BEOGRAD – Promena ustava u oblasti pravosuđa treba da donese više nezavisnosti sudstvu i tužilaštvu i da Srbiju približi standardima Evropske unije. Ipak, dosadašnji tok reforme doneo je samo više sukoba između struke i politike. Dok su strukovna udruženja optuživala vlast da želi da stavi šapu na nezavisnost treće grane vlasti, iz Vlade kažu da su optužbe zlonamerne. O svemu će odlučivati novi saziv parlamenta, navela je ministarka pravde Nela Kuburović.

Svetlana Nenadić, članica predsedništva Udruženja tužilaca Srbije, objašnjava da je proces promene Ustava proistekao iz obaveze Srbije prema EU formulisanoj u Akcionom planu za poglavlje 23. Kao najveće zamerke Nenadić navodi da se krenulo kasno i bez želje za suštinskom javnom raspravom.

„Javna rasprava je bila kratka i nesadržajna. Organizovana je u formi koja nije dozvolila ozbiljnu pravnu i profesionalnu  argumentaciju. Mediji, sem retkih izuzetaka, nisu bili zainteresovani za izveštavanje i istraživanje teme promene Ustava. Šira javnost skoro da nije bila ni upoznata da se Ustav menja, niti šta su razlozi za promenu. Povrh navedenog, javna rasprava povodom izmene Ustava odigrala se u tzv. „zatrovanoj atmosferi“ kako je to navela Venecijanska komisija u svom mišljenju. Ako menjamo Ustav pod opisanim okolnostima, postavlja se pitanje šta od Ustava možemo da očekujemo, jer Ustav, kao najviši pravni akt jedne države ne određuje samo njegova sadržina, već i način njegovog donošenja“, kaže Nenadić.

Postojeći Ustav donet je 2006. godine na dvodnevnom referendumu, a podržale su ga tri tada najjače političke stranke – Demokratska stranka, Demokratska stanka Srbije i Srpska radikalna stranka. Na evropskom putu, Srbija tada još nije ni potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Svetlana Nenadić kaže da 13 godina kasnije Ustav treba menjati iz dva razloga.

„Prvi se tiče činjenice da EU, u procesu pristupanja, od Srbije zahteva da smanji politički uticaj na pravosuđe koji se ogleda kroz način izbora sudija i tužilaca. Ovaj zahtev je formulisan u Akcionom planu za poglavlje 23 tako što je predviđeno da postupak izbora sudija i tužilaca treba da bude izmešten iz Vlade i Narodne skupštine. Drugi razlog je sličan prvom, a odnosi se na potrebu Srbije da unapredi kvalitet pravosuđa smanjenjem mogućih izvora političkog uticaja na sudije i tužioce“, navodi Nenadić.

Ministarka Kuburović odbacila je kao zlonamerne sve kritike na račun politizacije pravosuđa kroz ustavnu reformu.

Međutim, Svetlana Nenadić naglašava da će se tek videti da li će ustavotvorac da prepozna suštinu zahteva EU za depolitizacijom i koristi koja za Srbiju iz toga može da proizađu.

„Najgori scenario koji može da se desi u postupku izmene Ustava je da se propusti jedinstvena prilika unapređenja kvaliteta pravosuđa putem suštinske depolitizacije. Postoji bojazan da se nalazimo na tom putu. Ne treba odbaciti mogućnost da izmena Ustava, ne samo da neće doneti depolitizaciju pravosuđa, već naprotiv, da može da donese još jači, prikriveni politički uticaj. Kako Ustav teži da bude trajan, to jest ne bi trebalo da se menja često, uticaj loših ustavnih amandmana može da potraje decenijama. U tom slučaju posledice po društvo, privredu, ekonomiju, građanska i ljudska prava mogu da budu bolne“ – napominje Nenadić.

Protiv Ustava 2006. godine bile su tada vanparlamentarne stranke, ali ni stručnjaci i tada i sada ga ne ocenjuju previše pozitivno.

Aktuelni takozvani „Mitrovdanski“ ustav donet je na brzinu, a advokat Rodoljub Šabić kaže da je i tada bilo jasno da se na tekst Ustava mogu staviti brojne primedbe, pa ima i brojnih razloga da se menja, a dovoljan je i samo jedan – da se ojača nezavisnost pravosuđa od politike.

Suprotno političko-evropsko-tehnokratskom mejnstrimu koji sprovodi pregovore Srbije sa EU, Šabić tvrdi da promena Ustava neće imati uticaj na proces pristupanja EU.

„Napredak u procesu integracija mora da se traži u stvarnoj, faktičkoj sferi, u realnim promenama vidljivim, prepoznatljivim u životu društva i države. Napredak neće moći da bude ostvarivan usvajanjem raznoraznih strategija, akcionih planova ili „kozmetičkih“ promena u pravnom sistemu, usvajanjem pravnih akata koji su „odlični“ ali se „samo“ ne primenjuju. A pogotovo ne usvajanjem i primenom akata koji su, koliko god bili propraćeni proklamacijama o napretku, zapravo retrogradni, koraci unazad“ – kaže Šabić.

A bitka za ustavne promene nije imala samo stručnu dimenziju, već i medijsku. Nije bilo preterane zainteresovanosti ni građana ni medija.

Aleksandar Stankov, novinar i urednik informative u Južnim vestima, kao glavnu zamerku ustavnom procesu stavlja transparentnost i nedovoljno informisanje javnosti o tako bitnoj stvari kao što je promena najznačajnijeg dokumenta ove države.

Ipak, Stankov detektuje tabloide kao zainteresovane za ceo proces, a sve u službi dnevne politike i skretanja sa teme.

„Pored toga što je bilo netransparentno, dosta je i politizovano. Strukovna udruženja su imala drugačije ideje u odnosu na predloge vlasti, ali tu se, kao i obično, nije našao zajednički jezik. Umesto nastavka razgovora i traženja zajedničkog i najboljeg rešenja, mi smo došli u situaciju da se oni koji zagovaraju suprotno mišljenje provlače kroz tabloide. Da im se „lepe“ afere i raznorazne etikete, a ističe se ona da su kompletno pravosuđe postavili „žuti“. To sve skreće pažnju za onog glavnog, a to su što kvalitetnije i bolje ustavne promene“, kaže Stankov.

A te promene bitne su i za proces pristupanja jer je Stankov mišljenja da će ustavne promene ipak približiti Srbiju EU.

„S obzirom na to da je ideja da Srbija jednog dana postane deo Unije, logično je da se i zakoni usklade. Međutim, pitanje je da li će se to i desiti, a to pre svega zavisi od volje vladajuće većine i njihove želje da zaista reformiše društvo. Sudeći po neslaganjima sa strukovnim udruženjima i ostalim političkim akterima, čini se da će to biti trnovit put“ – rekao je Stankov.

Svetlana Nenadić naglašava da je poglavljem 23 predviđena obaveza promene Ustava, međutim, kako kaže, poglavlje daje smernice, ali ne i tekst budućih amandmana.

„Srbija, kao suverena država, ima pravo da Ustav promeni na način na koji želi, ali ukoliko želi da uđe u EU, promene treba da budu u skladu sa smernicama iz Poglavlja 23.“

Jedan deo liberalne i proevropske javnosti u Srbiji često zamera zvaničnom Briselu “trule kompromise” i diplomatsku popustljivost Aleksandru Vučiću i vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Na tu političko-diplomatsku komponentu i okoštalost institucija često ukazuju i evro-kritičari unutar zemalja EU.

Nenadić takođe upozorava da je EU pravna, ali i politička tvorevina.

„Ko i kako procenjuje da li će tekst amandmana biti u skladu sa zahtevom EU? Svakako, o tome će odlučiti EU. Procena EU o tome da li će budući amandmani biti usklađeni sa tekovinama EU, zavisiće kako od pravne argumentacije, tako i od političkog interesa EU u trenutku procene. Stoga, nezahvalno je svako predviđanje o tome kako će izmena Ustava da bude ocenjena od strane EU, kao i da li će, kako i kada ustavne promene doprineti integraciji Srbije u EU“, zaključuje Nenadić.

Šta (ne) valja u izmenama koje predlaže Vlada?

Ko može da tvrdi da nema pomaka u reformi pravosuđa? Po rečima ministarke Nele Kuburović, iz intervjua Kuriru sredinom avgusta, to može da „tvrdi samo neko ko to namerno ne želi da vidi, ko je zlonameran i bavi se politikanstvom, a ne činjenicama“.

Prema rečima ministarke, najmanje na sudije i tužioce utiče izvršna vlast, a mnogo više kolege, prijatelji, predsednici sudova ili advokati.

Advokat Rodoljub Šabić kaže da je ono što je obeležilo ceo postupak promene Ustava – hipokrizija.

„Na razne nekorektne načine uključujući i plasiranje neistina o navodnim stavovima

nekih stranih „relevantnih“ tela, npr. Venecijanske komisije uporno se nastojalo da se nametnu u stručnom pogledu inferiorni stavovi koje su „kreirali“ službenici Ministarstva pravde. Ja delim mišljenje mnogih da i poslednja verzija amandmana artikulisana od strane Ministarstva pravde nije na liniji povećanja nezavisnosti pravosuđa“, tvrdi Šabić.

Dodaje i da su stavovi struke – Društva sudija i Udruženja tužilaca, potcenjivani i ignorisani. A struka kaže – amandmani su korak unazad.

„Prvo, amandmani ne garantuju eliminaciju političkog uticaja na pravosuđe. Naprotiv, politički uticaj opstaje, samo se menja njegov način delovanja. Tako, politički uticaj se premešta sa Vlade i Narodne skupštine na pravosudne savete. Amandmani predviđaju smanjenje sudija i tužilaca u pravosudnim savetima i povećanje tzv. istaknutih pravnika koje bira Narodna skupština. Način izbora istaknutih pravnika ukazuje na mogućnost političkog inženjeringa u kreiranju sastava pravosudnih saveta“, navodi Svetlana Nenadić iz Udruženja tužilaca.

„Zalagali smo se i za očuvanje postojećeg sastava pravosudnih saveta u kojima sudije i tužioci birani od strane kolega imaju većinu. Nažalost, naši predlozi za izmenu Ustava nisu naišli na razumevanje, kao ni naši zahtevi da određene odredbe Ustava ne treba menjati. Imajući u vidu navedeno, uverenja smo da ustavni amandmani neće doprineti unapređenju kvaliteta pravosuđa, niti nezavisnosti sudstva“, naglašavaju iz UTS.

Na navedeno ukazala su i dva tela Saveta Evrope – Konsultativno veće evropskih sudija i Konsultativno veće evropskih tužilaca.

Rodoljub Šabić navodi da podržava stavove struke Udruženja tužilaca, ali ne veruje da bi i prihvatanje njihovih predloga išta promenilo. Naime, suština problema nije u normativnoj sferi, kaže Šabić, već u dominaciji anahronog, nakaradnog koncepta upravljanja društvom.

„To je koncept u kom politika ima punu prevagu nad pravom, volja nad zakonom“, decidiran je čovek koji je deceniju i po branio nezavisnu instituciju poverenika za pristup informacijama od javnog značaja.

„Sve dok u društvu ne postane dominantna svest da je nužno, neophodno, da funkcioniše u skladu sa zakonima čiju primenu obezbeđuju nezavisne institucije nikakve parcijalne normativne promene, čak ni ako  se vrše u oblastima tako važnim kao što je pravosuđe, ne mogu stvari bitnije promeniti na bolje“, kategoričan je Šabić.

Kosovo “smokvin list” za reformu pravosuđa ili obrnuto?

Sve dok traje debata o ustavnim amandmanima vezanim za pravosuđe, postoje i spekulacije dela javnosti da se Ustav menja zbog Kosova i preambule, a da su “sudske promene” pride.

Da je građanima Kosovo važnije od nezavisnosti sudstva, tvrdio je ranije i predsednik Udruženja tužilaca Goran Ilić.

„Nažalost, građani nemaju posebno interesovanje za proces promena odredaba Ustava o pravosuđu. Uskomešaju se jedino kada se nagovesti da bi ustavnim promenama mogla da bude zahvaćena i preambula Ustava u kojoj je određeno da Kosovo i Metohija ima status pokrajine sa suštinskom autonomijom“ – rekao je Ilić.

Pravosudnu ustavnu reformu Kosovo ne koči, ali otežava, smatra novinar Aleksandar Stankov.

„S jedne strane ne mora tako da bude ukoliko se ništa po pitanju Kosova ne menja. Ali jasno je da veći deo sveta traži rešenje tog pitanja, a svaka promena bi morala da bude i ustavno rešena – da li u smislu izmene ili brisanja preambule, zavisiće od konačnog rešenja. Šta god da se desi i kakav god dogovor da bude, vladajuća struktura će definitivno za to tražiti podršku naroda i raspisati referendum o pitanju Kosova, iako je to nešto za šta bi oni sami trebalo da preuzmu odgovornost“, napominje Stankov.

Predlog promene Ustava mora da odobri Narodna skupština, i to dvotrećinskom većinom ukupnog broja poslanika, a onda sledi usvajanje akta o promeni Ustava – on se takođe usvaja dvotrećinskom većinom, s tim što postoji mogućnost stavljanja na referendum.

Da li hoće ili neće biti referenduma u paketu, Stankov kaže da zavisi od sondaže raspoloženja birača.

„Postoji i šansa da sve ustavne promene, uključujući i Kosovo, budu deo jednog referendumskog pitanja, a to će verovatno zavisti od rezultata istraživanja javnog mnjenja u trenutku kada se sprema referendum, kojeg svakako treba očekivati“ – zaključuje Stankov.


Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška nezavisnom izveštavanju o evropskim integracijama Srbije sa naglaskom na poglavljima 23 i 24“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne predstavljaju stavove EUROPEUM Instituta, niti stavove Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.