Vuksanović: Trenutni odnosi Moskve i Beograda ne počivaju na istorijskim vezama

Aleksandar Vučić i Vladimir Putin; Foto: Predsednik Republike Srbije

LONDON – Razvoj bliskijih veza između Rusije i Srbije tokom poslednje decenije nije ishod prilično precenjenog „viševekovnog saveza“ dve zemlje, već čisto savremene spoljne politike „Putinove ere“, kao i vakuuma moći koji na Balkanu postoji od 2008, piše Vuk Vuksanović za The American Interest. Sjedinjene Države i Evropska unija bi zbog toga trebalo da odlučnije reaguju ukoliko žele da zadrže Srbiju, zemlju bez koje ne može da se postigne stabilnost u regionu, na pro-Zapadnom putu.

„Tako što podržava Srbiju oko pitanja kao što je Kosovo, Kremlj veruje da jeftino dobija podršku i uticaj na Balkanu. Bez potrebe da uloži značajan trud ili resurse, Moskva može da oponira Zapadu u njegovom sopstvenom dvorištu – a to je „vin-vin“ situacija za Putina“, naglašava Vuksanović, doktorand i istraživač-saradnik na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE).

Međutim, rusko prisustvo ima svoje granice – ova zemlja je povukla svoje snage za održavanje mira iz Bosne i sa Kosova već 2003. godine, a njene ekonomske veze sa Srbijom su značajno manje od onih koje ova zemlja ima sa EU, koja je, osim u energetskom sektoru, najveći investitor i poslodavac u Srbiji.

„Rusija će nastaviti sa trenutnom politikom koliko god je to moguće, ali svesna je da će Balkan ostati usmeren ka Evropi. Ovo znači da postoji granica do koje je Rusija voljna da ide“, tvrdi Vuksanović.

Zašto, onda, Srbija bira da razvija tešnje veze sa Rusijom? Jedan od razloga je vakuum moći na Zapadnom Balkanu koji je nastao povodom ekonomske krize 2008, a onda se produbio zbog krize evra, migrantske krize i Bregzita. Pitanje da li će Srbija ikada postati članica EU postajalo je sve prominentnije, dok su istovremeno igrači iz Unije i SAD, donedavno, prestali da posvećuju veliku pažnju regionu. Ovo je stvorilo podsticaj Srbiji da počne da koketira sa ne-Zapadnim igračima – ne samo Rusijom, već takođe i Turskom, Kinom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Međutim, vakuum moći nije jedini razlog. „Popularnost Rusije je rezultat emotivne reakcije Srba na politiku Zapada 1990-ih i nezavisnost Kosova. Nije rezultat emotivnih veza iz dalje prošlosti. Još jedan razlog za srpsku vladu da ostavi „rusku opciju“ otvorenom jeste da ne odbije pro-ruske segmente glasačkog tela“, podvlači članak.

Računica srpskih vlastodržaca takođe igra ulogu. „Srpska vlada održava rusku opciju u životu kao protivtežu Zapadu, kao i da bi izbegla kritiku zbog opadajućeg trenda u razvoju demokratije i vladavine prava, dok srpskom političkom scenom dominira jedan čovek (predsednik Vučić) a sloboda medija nastavlja da opada“.

Kosovsko pitanje je poslednji važan razlog za tešnje veze Srbije i Rusije. Svaki sporazum koji bi uključivalo srpsko priznanje državnosti teritoriji za koju tvrdi da je njena južna pokrajina bilo bi neprihvatljivo većini izbornog tela. Dokle god se ne pronađe prihvatljivije rešenje, Srbiji će trebati zaštitnik koji će zastupati njene interese, koga trenutno ne može da pronađe na Zapadu. Rusija, iz prethodno opisanih razloga, korisna je za tu ulogu.

Nakon svega rečenog, Zapad mora da prihvati da veze između Srbije i Rusije potiču iz skorijih (geo)političkih interesa, kao i da Srbi nisu „mali Rusi“, zaključuje Vuksanović. Ovo bi ohrabrilo pro-Zapadne aktere u Srbiji i popločalo put stabilnijem i integrisanijem Balkanu, što je cilj koji EU treba da smatra prioritetom.