Vladine nevladine organizacije: Ozbiljna prepreka javnoj debati o EU integracijama

Okrugli sto o promeni Ustava; Foto: Tanjug / Jaroslav Pap

Anti-srpski izdajnici i pripadnici “strane agenture” koji traženjem “bezbednosno osetljivih podataka” ugrožavaju nacionalnu bezbednost Republike Srbije, ovako tabloidi, ali i pojedini funkcioneri i pripadnici vlasti, vide nevladine organizacije u Srbiji. Uprkos tome što tvrde da je Srbija čvrsto posvećena evropskom putu i članstvu u EU, odnos prema civilnom sektoru, kog smatraju pre neprijateljom, nego saveznikom na ovom putu, predstavnici vlasti ne menjaju. Naprotiv, posvećeni su njegovom slabljenju i stvaranju sopstvenog pogodnog civilnog sektora.

To potvrđuje i poslednji izveštaj Evropske komisije o Srbiji za 2019. godinu u kom se navodi da u prethodnom periodu nije bilo napretka u stvaranju povoljnijeg okruženja za razvoj i rad civilnog društva.

“Organizacije civilnog društva (OCD) i borci za ljudska prava nastavili su sa podizanjem svesti o građanskim i političkim pravima. Ovo se dešava u okruženju koje nije otvoreno za kritiku, uz negativne izjave Vladinih zvaničnika koje imaju odjek u medijima, o civilnom društvu uopšte, a naročito o finansiranju određenih udruženja. Borci za ljudska prava i dalje su predmet oštre kritike tabloidnih novina”, stoji u izveštaju Evropske komisije.

Međutim, s obzirom na to da im se trenutno civilno društvo u Srbiji ni najmanje ne dopada, vlast je odlučila da kreira sopstveno osnivanjem tzv. GONGO organizacija, odnosno vladinih nevladinih organizacija.

Takve organizacije, na prvi pogled, deluju kao i sve druge organizacije civilnog društva, usmerene na poboljšanje stanja u određenim oblastima, poput nezavisnosti pravosuđa, ljudskih prava ili zaštite životne sredine. Međutim, ukoliko se dublje pogleda u njihov rad i delovanje, evidentno je da javnog interesa na agendi takvih organizacija uopšte nema. Problem nevladinih organizacija koje su u tesnoj vezi sa vlastima spominje se i u izveštaju o stanju demokratije u Srbiji, koji je nedavno objavio Centar savremene politike.

“Primetan je i trend nastavka delovanja tzv. vladinih nevladinih organizacija – kritičnih prema radu drugih organizacija civilnog društva, ali ne i radu aktuelnih vlasti, čije delovanje služi kako bi se simulirao pluralizam mišljenja o aktuelnim temama. Ovakva udruženja se oglašavaju jedino kada saopštenjima daju podršku vlastima ili osuđuju kritičare vlasti”, navodi se u izveštaju.

Novinarka portala KRIK i projekta “Raskrikavanje” Marija Vučić ukazuje da je jedini zadatak takvih organizacija pružanje podrške Vladi i odbrana zakona i drugih mera koje vlast sprovodi, uz napadanje i pokušaj diskreditovanja ostalih organizacija civilnog društva, a pre svega onih koje se kritički odnose prema potezima Vlade i ostalih državnih organa.

“Takve organizacije redovno staju u odbranu kontroverznih zakonskih rešenja koja treba da “prođu” u Skupštini itd, ponekad i podižu krivične prijave protiv pojedinaca koji kritikuju vlast, “peru” određene funkcionere kroz svoja saopštenja, itd. Cilj takvih organizacija je dakle upravo to – da vlast preko njih gura svoje interese i oblikuje javno mnjenje, pre svega onaj deo javnosti koji je možda skeptičan, koji nije dovoljno informisan, itd. Pomoću njih se obezbeđuje legitimitet za određena rešenja, a takođe služe i tome da brane vlast od kritike i delegitimizuju svakog ko se usudi da kritikuje, naravno sve u belim rukavicama i naizgled civilizovano i profesionalno”, objašnjava Vučić.

Upravo o jednoj takvoj organizaciji je Raskrikavanje nedavno pisalo i otkrilo da je njen osnivač biznismen Aleksandar Papić, blizak ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, koji je, na osnovu pisanja BIRN-a i KRIK-a, zajedno sa ocem ministra Stefanovića bio umešan u kupovinu hotela “Šumadija”. Pažnju novinarima Raskrikavanja privuklo je to što Centar za istraživanje korupcije, kako je naziv te organizacije, godinama unazad brani Ministarstvo unutrašnjih poslova i objavljuje afirmativne tekstove o radu ministra Stefanovića.

Stvari su postale još jasnije kada se CIK prošle godine priključio napadima tabloida i predstavnika vlasti na organizaciju Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), koji je objavio istraživanje u kom se kaže da su policajci nezadovoljni platama i koji je u svojim istraživanjima ukazivao na koruptivne radnje u MUP-u. CIK je tada, u nepotpisanom saopštenju, optuživao BCBP za neprofesionalnost i pristrasnost.

Međutim, i pored toga što je u slučaju CIK-a bilo jasno da godinama u svojim istraživanjima i tekstovima brani Ministarstvo unutrašnjih poslova, a dovodi u pitanje relevantnost drugih organizacija i istraživanja koja ukazuju na nedozvoljene radnje u vrhu MUP-a, nije bilo lako dokazati direktnu povezanost vlasti sa ovom organizacijom, kaže novinarka Raskrikavanja Marija Vučić.

“U njihovim zvaničnim, javno dostupnim dokumentima nismo mogli da nađemo nijedno ime za koje smo mogli da dokažemo da ima veze sa vlastima, sve dok nismo od međunarodnog registra vlasništva sajtova Who.is dobili izvode iz registra u kojima smo našli da je njihov prvi osnivač blizak saradnik ministra policije, koji je ubrzo nakon osnivanja prebacio vlasništvo na udruženje i više se od tada nigde nije pojavio”, objašnjava Vučić.

Ovim principom služi se većina GONGO organizacija, te se imena iz zvaničnih registara i dokumenata teško mogu dovesti u vezu sa ljudima iz vladajućih struktura, koji zapravo stoje iza takvih nevladinih organizacija. Ono što svakako može da pomogne u otkrivanju vladinih nevladinih organizacija jeste kontinuirano praćenje njihovih aktivnosti, iz kojih će se jasno videti kada te organizacije reaguju, da li brane vlast, a napadaju nezavisne novinare i druge nevladine organizacije, da li manipulišu činjenicama i iznose nepotpune podatke, da li ukazuju na probleme i pokreću teme važne za javnost.

Međutim, novinarka Raskrikavnja smatra da je nekada samo dovoljno pogledati da li tabloidi bliski vlasti prenose saopštenja tih organizacija koje koriste medijski prostor za odbranu vlasti.

“Čitaocima deluje da, čim određena rešenja vlasti brani jedna (naizgled) nezavisna, nepolitizovana, nepristrasna organizacija, mora biti da ta rešenja i nisu tako loša. Cilj takvih organizacija je dakle upravo to – da vlast preko njih gura svoje interese i oblikuje javno mnjenje, pre svega onaj deo javnosti koji je možda skeptičan, koji nije dovoljno informisan, itd. Pomoću njih se obezbeđuje legitimitet za određena rešenja, a takođe služe i tome da brane vlast od kritike i delegitimizuju svakog ko se usudi da kritikuje, naravno sve u belim rukavicama i naizgled civilizovano i profesionalno”, smatra Vučić i dodaje da čvrsta sprega između tabloida i takvih nevladinih organizacija postoji jer su na istom zadatku – odbraniti vlast.

Uloga GONGO-a u poglavljima 23 i 24

Iz svega toga, samo se nameće pitanje, od koga to vlast želi da se odbrani – svojih građana, reformi ili Brisela. Da je jačanje i razvoj civilnog sektora, ali i saradnja vlasti sa nevladinim organizacijama, neophodna za napredak Srbije ka EU, više puta je naglašeno u izveštajima Evropske komisije. Brisel, takođe, navodi i da, pored postojanja Nacionalnog konventa o EU, u kom su okupljene nevladine organizacije, koje prate i kontrolišu proces pregovora između Srbije i EU, vlast sa civilnim društvom ne sarađuje dovoljno i ne koristi njihovu ekspertizu.

To je posebno značajno u kontekstu poglavlja 23 i 24 koje se tiču vladavine prava, osnovnih ljudskih prava, slobode medija i bezbednosti, a oko kojih postoje najveća sporenja između vlasti i nevladinog sektora.

Koalicija “PrEUgovor”, koja nadzire sprovođenje aktivnosti u okviru ova dva poglavlja, već godinama upozorava da se Vlada reformama “bavi formalno, ali ne i suštinski”. Dok civilni sektor kritikuje probijanje reforma i optužuje Vladu da lažiranjem izveštaja o sprovedenim aktivnosti iz Akcionih planova “fingira“ reforme i Brisel lažno informiše, vlast na ovakve optužbe odgovara stvaranjem paralelnog civilnog društva, kojima sama upravlja. Time pokušava da kreira sliku pluralizma i obezbedi neophodnu podršku za sprovođenje sopstvenih predloga.

“Utišavanje kritičkih glasova podržano je stvaranjem paralelnog civilnog društva – tzv. nevladinih organizacija kojima upravlja država. Većina ovih GONGO osnovane su kao organizacije civilnog društva, internet portali ili instituti, a imaju takve nazive koji će napraviti zabunu jer su slični nazivima autentičnih organizacija civilnog društva. One su osnovane i finansiraju se kako bi podržale stavove i odluke Vlade tamo gde ona nema dovoljno podrške, npr. u vezi sa raspravom o Ustavu”, stoji u poslednjem izveštaju “PrEUgovora”.

Tako je, tokom prošlogodišnje rasprave o ustavnim amandmanima koji se tiču pravosuđa, kada je naišla na oštre kritike civilnog sektora i stručnih udruženja za svoje predloge, Vlada odlučila da podršku obezbedi osnivanje novih “stručnih” organizacija. Tada su se, u svega nekoliko dana, pojavila nova udruženja sudija i tužilaca koja su vrlo glasno branila predloge vlasti i govorila kako je to korak napred ka nezavisnosti pravosuđa.

Za razliku od njih, ostala udruženja tužilaca i sudija, koja u Srbiji postoje godinama, kao i sve relevantne organizacije civilnog društva koje se bave nezavisnošću pravosuđa, govorili su da predložene izmene nisu dobre i da podrivaju, a ne unapređuju, nezavisnost pravosudnog sistema. Povodom ovog slučaja reagovalo je čak i Evropsko udruženje sudija i tužilaca za demokratiju i slobodu – MEDEL, koje je upozorilo na osnivanje velikog broja organizacija „čije delovanje je usmereno ka opravdanju i potvrđivanju mišljenja vlade“.

Odakle inspiracija?

Koncept vladinih nevladinih organizacija, naravno, nije izmišljen u Srbiji već je poznat većini zemalja sa nedemokratskim tendencijama, u kojima vlast želi da “fingira” realnost, uguši kritiku i privatizuje državu i institucije.

Sličan scenario srpskom već smo videli u Severnoj Makedoniji za vreme vlasti Nikole Gruevskog, kada su se fiktivne organizacije civilnog društva stavljale u prvu liniju odbrane režima i služile kao demokratski paravan. To je posebno uočljivo bilo tokom izgradnje spomenika u okviru projekta Skoplje 2014, kada je veliki broj “samoproklamovanih” patriotskih organizacija, osnovan od strane članova vladajuće partije, glasno branio projekat govoreći da je to projekat od nacionalnog značaja koji jača makedonski identitet. Za uzvrat, te organizacije dobijale su novac iz budžeta za svoje aktivnosti.

Ono što je možda još zanimljivije od makedonskog iskustva jeste činjenica da praksa osnivanja takvih nevladinih organizacija postoji i u članicama EU, među kojima se posebno ističe Mađarska i njen premijer Viktor Orban.

Tokom migrantske krize, ali i donošenja spornih zakona koji se tiču pravosuđa i obrazovanja, koji su izazvali kontroverze ne samo u Mađarskoj već i u čitavoj EU i zbog kojih je Mađarskoj pretilo oduzimanje prava glasa u EU, a stranka Viktora Orbana je suspendovana iz Evropske narodne partije, mađarski premijer je iza sebe imao armiju novoosnovanih nevladinih organizacija koje su branile njegove mere, a ostale organizacije civilnog društva nazivale Soroševim agentima.

Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška nezavisnom izveštavanju o evropskim integracijama Srbije sa naglaskom na poglavljima 23 i 24“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.