*Tekst predstavlja izlaganje na događaju u organizaciji Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, održanom 31. marta 2018, kome su prisustvovali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i drugi predstavnici Vlade Srbije.

U javnosti Srbije postoji percepcija da je usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU (ZSBP) problematično pre svega zbog neusaglašavanja sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU koje za temu imaju Rusiju. To je samo donekle, pošto je primarni razlog neusglašavanja pitanje Kosova, odnosno međunarodna aktivnost Srbije koja je za cilj prvo imala da spreči dalja priznanja nezavisnosti, a potom je dopunjena sprečavanjem Prištine za ulazak u članstvo međunarodnih institucija, gde god je to moguće.

Da Kosovo jeste (bilo) glavni prioritet, može se videti i iz odgovora na upitnik EU iz 2011. godine: „Nepridruživanje jednom broju izjava i deklaracija izazvano je specifičnostima položaja Republike Srbije posle dezintegracije jugoslovenske države, kao i poznatim stavom Srbije u vezi sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave Kosova.“

Kada se uradi analiza usaglašavanja od 2008-2012, broj deklaracija koje su direktno vezane za pitanje Kosova ili post-jugoslovensku situaciju je neznatan, dok se velika većina deklaracija i mera tiče država koje su pružile podršku oko pitanja Kosova u međunarodnim odnosima (Rusija, Kine, neke azijske, afričke i južnoameričke države – u početku, uključujući tu i Iran, Severnu Koreju). Treba spomenuti da su se deklaracije u velikom broju slučajeva odnosile (a i danas se odnose) na pitanja poštovanja ljudskih prava, osude ili izvršenja smrtne kazne, te pitanja vezana za aktivnosti Međunarodnog krivičnog tribunala ili izazove širenja nuklearnog naoružanja, dakle događaje koji su suprotstavljeni temeljnim vrednostima koje EU promoviše.

U periodu 2011-2013, Srbija je imala rast usaglašavanja – izazvan pre svega činjenicom da je ukupan broj deklaracija drastično smanjen, i da teme uglavnom nisu bile Rusija i Kina. Sa određenim temama, poput Belorusije, Srbija je počela da se usaglašava. U istom periodu,  i veze sa Rusijom i veze sa Kinom su dodatno produbljene i ojačane – tako da pitanje Kosova više nije jedino zbog čega se Srbija ne usaglašava sa deklaracijama i merama vezano za ove dve države. To su neki od političara i potvrdili u svojim izjavama, a i eksplicitno je navedeno tokom bilateralnog analitičkog pregleda (skrininga) 2014.

Izbijanje Ukrajinske krize je pitanje usaglašavanja stavilo u fokus, pošto se drastično povećao broj deklaracija koje za temu imaju Rusiju i sa kojima se Srbija nije usaglašavla. Istovremeno, sa obnovljenim pokušajima Prištine da pristupi što većem broju međunarodnih organizacija, posebno onim koje su vezane za UN, Srbija pokreće novu diplomatsku ofanzivu, sa jasnim ciljem da ove pokušaje omete. Od posebnog značaja bilo je glasanje za prijem Kosova u UNESCO. Srbija je ponovo počela aktivno da radi sa brojnim afričkim, azijskim i južnoameričkim državama kako bi sprečila ulazak Kosova u članstvo, a potom i poništila neka od priznanja nezavisnosti. Čini se da je upravo cena ovakvog pristupa i osetan pad usaglašavanja koji je  sada proširen i za neke od deklaracija koje se tiču ovih zemalja, a koji je 2017. godine pao ispod 50%.

Iz svega što je prethodno navedeno, može se zaključiti da su razlozi zašto proces usklađivanja sa spoljnom politikom EU za Srbiju predstavlja svojevrstan problem sadržani i u nerešenom pitanju statusa Kosova, kao i činjenici da ne postoje jasno definisani spoljnopolitički prioriteti i njihova hijerarhija na osnovu realističnih i dugoročnih interesa.

Stoga, bilo kakva trajna sveobuhvatna normalizacija odnosa Beograda i Prištine, imala bi pozitivan efekat na usaglašavanje Srbije sa ZSBP. Srbija bi time bila oslobođena pritiska da stalno traži podršku zemalja koje nisu od ključne važnosti za primarne interese Beograda, što bi rezultiralo manjom konfrontacijom sa spoljnopolitičkim i bezbednosnim pristupom EU. Drastičan pad procenta usaglašavanja koji se desio 2017, najverovatnije se ne bi ponovio, i u svakom slučaju EU i državama članicama bio bi poslat pozitivan signal.

Samim tim, Srbija bi bila u mogućnosti da ostvari konkretni napredak kada je reč o usaglašavanju, i da na tome razvije novi pristup ka evropskim partnerima kada je reč ZSBP. Trajna sveobuhvatna normalizacija bi omogućila da pitanje statusa Kosova prestane da bude ključno političko pitanje na kome se grade odnosi Srbije i sa drugim državama, pre svega sa Rusijom i Kinom. Time bi se fokus neusaglašavanja sveo na druga pitanja vezana za ove dve države, koja su manje izazovna. Srbija bi bila u prilici i da predstavi jasnu mapu puta kada je reč o usaglašavanju sa ZSBP u budućem periodu.

Što se tiče ekonomskih odnosa sa inostranstvom, drugog važnog dela spoljnopolitičkog okvira pregovora Srbije sa EU, na ovu oblast  pregovori Beograda i Prištine uglavnom ne utiči, pošto je teritorija Kosova posebna carinska teritorija. Međutim, značajan deo element okvira je obaveza pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) pre ulaska u EU. Odnosno Srbija treba da zatvori bilateralne pregovore sa državama članicama STO koji su preostali, kao i multilateralne pregovore sa samom organizacijom.

Dokle god su pregovori otvoreni, bilo koja nova članica ima pravo da otvori nove bilateralne pregovore zarad ispunjavanja svojih partikularnih, i često političkih interesa. To se već desilo 2012. kada je Rusija postala članica i kada je otvorila pregovore sa Srbijom, uprkos činjenici da postoji sporazum o slobodnoj trgovini (dakle, logično je da nema razloga za otvaranje pregovora, pošto se progovara o snižavanju carina prilikom ulaska u STO). Ma koji novi bilateralni pregovori u okviru pristupanja STO predstavljaju, dakle, lošu vest za Srbiju. Priština, i bez međunarodnog priznanja, kao posebna carinska teritorija, može da postane članica STO i teoretski može da zatraži otvaranje pregovora sa Beogradom, uprkos činjenici da postoji CEFTA – zona slobodne trgovine u kojoj su obe strane članice. To je još jedan razlog više zašto Srbija treba što pre da zatvori pregovore u okviru STO, naravno štiteći pritom interese svojih građana.