Razumevanje najnovije u nizu reformi srpskog pravosuđa i ćorsokaka u koji je ovaj poduhvat zapao, teško je moguće bez podsećanja na njegove zvanično proklamovane ciljeve.

Nakon kraha reforme iz 2009. godine, koja je još jednom potvrdila u kojoj meri je u zemljama “mlade” demokratije opasno nekontrolisano prepuštati pravosuđe u ruke političkih elita, pristupilo se novom reformskom zahvatu.

Ovoga puta činilo se da barem u pogledu osnovnih ciljeva postoji saglasnost struke, izvršne vlasti i međunarodne zajednice. Nedopustiv stepen političkog uticaja na treću granu vlasti, prepoznat je kao osnovna brana nastojanjima srpskog pravosuđa da stane u red onih koja su sposobna da odgovore izazovima moderne Evrope.

Najznačajnijim dokumentima, poput Nacionalne strategije reforme pravosuđa i Akcionog plana za njeno sprovođenje, ustanovljeno je da će za ostvarenje pojedinih od ovih ciljeva, između ostalog, biti potrebno izvršiti i još jednu Ustavnu reformu.

U tom smislu, čitav proces je, barem na početku, bio obeležen takozvanom Ustavnom debatom, koja je trebalo da obezbedi uvid u stavove stručne javnosti po ovim pitanjima.

Međutim, već na samom početku ovog procesa, postalo je jasno da će formalno proklamovane zadatke (otklanjanje političkog uticaja, uspostavljanje stvarne autonomije ove grane vlasti, uspostavljanje efektivnih sistema odgovornosti…) ponovo biti veoma teško ostvariti.

Skupove koji su zamišljeni kao forumi na kojima bi predstavnici izvršne vlasti (predlagača) saslušali mišljenje struke, obeležili su neprimereno antagonizovana atmosfera, ali i sada već poznate parole pojedinih predstavnika Ministarstva pravde, kao što je ona prema kojoj je “nezavisnost pravosuđa ideološki mit”.

Nekoliko verzija teksta takođe je potvrdilo da se vidljivi politički uticaj, oličen kroz direktno prisustvo predstavnika političke nomenklature u postupku izbora sudija, pokušava samo maskirati onim manje vidljivim, i time opasnijim, kroz prisustvo u Visokom savetu sudstva tzv. “istaknutih pravnika” koje bi imenovala skupštinska politička većina.

Sve češći personalni ataci u medijima na sudije i tužioce koji su se suprotstavljali ovakvom pristupu, iznoseći kritičke komentare spram ponuđenih rešenja, dodatno su potkrepili uverenje da su stvarni ciljevi reforme, po svemu sudeći, u raskoraku sa onim javno proklamovanim i obećanim u procesu evropskih integracija. Ubrzo smo postali svesni da nam se kao lošim đacima, kao i u mnogim drugim sferama i u oblasti pravosuđa, istorija još jednom ponavlja.

Kako se debata razvijala, tako je navedeni raskorak postajao sve vidljiviji. Pošto se suočilo sa unisonim kritikama stručne javnosti, ali i relevantnih međunarodnih udruženja poput Konsultativnog veća evropskih sudija i Evropskog udruženja sudija i tužilaca za demokratiju i slobodu (MEDEL), Ministarstvo pravde je, čini se, odabralo novu taktiku.

Nakon tragikomičnog organizovanja podrške Ustavnim predlozima od strane laičkih udruženja, kao što su udruženja pekara i frizera i bravara, ubrzano dolazi do formiranja tzv. GONGO udruženja (vladinih nevladinih organizacija) u pravosuđu, što barem do sada u domaćoj praksi nije zabeleženo. U kratkom roku, pod plaštom borbe za nezavisne institucije, ove organizacije započinju snažnu kampanju podrške predlozima Ministarstva, praćenu ličnim atacima na pojedince i udruženja koji su zadržali kritički stav.

Na opasnost od ove pojave ponovo, između ostalih, ukazuje MEDEL, ali to, nažalost, sve do danas, ne sprečava njihovo delovanje i devastiranje ozbiljnog diskursa o ovim pitanjima.

U leto 2018. godine, na zahtev Republike Srbije, Venecijanska komisija (VK) dostavlja čitav niz primedbi na narct kritikovanih Ustavnih amandmana. Pažljiva analiza dokumenta potvrdiće da se većina njih gotovo u potpunosti poklapa sa primedbama koje su tokom debate iznosila strukovna udruženja, trpeći medijsku kanonadu izvršne vlasti.

Uprkos tome, Ministarstvo na jesen dostavlja novu verziju teskta, koja zadržava značajan broj problema na koje je ranije ukazano, ali se ovog puta obraća ne Komisiji, već Sekretarijatu komisije, koji u sumarnom postupku, za koji je teško utvrditi nadležnost ovog tela, konstatuje kako je po primedbama VK postupljeno.

Ovakav potez Sekretarijata mnogi će protumačiti kao spremnost pojedinih segmenata evropske administracije da zažmuri na nedoslednosti u oblasti vladavine prava, u cilju ostvarivanja pomaka u, za nju značajanijim, političkim oblastima.

Bilo kako bilo, zadovoljna ovakvim ishodom, Vlada Srbije ovakav tekst krajem novembra 2018. podnosi Narodnoj skupštini, najavljujući ubrzani postupak usvajanja. Uprkos tome, o predlogu do danas nije raspravljano na sastancima Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, niti u skupštinskom plenumu.

Značajno je ovde istači i to da je Narodna skupština, koja je prema Ustavu ključni akter u oblasti Ustavnih izmena, tokom čitavog postupka ostala po strani, ponašajući se na taj način suprotno i Akcionom planu za Poglavlje 23.

Od upućivanja teksta, pa sve do danas, Ustavna reforma se samo sporadično spominje i već izvesno vreme je u medijima, ali i u javnom diskursu, u potpunosti ustupila mesto najnovijim predlozima izmena Krivičnog zakonika, kao i političkim temama koje sa njom nemaju bilo kakve direktne veze.

Šta bi se na osnovu ovog kraćeg osvrta moglo zaključiti? Najpre da se ubrzo nakon početka procesa jasno odstupilo od njegovih manifestnih ciljeva.

Vidljivi politički uticaji zamenjeni su u predlogu onim manje vidljivim koji će još drastičnije uticati na pravosuđe tradicionalno zavisno od volje aktuelnog političkog aparata.

Postoje i ozbiljna shvatanja da je čitav proces zamišljen i kao jedna vrsta paravana za ustavno definisanje najozbilnijeg političkog pitanja (status KIM) i da će, paradoksalno, budući položaj srpskog pravosuđa umnogome zavisti od razvoja stvari na tom terenu.

Pored toga, ponašanje predstavnika Ministarstva pravde, ali i drugih visokih predstavnika političke većine, tokom Ustavne debate prema neistomišljenicima među sudijama i tužiocima, opravdavaju i strahovanja onih koji ukazuju da će i ovaj reformski proces biti iskorišćen za još jednu pravosudnu čistku.

Uprkos ovim, kao i drugim nepoznanicama, jedno je sigurno. Kada je reč o pravosuđu, Srbija poodavno više vremena nema. Gubljenje nove decenije ili dve u neadekvatnim rešenjima, i proterivanje preostalih kredibilnih nosilaca pravosudnih funkcija iz sistema do kojih će uz predložene solucije nesumnjivo doći, konačno bi devastiralo ionako degradirano domaće sudstvo.

Zbog toga je neophodno građanima što pre i što jasnije objasniti kakve će biti posledice predloženih rešenja. Ako bilo kakva reakcija domaće, ali i međunarodne zajednice još jednom izostane, barem niko neće moći da kaže da ovog puta struka nije na vreme upozoravala.

Iako to nakon još jednog debakla srpskog pravosuđa neće biti velika uteha, barem će omogućiti lakše utvrđivanje odgovornosti za posledice koje su, da je bilo više odgovornosti domaćih i međunarodnih aktera, svakako mogle biti izbegnute.