju na međunarodnoj sceni, te bi zaista pokazala da jeste faktor “mira i stabilnosti” na Balkanu, i odmakla bi od istorije sukoba ‘90ih godina prethodnog stoleća.

Kako sada stvari stoje u praksi, definitvno je da je Kosovo nemoguće “vratiti” u pravno – politički sistem RS. Pitanja je mnogo – Kako bi građani Kosova tada kao jedna brojčano ozbiljna nacionalna zajednica bili reprezentovani, da li bi opet bojkotovali izbore, da li bi prihvatili vlast koja dolazi iz Beograda, te dali bi vlast u Beogradu prihvatila da 20% članova skupštine čine odbornici albanske zajednice itd?! Činjenica jeste da je Srbija prethodnih decenija samu sebe diskretovala kada se radi o položaju Albanaca u tadašnjoj državi.

Od 1912 godine ni jedna vlast iz Beograda nikada nije pokušala da albansko stanovništvo integriše u postojeće društvo-društva. Prosto, Srbija u ovom momentu nema moralnog legitimiteta da zahteva da skoro 2 miliona Albanaca sa Kosova postane deo stanovništva Srbije.

Kosovo je mnogo više od teritorije. To bi trebalo da bude jasno političarima na obe strane. Građani su izgubili najviše i nastavljaju da gube dokle god se održava status “frozen conflict-a”. Republika Srbija bi zaista u narednih godinu dana trebalo više nego ikada da uloži napore da se pitanje statusa Kosova reši. Sa druge strane političari iz Prištine takođe. Imperativ za obe strane na prvom mestu je ispunjavanje svega do sada dogovrenog, a ne izbegavanje primene dogovora iz Brisela pod izgovorom da druga strana nešto eskivira. U tom smislu EU bi trebalo da izvrši veći pritisak na obe strane. Nije dovoljno vršiti pritisak da se dijalog održava u životu, te da se nešto novo stavi na papir, već da se dogovoreno zaista primeni u praksi.

Ukoliko je glavni spoljno politički cilj naše države pristupanje EU – onda je jasno da imamo još jedan i više nego važan razlog da pitanje kosovske sage već jednom rešimo. Za međunarodnu zajednicu ovo pitanje je odavno rešeno, i to ne 2008 godine kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, već juna 1999 godine. Sada ostaje na nama koji smo i bili akteri ovog konflikta, da na međusobne probleme i otvorena pitanja stavimo tačku. Tačku na ovo pitanje ćemo staviti kada međusobno rešimo sva otvorena pitanja od pitanja kretanja ljudi, roba, i kapitala, energetike, telekomunikacija, pitanja imovine prognanih i raseljenih sa Kosova, položaja i imovine Srpske pravoslavne crkve itd. Kosovo je kao teritorija tokom istorije izgubljeno dva puta i oba puta nakon rata, 1389 i 1999 godine. Svaki pragmatičan političar i racionalan građanin to znaju, oni koji to ne znaju, trebalo bi u to da budu upućeni.

Budućnosti nema bez pomirenja, pomirenja nema bez prihvatanja odgovornosti, iste nema bez zrele političke elite na obe strane koji bi rekli da se na kraju prošlog veka na Kosovu desio zločin i to na obe strane, te da sada moramo da uložimo maksimalan napor kako bismo izgradili zajedničku bolju budućnost, te se i na samom kraju integrisali u EU.

[1] Pregovoračako poglavlje 35 sa Evropskom unijom.


Miloš Grujić

Student multidisciplinarnih studija bezbednosti i terorizma Univerziteta u Beogradu i alumnista programa Inicijative mladih za ljudska prava – Program „Debatom do dijaloga o Kosovu“ koji podržan je od strane Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.