Zoran Zaev i Aleksandar Vučić; Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Vijesti.me

Iza pompezne priče o “istorijskom sporazumu” Srba i Albanaca i konačnog rešavanja kosovskog pitanja, koju forsiraju predsednici Srbije i Kosova, Aleksandar Vučić i Hašim Tači, kriju se četiri motiva koja se prelamaju preko personalnih interesa, sujeta i ambicija do ispitivanja mogućnosti da rešavanje kosovskog čvora bude iskorišćeno kao probni balon za solucije mnogo većih i zapaljivijih svetskih sporova, saznaju “Vijesti” u diplomatskim izvorima u Briselu i državama članicama EU.

Prvi motiv je Zoran Zaev. Srpski predsednik Vučić, tvrde naši diplomatski izvori, ne može da se pomiri sa činjenicom da je makedonski premijer “zvezda” regiona. Zahvaljujući seriji hrabrih poteza Zaev je postao “najomiljeniji” zapadnobalkanski lider EU, skinuvši titulu koju je do skora nosio Vučić. Zaev je jedini visoki funkcioner kome raste kredibilitet u EU. Krediti albanskog premijera Edija Rame i predsedavajućeg predsedništva BiH Bakira Izetbegovića su u vrtoglavom padu posle serije neodržanih obećanja i duplih igara (odluka o početku pregovora sa Tiranom je stavljena ad acta do daljeg, a BiH će u najboljem scenariju dobiti status kandidata krajem 2019). Sa kosovskim i crnogorskim predsednikom Hašimom Tačijem i Milom Đukanovićem se komunicira samo kad je to neizbežno. U takvoj konkurenciji, Vučić je, sve do pojave Zaeva, figurirao kao jedini ozbiljan džavnik u regionu s kojim ima smisla nešto dogovarati.

Sporazum makedonskog premijera Zaeva sa grčkim kolegom Aleksisom Ciprasom o rešavanju višedecenijskog spora o imenu bivše jugoslovenske republike se doživljava u EU kao jedan od najvećih diplomatskih uspeha na Balkanu od raspada Jugoslavije. Dogovor Skoplja i Atine i serija reformi koju je započeo Zaev stavili su u senku Vučića. Otuda dolazi veoma izražena ljubomora i takmičarska želja, da se uradi nešto “istorijsko” što bi omogućilo srbijanskom predsedniku da povrati svoj prethodni položaj. U tom naumu Vučić je pronašao saveznika u Tačiju koji želi da afirmiše kao državnik i skine etiketu gerilca-kriminalca u zapadnoevropskim prestonicama.

Drugi motiv je Federika Mogerini. Visoka predstavnica za spoljnu politiku EU je na isteku svog mandata i rizikuje da ga završi negativnim skorom. Dve najvažnije inicijative Mogerinijeve, nuklearni sporazum sa Iranom i vojna misija Sofija u Mediteranskom moru, su praktično pred bankrotom. Američki predsednik Donald Tramp potopio je sporazum sa Teheranom, a italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini minira operaciju Sofija. Tako je Mogerinijevoj ostao samo Briselski dijalog Beograda i Prištine i par meseci da ostavi nešto po čemu bi se pamtio njen boravak na Šumanovom trgu. Mogerinijeva je čak zaustavila otvaranje nekoliko kompromitujućih dosijea EK za Vučićevu vladu pravdajući “veto” prioritetom dijaloga Beograd i Prištine i šansama da se postigne dogovor. Iza Mogerinijevih napora da se stigne do rešenja ne stoji koordinisana akcija najvažnijih članica EU i praktično nema u rukama “ni štap ni šargarepu” za učesnike u dijalogu.

Treći motiv je Francuska. Nova administracija u Jelisejskoj palati Emanuela Makrona je promenila prethodni tvrdi stav da nema promena granica na Zapadnom Balkanu. “Sve što se dogovore dve strane u načelu je prihvatljivo za nas, uključujući i korekciju granica, ako ona podrazumeva stavljanje tačke na pitanje statusa Kosova”, kaže za “Vijesti” izvor blizak okruženju francuskog predsednika Makrona. Naš sagovornik dodaje da u Parizu veruju da bi i Nemačka pristala na dogovor Beograda i Prištine ako bi on bio dobro ukomponovan, izvodljiv i dugoročan. “Kao što smo mi promenili stav, verujemo i da bi naši partneri u Berlinu korigovali svoj”, objasnio je naš izvor uz preciziranje da Makron nema nameru da igra aktivnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova, već da je samo spreman da prihvati rešenje oko kojeg bi se složili Beograd i Priština.

Četvrti motiv su SAD. Američki predsednik Tramp se ne bavi pitanjem Kosova. U njegovom fokusu na međunarodnoj sceni su samo četiri teatra i od njih nijedan nije balkanski. Međutim, jedna od tih pozornica, reč je o izraelsko-palestinskom pitanju, je imala uticaj da se Trampovi savetnici pozabave Zapadnim Balkanom. Izjava savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona je potvrda da je došlo do određene korekcije stava Vašingtona prema Srbiji i Kosovu. Prema saznanjima “Vijesti”, veoma jak jevrejski lobi u Trampovoj administraciji razmišlja u pravcu da bi rešavanje srpsko-albanskog spora oko Kosova moglo da posluži kao “probni balon” za eksplozivnije, i za Ameriku mnogo važnije, izraelsko-palestinsko pitanje. U tom svetlu bi trebalo, tvrde naši diplomatski izvori u EU, trebalo posmatrati američko otvaranje za kreativna rešenja.

Istovremeno, u Vašingtonu se ne plaše domino efekta,  jer smatraju da će posle uspešnog rešenja za pitanje imena Makedonije, Skoplje vrlo brzo ući u NATO, do kraja 2019, Crna Gora je već u NATO-u a u BiH mogu da održavaju postojeću pat poziciju.

I pored promenjenih okolnosti i odnosa snaga na geopolitičkoj tabli, naši diplomatski izvori u EU, smatraju da se neće ništa bitnije desiti oko Kosova i da je podizanje temperature i širenje optimizma da bi moglo da dođe do konačnog rešenja “balon od sapunice” koji će se rasprhnuti, pre ili kasnije. Nemačka stoji čvrsto na poziciji da nema promena granica, pogotovo ne po etničkom principu, jer bi to otvorilo Pandorinu kutiju, ne samo na Zapadnom Balkanu.

Rešenje za Kosovo nije u interesu ni Rusije. Pojedine diplomate u EU su pogrešno interpretirali Vučićev predlog o korekciji granica kao testiranje terena za račun Rusije oko istočne Ukrajine. Takvo razmišljanje je dvostruko pogrešno. Prvo, generalna strategija ruske spoljne politike nije rešavanje sporova već njihovo zamrzavanje i održavanje “statusa kvo” jer u takvoj konstelaciji odnosa Moskva s najmanje ulaganja dobija najviše. Drugo, primarni cilj Rusije je sprečavanje širenja NATO-a. Najsigurniji način da se onemogući ulazak jedne zemlje da uđe u Sevenoatlantsku alijansu je da se stvore “zaleđeni” sukobi, kao što su u Abhaziji i Južnoj Osetiji u Gruziji, Pridnjestrovlju u Moldaviji, Nagorno-Karabahu u Azerbejdžanu i Donbasu i Lugansku u Ukrajini. NATO ne može da primi u svoje članstvo zemlje sa nerešenim teritorijalnim pitanjima, jer bi to značilo automatski uvlačenje Alijanse u mogući rat, a to, pogotovo evropske članice NATO, ne žele jer bi ih vodilo u sukob sa Rusijom. Francuska i Nemačka već godinama onemogućavaju put Ukrajine u NATO zbog toga.

Pokušaj predsednika Vučića da pristanak na dogovor oko Kosova veže za dobijanje datuma za ulazak u EU je prilično naivan i pokazuje nerazumevanje aktuelne situacije u EU. “Mi ne znamo šta će biti sa EU sledeće godine posle izbora za Evropski parlament, a kamoli šta će biti za pet ili deset godina. Proširenje je izuzetno nepopularna tema među državama članicama. Pogledajte samo pitanje viza za Kosovare i godišnjeg ‘progres riporta’ za države Zapadnog Balkana. Francuska, Holandija i još par članica ne žele da se ništa čuje o proširenju do izbora za EP. Tako da će Kosovari čekati bar još godinu dana na viznu liberalizaciju, kao i izveštaji o napretku država. Dakle, ne samo da niko ne može da pruži garancije za datum ulaska u EU nego ko bi to uradio odmah bi se kvalifikovao kao neozbiljna i neodgovorna osoba”, kaže za “Vijesti” visokopozicionirani izvor u EU institucijama.

Ali, na stranu sve geopolitičke peripetije, lični interesi, sujete i ambicije aktera u ovoj priči. Suštinski problem za bilo kakav dogovor između Srba i Albanaca se nalazi u identičnih pet stubova koje je skicirao Džon Lambert, savetnik bivšeg predsednika SAD Baraka Obame, objašnjavajući zašto između SAD i Irana nije moguć “istorijski” i “konačni” dogovor. Prvi glasi: ako se vrata otvore za rešenje, bolje ne ulaziti jer se ide u nepoznato. Drugi podseća da nikada ne treba reći da, jer to suprotna strana tumači kao znak slabosti. Treći deklamuje da je druga strana uvek radikalno neprijateljski nastrojena. Četvrti eksplicitno tvrdi: šta god druga strana kaže njen je cilj da te prevari. I peti, čiji smo često bili svedoci: svaki put kad se čini da je postignut napredak, budi siguran da će ga neko ili nešto sabotirati.