Ovo je period godine kada se na Zapadnom Balkanu održava nekoliko Prajdova. U Tirani je Bike (P)ride u maju protekao tradicionalno dobro i bez problema, dok je Prajd u Skoplju održan po prvi put, kao rezultat dobre organizacije i promenjene političke volje u Severnoj Makedoniji. Predstoje nam prajdovi u Prištini, Beogradu i Podgorici i svaki od njih će ponovo ili po prvi put pokazati koliko je neka od država posvećena primeni zakona i međunarodnih standarda u okviru Poglavlja 23.
Dok je u EU nezamislivo da se uskraćuje sloboda okupljanja i preti fizičkom eliminacijom zbog pripadnosti jednoj osetljivoj društvenoj grupi, većina građana svih država regiona i dalje veruje je sloboda okupljanja za LGBT+ zajednicu luksuz kome nema mesta u našim društvima. Ideja da je Prajd udar na tradiciju i nešto što je neprihvatljivo, duboko je ukorenjena. Sa tvrdnjom da je homoseksualnost nešto što nije svojstveno regionu i što je došlo sa Zapada slaže se od 39% (Severna Makedonija, Kosovo) do 49% građana (Srbija, Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina).
Ove godine svi su sa nestrpljenjem očekivali 8. septembar kada se po prvi put održao Prajd u Sarajevu. Napetost je bila velika nekoliko sedmica pre same šetnje i sve je podsećalo na atmosferu pred prajdove u Beogradu u godinama kada su zabranjivani. Na iznenađenje svih, a najviše organizatora, na sarajevski Prajd je došlo preko 3,000 ljudi, umesto očekivanih 500. Sve je proteklo u najboljem redu uz ogromnu podršku građana okolnih zgrada i uz odličnu atmosferu.
Za to vreme, pripreme za Prajd u Beogradu protiču kao i prethodnih nekoliko godina – bez ozbiljnijih pretnji, ali i bez znakova da bi vlast mogla da značajnije unapredi položaj LGBT+ zajednice u Srbiji kroz usvajanje nekog od ključnih zahteva Prajda. Iako se tokom godine u javnosti više puta pojavljivala informacija o usvajanju Građanskog zakonika koji bi omogućio donošenje Zakona o registrovanim partnerstvima, jasno je da za ovako nešto nema političke volje. Na to i ukazuje poslednji Izveštaj o napretku u kome se posle nekoliko skromnih primera napretka naglašava da je „sveukupna situacija uglavnom ista kao i prethodnih godina“ uz konstataciju da je sprovođenje aktivnosti iz (istekle) Strategije za borbu protiv diskriminacije „retko“, a da se zakon za krivična dela u kojima postoje elementi mržnje prema LGBT+ zajednici sprovodi „neadekvatno“.
Zaključuje se da su trans osobe posebno podložne „nasilju, zlostavljanju i diskriminaciji“, a da su interseks osobe „nevidljive u društvenom i pravnom smislu“.
Iako je veliki broj građana Srbije ubeđen da nas „Evropa pritiska“ u vezi LGBT+ zajednice, gotovo da i ne postoji zakonski tekst na kome Evropska unija insistira u procesu pristupanja, a koji Srbija još uvek nije usvojila. Zakonodavni okvir koji se tiče ljudskih prava LGBT+ zajednice je prilično dobar i u skladu sa acquis communautaire.
Zakon o registrovanom partnerstvu i Zakon o rodnom identitetu kao ključni zahtevi Prajda ne spadaju u aquis, ali to ne znači da ih Srbija ne mora doneti. Krajem 2015. godine, Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu Oliari i drugi protiv Italije prema kojoj Italija (a samim tim i druge zemlje članice) moraju popuniti pravnu prazninu koja se tiče zajednice života osoba istog pola.
Dakle, potpuno je svejedno da li će legalizovati brak, vanbračna zajednica, registrovano partnerstvo, registrovana ili neregistrovana kohabitacija, što su neke od opcija koje prepoznaju države Evropske unije. Bitno je da dve osobe istog pola koje žive u vezi moraju biti prepoznate od strane zakonodavca. Očigledno da je ova međunarodna obaveza ne dotiče vlast u Srbiji.
Sa druge strane, vlast u Srbiji je napravila mali iskorak koji se tiče trans zajednice usvajajući izmene Zakona o matičnim knjigama. Ovim promenama su po prvi put zakonski regulisane pravne posledice promena promene pola, tako što će biti moguće promeniti lično ime i JMBG (jedinstveni matični broj građana). Iako je izmena zakona i pravilnik koji je usvojen posle toga biti veliki iskorak za trans zajednicu, činjenica je da se ponovo jedan deo građana ostavlja van domašaja zakona i bez mogućnosti promene imena. Ovo svakako nije u skladu sa strateškim dokumentima Vlade Srbije koji su doneti u toku procesa pristupanja.
Jedna od ključnih stvari za LGBT+ zajednicu u Srbiji (ali i regionu) ostaje pristup pravdi. Policija, tužilaštvo i sud su tri ključna stuba u koje pripadnici zajednice imaju malo poverenja, upravo na temelju ranijih iskustava.
Može se reći da se policija (makar u Beogradu) ipak malo promenila, imajući u vidu saradnju tokom organizacije prajdova i drugih skupova proteklih 10 godina i da su kanali komunikacije bolji nego ikada do sada. To je dovelo do većeg broja krivičnih prijava i do mnogo većeg broja slučajeva nasilja ili pretnji u kojima su počinioci identifikovani.
Sa druge strane, rad tužilaštva koje je sada organ koji vodi istragu je veoma loš. Velika većina predmeta zastane u ovoj fazi, a žrtve i svedoci koji se odluče da učestvuju u postupcima, često govore o nezainteresovanosti Tužilaštva bilo u fazi istrage ili kasnije tokom suđenje.
Što se tiče sudova, iako je praksa postala ujednačenija, činjenica je da su na nekim suđenjima i dalje vidljive predrasude sudija prema LGBT+ zajednici, dok je takođe očigledno da jedan broj sudija odlično razume predrasude i stereotipe sa kojima se suočavaju pripadnici LGBT zajednice.
Međutim, osuđujuće presude za nasilje, diskriminaciju i govor mržnje su više izuzetak nego pravilo. Štaviše, iako institut zločina iz mržnje postoji još od 2012. godine, do sada je doneta samo jedna presuda u kojoj je utvrđena ova otežavajuća okolnost.
Pored nasilja, ključni problem zajednice je oduvek diskriminacija. Budući da su suđenja spora i sa neizvesnim ishodom, Zakon o zabrani diskriminacije (2009) je uveo institut Poverenika za zaštitu ravnopravnosti građana. Uprkos velikim očekivanjima, broj pritužbi ostaje relativno mali, a njih uglavnom podnose organizacije za ljudska prava ili aktivisti bliski ovim organizacijama. U poslednjih par godina, vidljiv je trend izbegavanja utvrđivanja diskriminacije u slučajevima koji se tiču političara vladajuće koalicije ili medija koji su bliski vlastima. Sa druge strane, broj presuda koje se tiču diskriminacije osoba drugačije seksualne orijentacije se nije povećao, iako je teret dokazivanja uvek na onome koji je označen kao počinilac.
Realnost u kojoj žive pripadnici LGBT+ zajednice u Srbiji jeste bolja nego pre 20 ili 10 godina. Međutim, pomaci su veoma spori, a predrasude i dalje iste i veoma duboko ukorenjene.
Predstavnici političkih partija (sa nekoliko izuzetaka) se uglavnom uzdržavaju od jasne podrške LGBT+ zajednici bojeći se da će izgubiti biračko telo. Za to vreme, nekažnjivost onih koji čine nasilje ili diskriminaciju je pravilo, a sa takvim rezultatima Srbija svakako nije ispunila očekivanja iz Poglavlja 23 u delu koji se tiče ove zajednice.