Po svemu sudeći trenutni izbori za Evropski parlament prete da sa sobom donesu nekoliko novina koje će uticati kako na rad samog Parlamenta, tako i na način na koji će partije unutar njega funkcionisati. Dve ključne promene koje se očekuju su kraj dvopartijske hegemonije narodnjaka i socijalista sa jedne strane i bitan porast zastupljenosti stranaka evroskeptične orijentacije, sa druge.

Istraživanja koja su do sada rađena, a u ovom kontekstu pre svega mislim na opsežno predviđanje rezulata evropskih izbora koje je izradio Evropski savet za spoljne poslove, predviđaju da će dve najveće grupe, Evropska narodna partija i Savez socijalista i demokrata, predviđen je pad u broju poslanika od ukupno 10%. Partije evroskeptične orijentacije izgleda da će uspeti da osvoje trećinu ukupnih mandata, dok grupa Saveza liberala i demokrata za Evropu deluje kao da će doživeti skok od oko 40 mandata. Naravno dok ne prođu sami izbori ne možemo sa sigurnošću znati kakav će biti konačan odnos snaga.

Prema svom običaju izbori za Evropski parlament ne bude veliku zainteresovanost biračkog tela u državama članicama Evropske unije. Na prethodnim izborima izlaznost je bila oko 42.5%, a bila bi još manja da u nekim državama glasanje nije obavezno, kao  na primer u Belgiji i Luksemburgu. U nekima je neizainteresovanost toliko velika da ne izađe ni 20% građana sa pravom glasa, što je slučaj u Češkoj i Slovačkoj. Kako u ovom trenutku stoje stvari ne deluje kao da će ovog puta izlaznost znatno ići suprotno od dosadašnjeg trenda.

Tokom predizborne kampanje bili smo svedoci pomeranja retorike dve glavne partije centra ka njihovim ekstremnim polovima. Mnoge države članice imaju bojazan prema uticaju nastanjivanja ljudi sa Bliskog istoka na njihov društveni sklop. Jedna od glavnih obećanja Manfreda Vebera, predvodnika liste Narodne partije, je pooštrenje kontrole granica EU, što je na predizbornom govoru održanom u Bugarskoj pre pet dana dočekano sa velikim odobravanjem. Frans Timermans, koji je na čelu liste socijalista, se u svojim nastupima fokusirao na pitanja kao što su sprečavanje klimatskih promena, borba protiv nacionalizma i pospešivanja privrede u Uniji, težeći da se obezbedi moguća leva koalicija u Parlamentu nakon izbora. Ekstremna desnica se fokusirala na povratak moći državama članicama kao i mnogo oštrijoj retorici kada se radi o zaustavljanju migracija. Ono što ohrabruje je to što je nakon Bregzita zamro glas o napuštanju EU, pa su partije koje su imale slične aspiracije retoriku preusmerile ka decentralizaciji EU.

Prvi bitan zadatak novog sastava Evropskog parlamenta biće izbor novog predsednika Evropske komisije, a potom i izglasavanje celog njenog kolegijuma. Prilikom prethodnih izbora 2014. godine uveden je tzv. Spitzenkandidaten sistem, prema kome nosilac liste sa najviše glasova biva predložen za predsednika Komisije od strane Evropskog Saveta, u kome su direktno predstavljene države članice EU. Nakon toga počinje procedura njegovog odobrenja Parlamenta.

Ovaj sistem ne mora nužno da se poštuje jer se zakonski temelji samo na odredbi Lisabonskog ugovora prema kojoj samo treba uzeti u obzir rezultate parlamentarnih izbora pri predlaganju kandidata za predsednika Komisije. Sa ovim u vezi, pominje se da bi umesto Manfreda Vebera kandidata Evropske narodne partije, najveće parlamentarne grupacije sada, a verovatno i nakon izbora uprkos predviđenom slabije rezultatu, mogao biti predložen za predsednika Mišel Barnije, glavni pregovarač EU za Bregzit. Takođe, nakon što se izabere kandidat za predsednika se ulazi u pregovaranje o tome kod će sve biti član Komisije, a mora da bude po jedan iz svake države članice. Posle Parlament, nakon saslušanja kandidata za članove, mora da odobri sastav čitave Komisije. Trenutna Komisija izglasana je uz podršku poslanika narodnjaka, socijalista i liberala, a prema predviđanjima oni će ukupno imati dovoljno glasova da opet izglasaju Komisiju. Ukoliko dođe do nepredviđenih komplikacija mogli bi dobiti podršku od zelenih što je najveća promena koja se očekuje prema sadašnjim procenama.

Mnoge brine porast zastuplenosti partija ekstremnije i evroskeptične orijentacije. Osvajanje većeg broja mesta bi evropskepticima pružilo jaču platformu da se njihovi stavovi čuju kao i da utiču sa većom snagom na određene procese u EU, ali ako se ostvari predviđena trećina ne bi bili u stanju da budu više od smetnje. Te partije doduše nisu homogeni celina i snaga njihovog uticaja zavisiće u tome u kojoj meri će uspeti da koordinišu svoj nastup. Povećeno prisustvo partija ovakve orijentacije na evropskom nivou moguće je da se pretoči i u ostvarivanje većeg uspeha i na nacionalnim izborima. Već sada se slični glasovi nalaze u mnogim predstavničkim telima Evrope, a negde, kao npr. u Italiji i Poljskoj su i na vlasti. Kako bi se ovo sprečilo, partije umerenih pogleda moraju da pronađu način da povrate poverenje građana koje su opravdano i izgubili kroz otuđenje od svog biračkog tela.

Na kraju treba napraviti osvrt i na uticaj koji će izbori imati na građane Srbije i Zapadnog Balkan. Predstojeći izbori ne bi trebalo da donesu veće promene u tom pogledu, ni na opštem planu ni kada je proces pristupanja EU u pitanju. Naš region već je dosta zanemaren u svetlu okretanja Unije ka unutra i pozivima za njenu reformu. To zanemarivanje može samo da poraste, pogotovo što će broj glasova koji se protivi proširenju EU verovatno porasti u narednom sazivu Parlamenta. Ovo nikako nije dobro ni po koju od te dve strane, jer EU ne može da se smatra u potpunosti uspešnom dok u sebe ne uključi citav Zapadni Balkan, a nažalost pritisak od strane EU može da igra samo pozitivnu ulogu kada je u pitanju sprovođenje reformi koje su od velikog značaja za građane Srbije, kao što su one u oblasti vladavine prava. Ipak, važno je da se dinamika održi makar i slabog intenziteta. Pogotovo bi bilo važno, iako ne zavisi od Parlamenta već od država članica, da se tokom ove godine otvore pristupni pregovori sa Albanijom i Severnom Makedonijom.