Česte promene vlasništva; naizgled nasumična otpuštanja; iznenadne promene u prihodima od reklamiranja; i povremeni prijateljski ili malo manje prijateljski pozivi od strane predsednika vlade glavnoj urednici, na njen privatni telefon izvan radnog vremena – sve ovo su načini na koji političke i poslovne elite pokušavaju da kontrolišu šta je novinarima dozvoljeno da kažu u zemljama Zapadnog Balkana. Nosioci moći u regionu koriste i direktinije metode za zastrašivanje: prošle godine desilo se šest slučajeva fizičkih napada na izvestioce i urednike u Srbiji, a devet pretprošle, prema Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS). “Prema novinarima (na Zapadnom Balkanu) se loše ophodi, nad njima se vrši pritisak i oni rade u neprijateljskom okruženju“, kaže Aljaž Pengov Bitenc, bloger i autor podkasta, glavni urednik Radija KAOS, male multimedijalne radio-stanice iz Ljubljane.

Oni koji se bave praksom ponekad, putem manjih incidenata, osete opšte tendecije pre političkih posmatrača i diplomata. Izvestioci i urednici godinama su osećali opadanje demokratije u svojim državama, dugo pre nego što su politikolozi i članovi tink tenkova počeli da pišu o “propadanju demokratije”, “neliberalnoj demokratiji”, “stabilokratiji” ili “demokratskoj dekonsolidaciji” koja je uočena u svih šest država – i to dok se približavaju članstvu u Evropkoj uniji.

Priroda napada na slobodne medije u jugoistočnoj Evropi tokom godina se promenila. Fizički okršaji su se smanjili, ustupajući mesto donekle suptilnijim oblicima zastrašivanja. “Malo pažnje se posvećuje vlasničkim strukturama i njihovom povezanošću sa različitim centrima moći”, kaže Pengov Bitenc. “Kao posledicu toga imamo sve više pokušaja zastrašivanja medija i novinara tako što se preti njihovoj ekonomskom, a ne fizičkom blagostanju”.

Druge promene su takođe očigledne, posebno u Srbiji, predvodnici obuzdavanja slobodnih medija. Dejan Anastasijević, iskusni beogradski novinar, kaže da “za razliku od Miloševića, koji se zadovoljavao kontrolom nad “mejnstrim” medijima i nije brinuo za ostale, Vučić ne toleriše neposlušnost: ni u niskotiražnim novinama i časopisima, pa čak ni na društvenim mrežama. Njegova vlada se ponaša na isti način. Ako novinar postavi zvaničniku čak i bezazleno pitanje, na primer o trošenju državnog novca, odmah će biti podvrgnut bujici uvreda i uskraćen za odgovor.”

Naravno, opadanje kvaliteta demokratskih praksi na Zapadnom Balkanu ima svoje uspone i padove, kao i izuzetke. Obaranje prethodne makedonske vlade putem do tad nezabeleženog građanskog aktivizma početkom prošle godine bila je inspiracija aktivistima širom regiona. Ali, u pitanju je jasan izuzetak: u većini drugih država, lideri bez odgovornosti prema biračima učvrstili su svoju kontrolu nad ključnim aspektima javnog života, dok su moćne mreže političara i biznismena produbile svoju kontrolu nad državom, podstičući Evropsku komisiju da po prvi put uputi javnu žalbu povodom “zarobljavanja države” u svojoj Strategiji za Zapadni Balkan usvojenoj u februaru. Šire posmatrano, kako trenutni lideri vrše kontrolu, tako politika u ovim državama postaje oštrija i polarizovanija, a mediji su među glavnim metama.

Šta spoljni akteri treba da urade povodom ovoga, i šta uopšte mogu da urade? Obuzdavanje slobode medija je posebno vidiljivo u Srbiji i Crnoj Gori, dve države koje su najbliže pristupanju Evropskoj uniji, što upućuje na to da sam proces pristupanja možda neće biti dovoljan da spreči mešanje vlada u ovu oblast. Štaviše, moralni autoritet Evropske unije oko ovog pitanja oslabljen je antidemokratskim tendencijama unutar nje same. Mađarska je samo najočigledniji primer vlade jedne članice EU koja pokušava da kontroliše medije. Kao i u mnogim drugim oblastima vezanim za demokratiju i vladavinu prava, poruke EU upućene regionom obiluju nedoslednostima, protivrečnostima i dvostrukim standardima. Trivijalan, ali svejedno ilustrativan primer dogodio se prošle nedelje na Londonskom samitu u okviru Berlinskog procesa, kada je domaćin – vlada Ujedinjenog Kraljevstva – dozvolio jedino piranja unapred određenih britanskih medija, i samo o temama koje nisu raspravljane na samitu. Posmatrači se uglavnom slažu da je EU slabo slala poruke i da je potrebno više kritike. Ostaje nada da će naredni evropski komesar za proširenje tretirati ovaj problem ozbiljnije nego sadašnji.

Međutim, postoje i konkretnije oblasti na koje EU može da se fokusira. Jedna se odnose na ulogu “novih medija”. “Kao što smo videli u drugim slučajevima, onlajn mediji sa relativno malim ali posvećenim pratiocima mogu uspešno da se takmiče u nametanju tema sa mejnstrim konkurentima”, kaže Pengov Bitenc. “Možda je ovo oblast koju EU treba da istraži ako misli da ozbiljno pošalje svoju poruku, kao i da ostane upućena u situaciju”.

Tobi Fogel zaposlen je u Centru za studije evropske politike iz Brisela. Od 2007. do 2014. bio je politički izveštač za „European Voice“, a pre toga je radio za Radio Slobodnu Evropu i „Transitions Online“.