Preševo; Foto: Wikimedia Commons

BEOGRAD – Početak 2020. godine političku scenu Srbije obeležile su značajne promene izbornog zakonodavstva kojima je smanjen izborni cenzus sa 5% na 3%, a stranke nacionalnih manjina dobile su 35% na osvojeni broj glasova odnosno na količnik pri primeni D’Ontovog sistema, sve to pre najavljenih, a usled vanrednog stanja, odloženih parlamentarnih izbora.

Stranke nacionalnih manjina, pogotovo one politički „ukrupnjene“ i dobro organizovane, tako su dobile olakšan put da dobiju svoje zastupnike u republičkom parlamentu.

Na dobrom putu da ostvare znatno bolji izborni rezultat su i predstavnici albanske nacionalne manjine, koje su nekoliko dana pre zvaničnog podnošenja predloga za izmenu izbornog zakonodavstva, uz podršku i posredovanje vršioca dužnosti ministra spoljnih poslova Albanije Genta Cakaja, potpisali sporazum o zajedničkom izlasku na izbore.

Za sada je poznato da će izborna koalicija nositi naziv „Albanska demokratska alternativa – Ujedinjena dolina“ i činiće je pet vodećih partija albanske nacionalne manjine u Srbiji.

Koalicioni sporazum potpisan je sredinom januara u Tirani, od strane Partije za demokratsko delovanje (PDD), Alternative za promene (AZP), Pokreta za reforme Demokratske partije Albanaca (RP DPA) i Pokreta za demokratski progres (PDP), dok se partija Demokratska partija (DP) priključila naknadno.

Za sada je takođe poznato da će prvo ime izborne liste biti Šaip Kamberi, sadašnji predsednik opštine Bujanovac, dok će na drugom mestu biti kandidat Alternative za promene, čiji predsednik je Šćiprim Arifi, predsednik opštine Preševo, dok će na trećem mestu biti Nagip Arifi iz Demokratske partije.

Podsećamo da u aktuelnom sazivu Narodne skupštine jedino Partija za demokratsko delovanje ima jednog poslanika dok su ostale partije, nezadovoljne odnosom Vlade, bojkotovale izbore 2016. godine.

Kako su predstavnici ove koalicije najavili, njihov cilj je da osvoje 3 poslanička mandata i time doprinesu poboljšanju položaja albanske nacionalne manjine, međutim imajući u vidu da se političko delovanje albanskih predstavnika posmatra najviše kroz prizmu celokupnih albansko-srpskih odnosa koji svoj najvažniji izraz trenutno imaju u zamrznutom dijalogu Beograda i Prištine, postavlja se pitanje da li grupisanje političkih snaga Albanaca jedino ima za svrhu jačanje pozicije pred finalne runde dijaloga Beograd – Priština ili znači i bolju poziciju u institucionalnoj borbi za ostvarenje manjinskih prava i rešavanje gorućih socio-ekonomskih problema.

Politika Srbije prema manjinama svodi se na reciprocitet

Problema je mnogo, ako je suditi prema izjavama zvaničnika sa juga Srbije, koji često govore da tretman države Albance svrstava u građane drugog ili trećeg reda.

Među problemima koji se spominju su nedostatak udžbenika za učenike osnovnih i srednjih škola na maternjem jeziku, nemogućnost nostrifikacije diploma stečenih na kosovskim univerzitetima, pitanje broja stanovnika u opštinama gde žive Albanci, nedovoljna zastupljenost u javnim i republičkim institucijama, povlačenje republičkih institucija iz pojedinih opština, kao i možda medijski najvidljiviji problem – upotreba nacionalne zastave i simbola.

Kako nam objašnjava Dušan Janjić, predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose, sadašnji problemi albanske nacionalne manjine tiču se direktno nasleđa Miloševićeve politike prema Albancima devedesetih godina i obostranih etno nacionalističkih politika, ekonomske zapuštenosti juga Srbije i percepcije koju Albanci i Srbi danas imaju jedni prema drugima.

„Percepcija je dvostruka, stanovništvo Srbije smatra Albance kao nepostojeće ili ih posmatra kao potencijalni problem i razmišlja o njima u stereotipima, ali je slučaj i obrnut“, rekao Janjić i objasnio da što se tiče pozicije Albanca sa juga u kontekstu albansko – srpskih odnosa, oni su stavljani u istu ravan sa događajima na Kosovu devedesetih godina.

„Takođe, od kraja osamdesetih među Albancima se organizuje posebna koordinacija aktivnosti u Jugoslaviji i raste nivo nacionalizma, koji uključuje i Albance sa juga Srbije, gde su se umereni političari, kao što je Riza Haljimi, teško održavali“, istakao je Janjić.

Međutim, kako Janjić objašnjava, problem albanske manjine u Srbiji je i slika politike aktuelne vlasti prema manjinskom pitanju generalno.

„Beograd se i danas vodi etno-nacionalističku politiku i ne razume problem manjina, jer ga svodi na politiku reciprociteta. Ovo znači da se trguje sa političkim vođama nacionalnih manjina, kao što je slučaj sa bošnjačkom i mađarskom nacionalnom manjinom, a odnos prema manjinama zavisi i od odnosa sa matičnim državama“, zaključio je Janjić i dodao da nema političke volje za integracijom građana albanske nacionalnosti.

Primer zvanične politike Srbije koja ne ide u prilog poboljšavanju položaja Albanaca vidi se kada su u pitanju posledice albanskog bojkota popisa iz 2011. godine, kada je na jugu Srbije popisano tek nešto više od 1000 građanki i građana albanske nacionalnosti.

„Na osnovu ovog popisa, Vlada je odlučila da Albanaca ima onoliko koliko je popisano,  donela odluku da se ukinu određene državne strukture, kao što је Osnovni sud u Preševu, a iako je izvršena naknadna procena stanovništva, ova odluka nije izmenjena“, rekao Janjić i dodao da ukoliko negde postoji potencijalno krizno područje nije pametno da se još i ukidaju institucije i time dodatno doprinosi otuđenju građana od njihove države.

Koordinaciono telo – slika nevoljnosti da se unapredi status quo

Po okončanju konflikta na jugu Srbije 2000-2001. godine osnovano je Koordinaciono telo za Preševo, Bujanovac i Medveđu, koje je trebalo da pomogne socio-ekonomski razvoj ovih opština, političku integraciju, kao i da služi kao kanal komunikacije, odnosno posrednik između opština sa albanskom većinom i Vlade Srbije.

Međutim, činjenica da njegova struktura i namena nije promenjena već skoro 20 godina, Janjiću govori da Vlada nema nameru da nešto značajnije promeni.

„Koordinaciono telo je instrument za rešavanje krize, koje se pretvorilo u stalnu instituciju i njegovo postojanje danas uopšte nema smisla“, rekao je on i dodao da je ono postalo nefunkcionalno u trenutku kada se „Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe“ razoružala i uspostavljen normalan život uz multietničku policiju i mehanizme pomoći Sjedinjenih Država i Evropske unije.

Reorganizacija ove institucije je planirana još 2004. godine sa planom da se nadležnosti postepeno prenose na opštine, ali suštinska reforma nikada nije izvedena.

„Ovo telo je takođe vuklo čudne poteze, primer je oblast obrazovanja gde je u Bujanovcu formirano odeljenje Ekonomskog fakulteta iz Subotice, umesto da se pozajmi iskustvo više-jezičkog Univerziteta u Tetovu“, objasnio je Janjić i dodao da postoje i zahtevi Albanca da se uključe u vođenje Koordinacionog dela, što je kako je rekao, razuman potez.

Budući pravac delovanja koalicije zavisi od Tirane, Prištine i dijaloga

S obzirom da izmenjen izborni prag za nacionalne manjine i dogovoren zajednički nastup albanskih partija, Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID), zaključuje da su sada svakako veće šanse koalicije albanskih partija da osvoje najavljena 3 mandata, mada je rano govoriti da li su ova očekivanja i realna.

„Kampanja koja je počela početkom marta će dobiti potpuno drugačiji izgled posle završetka vanrednog stanja. Cilj od tri poslanička mandata je ostvariv, a albanske stranke su preduzele neophodan korak, a to je ujedinjen nastup, dok će ostvarenje cilja zavisiti kako od celokupne izlaznosti na parlamentarnim izborima, tako i od izlaznosti u zajednicama gde su Albanci većina, odnosno od njihove motivacije i spremnosti da izađu na glasanje“, rekao je Klačar.

On je dodao da pošto se unapred ne zna koliki je prirodni prag, odnosno ne zna se koliko „vredi“ jedan mandat jer tu vrednost znamo tek posle izbora kada D’Ontova matrica „prođe“ kroz izborne rezultate. Danas je nemoguće da prognoziramo koliko je glasova dovoljno za ta tri mandata.

„Ono što jeste izvesno i oko čega nema dileme je činjenica da je promena načina raspodele mandata od direktne koristi za sve manjinske izborne učesnike i da je dodatni stimulus za njihovu izbornu participaciju“, zaključio je Klačar.

Za oba naša sagovornika stvaranje koalicije albanskih partija je u bliskoj vezi sa dijalogom Beograda i Prištine, a budući politički pravci delovanja biće koordinisani sa Tiranom i Prištinom, međutim to ne znači da oni neće biti usmereni i na unapređenju pozicije Albanaca u Srbiji.

„Albanci u Srbiji će koordinirati svoje poteze sa kosovskom delegacijom“, rekao je Janjić i objasnio da je Plan od 7 tačaka albanskih predstavnika iz 2013. zapravo zahtev da Albanci u Srbiji dobiju ono što su dobili Srbi na Kosovu, odnosno taj zahtev predstavlja svojevrstan kontrateg.

Za Klačara, s obzirom da je ujedinjenje dogovoreno u bliskoj koordinaciji sa Prištinom i Tiranom, znači da će njihova buduća izborna agenda dubinski zavisiti od Prištine i Tirane.

„Imajući sve ovo u vidu čini se da je njihova procena da ukrupanjvanjem mogu da imaju snažniji uticaj na donošenje odluka na nacionalnom nivou kroz snažniju zastupljenost u parlamentu, pogotovo na temama koje su njima važne i godinama prisutne i da kroz saradnju sa Prištinom i Tiranom dogovaraju krupna politička pitanja i odnos prema njima, pre svega, prema pitanju rešavanja kosovskog problema“, zaključio je Klačar.

Janjić ističe i to da je jako dobro što Albanci izlaze na izbore jer sa promenjenim cenzusom mogu čak stići i do formiranja poslaničke grupe.

„Izlazak na republičke izbore dovodi do kraja politike bojkota odnosno nepriznavanja države Srbije i predstavlja mehanizam kojim oni mogu da kontrolišu vlast“ rekao je Janjić i dodao da je kod Albanaca narasla jedna obrazovana elita koja vodi stranke i nacionalni savet i koja bi mogla uspešno da predstavlja Albance i popravi njihov položaj u sredinama gde oni žive u velikom broju, ali i onih Albanaca koji su nevidljiva manjina koja živi izvan Preševa, Medveđe i Bujanovca, u velikim gradovima.

Oba sagovornika ne isključuju mogućnost da se u budućnosti predstavnici Albanaca nađu u vladajućoj koaliciji, ali ovakav razvoj događaja za njih je determinisan dijalogom Beograda i Prištine i saglasnošću političkih struktura sa Kosova i iz Albanije.

„Mogu da zamislim albanske poslanike u skupštinskoj većini, ali ne dok traje dijalog“, rekao je Janjić i objasnio da bi iz ugla sadašnjih vlasti to izuzetno ojačalo poziciju Albanaca i Kosova u pregovorima.

„To bi bio ozbiljan potez koji zahteva potpuno drugačiju politiku od onoga koji predstavlja ova vlast“, zaključio je Janjić.

Za Klačara ovakav scenario je moguć, samo ukoliko je prihvatljiv Prištini i Tirani, odnosno ukoliko bude bila u pitanju neka strateška procena ili međunarodni kontekst u odnosu na kosovske pregovore.

„U načelu, bez te dimenzije verovatnije je da će albanske stranke biti kao i do sada izvan vladajuće koalicije, ali korektan i konstruktivan politički akter u parlamentu“, zaključio je Klačar.

Za državu Srbiju i za građane Srbije albanske nacionalnosti, bolja predstavljenost Albanaca u Narodnoj skupštini, koja dolazi ujedinjenim nastupom je korisna. Ona otvara prostor za komunikaciju sa manje šumova, institucionalno kanalisanje političkih neslaganja i „nacionalizaciju“ albanskih problema u Srbiji, prevazilaženjem opštinskih granica. Možda će popis stanovništva 2021. godine u Srbiji dati prvi put odgovor da li je došlo do pozitivnih promena u odnosu Vlada Republike Srbije i albanske nacionalne manjine i šta možemo očekivati u budućnosti.