Foto: Pixabay

“Šesnaest termoelektrana na Zapadnom Balkanu zagađuje region i Evropu više nego svih drugih 250 evropskih termoelektrana na ugalj. U regionu godišnje imamo preko 3000 prevremenih smrti uzrokovane stanjem zagađenosti vazduha. Ovo je humanitarni problem – neodrživo je, neprihvatljivo i mora da se promeni”, istakao je komesar Johanes Han na samitu u Poznanju u julu.

Han je kao govornik panela koji je bio najmanje posećen a koji se ticao zaštite životne sredine, ukazao na to da je mali broj ljudi koji je prisustvovao ovom panelu još jedan dokaz koliko region zaostaje po ovom pitanju.

Evropska unija je do sada na zaštiti životne sredine uglavnom sarađivala pojedinačno sa državama regiona kako je to i jedna od brojnih oblasti u kojem zakonodavstvo država koje pristupaju Uniji mora da se uskladi sa zakonodavstvom EU. Međutim, kako zaštita životne sredine ne poznaje granice, plan je da se od sledeće godine region aktivnije poveže u borbi protiv klimatskih promena i problemima životne sredine.

Šta donosi Zelena agenda?

U svom izlaganju u Poznanju, komesar Han je najavio i objavljivanje Zelene agende u Hrvatskoj, 2020. godine, koja će se boriti protiv klimatskih promena i problema životne sredine.

Najavljena Zelena agenda dolazi nakon što su zemlje regiona potpisale Deklaraciju o energetskoj tranziciji zemalja Zapadnog Balkana i time potvrdile posvećenost za postavljanje ambicioznijih ciljeva do 2030. godine, odnosno smanjenje emisije ugljen-dioksida i sa tim povezanu upotrebu fosilnih goriva, povećanje udela obnovljivih izvora energije i unapređenje energetske efikasnosti.

Foto: Pixabay

Međutim, Mirjana Jovanović, menadžerka projekata programske oblasti Energija, klima i životna sredina Beogradske otvorene škole, ističe da se deklarativni izrazi političke volje ne prenose na realan život, jer se većina zemalja Zapadnog Balkana i dalje oslanja na fosilna goriva, pre svega ugalj.

“Trenutno se gradi ili planira najmanje pet novih termoenergetskih postrojenja koja će zavisnost regiona od fosilnih goriva produžiti za najmanje 40 godina. Za to vreme, EU planira dekarbonizaciju do 2050. godine a sve veći broj članica pravi planove za napuštanje fosilnih goriva. Udeo obnovljivih izvora energije u zemljama regiona nije ni blizu ostvarenja ciljeva koje smo postavili do 2020. godine, a energetska efikasnost je i dalje na niskom nivou”, kaže Jovanović.

Ona dodaje i da javne politike koje bi na efikasan i opipljiv način rešavale ove probleme  i dalje nedostaju, te da bi se najava Zelene agende mogla protumačiti pre kao izraz volje EU da ove teme nametne kao važne za region, nego kao stvarna posvećenost donosilaca odluka u regionu.

Za razliku od EU, koja želi da bude lider u oblasti borbe protiv klimatskih promena, zemlje Zapadnog Balkana pokušavaju da uhvate “krivinu” kad god je to moguće, upozorava direktorka Centra za ekologiju i održivi razvoj Nataša Đereg.

“EU želi da bude lider u oblasti borbe protiv klimatskih promena, a zemlje Zapadnog Balkana baš i ne, jer im se ne odustaje od sadašnjeg najprljavijeg načina proizvodnje električne energije koji najviše utiče na klimatske promene- spaljivanja uglja. Upravo su političari sa Zapadnog Balkana „zaključali“ sve mogućnosti za zelenu, nisko karbonsku i kružnu ekonomiju, gradeći nove termocentrale na ugalj i ne preduzimajući masovne projekte za štednju energije i energetsku efikasnost, a EU lideri sada traže način kako da poguraju političku volju za zelenom energetskom tranzicijom”, ističe Đereg.

Za razliku od civilnog sektora, Ministarstvo zaštite životne sredine Srbije ne vidi problem političke volje, već podržava inicijativu Evropske unije jer smatra da se problemi životne sredine i klimatskih promena u današnjem vremenu jedino mogu rešavati u regionalnim okvirima. Državni sektretar u Ministarstvu životne sredine Ivan Karić objašnjava da je dobro što je prepoznato da je zaštita životne sredine i borba protiv klimatskih promena na Zapadnom Balkanu oblast u koju treba ulagati u narednom periodu.

“Ovo je oblast koja ima potencijala da bude faktor povezivanja u regionu, jer je neopterećena političkim problemima i razlikama. Jedino je važno podići kvalitet života i zdravlja sadašnjih i budućih generacija, ali i unaprediti privredu u regionu kroz razvoj zelene i kružne ekonomije, koja predstavlja budućnost Evropske unije”, kaže Karić.

Foto: Pixabay

Buduća agenda svakako je korak u dobrom smeru i dopuna Strategije proširenja Evropske unije iz 2018. godine, smatra i Zoran Sretić iz Centra za evropske politike. On ukazuje i na to da vrednosti demokratije i vladavine prava moraju ići u korak sa podizanjem kvaliteta upravljanja životnom sredinom i razvojem “zelene” infrastrukture.

„Preuzimanje i sprovođenje propisa zaštite životne sredine Evropske unije u oblasti zaštite voda, upravljanja otpada, zaštite vazduha, borbe protiv klimatskih promena energetske efikasnosti je nemoguće bez preuzimanja obaveze finansiranja “ekološke” komunalne infrastrukture, energetske efikasnosti objekata, povećanje učešća obnovljivih izvora energije u proizvodnji i potrošnji i dosledne primene načela “zagađivač plaća” na ekonomske operatere“, objašnjava Sretić.

Koliko bi zajednička saradnja Zapadnog Balkana i EU mogla da ubrza napredak?

Kako zivotna sredina ne poznaje granice i kako ekološki problemi jedne države često postaju i problemi susednih, postavlja se pitanje koliko bi zajednička saradnja država regiona u oblasti zaštite životne sredine, ali i podrška EU, mogla da ubrza napredak u ovoj oblasti.

Zoran Sretić smatra da može, ali ne značajno, bez uvećane finansijske podrške Unije, koja bi istovremeno bila uslovljena konkretnim materijalnim koracima samih država u regionu u podsticanju lokalnog investiranja u ekološku infrastrukturu.

„EU može uticati na promene u lociranju razvojnih prioriteta ako bi uslovila značajno povećanje predpristupnog finansiranja uz uslov da države u regionu definišu održiv sistem finansiranja životne sredine. U suprotnom, stvari će se svesti na neke manje prekogranične projekte sa ograničenim efektom po poboljšanje kvaliteta i upitnog trajanja i održivosti“, kaže Sretić.

Zbog toga Sretić smatra da buduća agenda treba da se fokusira na nekoliko većih projekata, kao što su je rešavanje upravljanja otpadom i komunalnih otpadnih voda, koji bi imali efekat, kako unutar svake države, tako i na nivou regiona.

„Kada pogledamo kako nam izgledaju obale reka i kada se pitamo kakav vazduh udišemo, koliko nas to košta kao građane na planu finansiranja sistema zdravstvene zaštite i koliko utiče na naše emotivno stanje i samopoštovanje kao dela zajednice onda vidimo da je nama potrebna nova forma zakonodavnog i finansijskog patriotizma u kojem bi investiciona podrška EU bila dopunjujuća i kao takva dobrodošla“, napominje Sretić.

Da li Srbija ima dovoljno volje da se uhvati u koštac zaštitom životne sredine?

Ne samo da društvo ne mari za čistu i zdravu okolinu, stiče se utisak da ni država nema dovoljno volje da se posveti zaštiti životne sredine. Osim usvajanja propisa i strategija koji neretko ostaju samo mrtvo slovo na papiru, sagovornici ukazuju na to da zakonodavstvo ne prati i promene na nivou EU.

Foto: Evropska unija

„Sprovodivost usvojenih propisa je pod znakom pitanja. Diskreciona mogućnost da se propušta dosledna primena propisa u pojedinačnim slučajevima je široka i nedostatak novca je uvek aktuelan izgovor“, smatra Zoran Sretić.

On ističe da nedostatak sluha i volje države mogu biti ilustrovane kroz slučaj malih hidrocentrala.

„Ukoliko je pozitivan doprinos malih hidrocentrala na povećanje učešća obnovljivih izvora energije u proizvodnji marginalan i ne preteže u odnosu na ekološku štetu i zbirne efekte pojedinačnih projekata na reke i resurs vode, onda takav projekat ne može biti odobren“, objašnjava Sretić, dodajući da male hidrocentrale bez subvencija iz javnih resursa nisu tržišno rentabilne.

„Ako već para nema dovoljno za korisne svrhe, države treba da preispitaju šeme javnog finansiranja ekološki štetnih privatnih investicija. Zelena agenda Zapadnog Balkana bi mogla doprineti političkim obavezivanjem država da identifikuju, preispitaju i ukinu šeme javnog finansiranja ekološki štetnih projekata“, kaže Sretić.

Sa druge strane, Mirjana Jovanović ističe da je Srbija je iskazala svoju spremnost da se bavi zaštitom životne sredine osnivanjem Ministarstva zaštite životne sredine i da je na tome izgleda stala. Ona dodaje i da ova oblast zahteva velike investicije i širok društveni konsenzus, pa se tenutno čini da volje za ovakvim procesima nema.

„Primere za to vidimo svuda u Srbiji, od malih hidroelektrana, preko netransparentnih ugovora i nedostupnih informacija o finansiranju projekata, pa sve do sada aktuelnih projekata rekonstrukcije gradskih zona, parkova i zaštićenih prirodnih i kulturnih dobara, bez učešća javnosti i često u suprotnosti sa zakonima ove zemlje“, kaže Jovanović.

Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27 spremna do kraja godine

U izveštaju Evropske komisije navodi se da je Srbija je na izvesnom nivou pripremljenosti u oblasti životne sredine i klimatskih promena, kao i da je izvestan napredak ostvaren u daljem usklađivanju sa pravnim tekovinama EU.

Ivan Karić objašnjava da je Pregovaračka grupa 27 prešla dug put od prošle godine do danas.

„U julu 2018. godine dostavili smo Nacrt Pregovaračke pozicije na prve neformalne konsultacije Evropskoj komisiji. Zatim smo dobili komentare, unapredili poziciju i poslali na još jedan krug konsultacija, posle kog smo pozvani i da zvanično podnesemo pregovaračku poziciju“, kaže državni sekretar.

On objašnjava i da je u međuvremenu izrađeno 13 dokumenata koji predstavljaju podršku pregovaračkoj poziciji i koji obrazlažu zahteve za prelaznim periodima za propise za koja su potrebna velika finansijska ulaganja, ali i detaljno prikazuju koliko je novca potrebno za svaki od koraka pri sprovođenju ovih propisa i potencijalne finansijske izvore.

„Mi se spremamo da Pregovaračku poziciju za Poglavlje 27 završimo do kraja godine i pošaljemo je Evropskoj komisiji na usvajanje. To znači da ćemo tada biti spremni za otvaranje Poglavlja 27“, kaže Karić.

Ono što je u izveštaju Komisije posebno istaknuto jeste da Srbija treba da poveća administrativne i finansijske kapacitete jačanjem Agencije za zaštitu životne sredine, operacionalizacijom Zelenog fonda i obezbeđivanjem odgovarajućih sredstava za njega.

Foto: Pixabay

Karić ističe da su stvoreni uslovi za operacionalizaciju Zelenog fonda usvajanjem podzakonskih akata u aprilu 2018. godine.

„U 2018. godini, realizovane su različite aktivnosti na podršci projektima u oblasti upravljanja otpadom, zaštite prirode, podrške organizacijama civilnog društva i naučno-istraživačkih organizacija, kao i subvencije reciklerima koje su finansirane sredstvima iz Zelenog fonda, a podrška različitim projektima, u skladu sa prioritetima Ministarstva, će se realizovati i u 2019. godini“, kaže Karić, dodajući da će Ministarstvo zaštite životne sredine će nastaviti sa daljim unapređenjem funkcionalnosti Zelenog fonda, pogotovo u pogledu jačanja kapaciteta.

Međutim, Nataša Đereg ističe da postoji veliki problem što se tiče kapaciteta i ljudskih resursa.

„Mi uopšte ne napredujemo nego čak nazadujemo – gubimo kadrove, nemamo dovoljno kapaciteta i ljudskih resursa da sprovodimo postojeće zakone niti imamo dovoljno kapaciteta da usvojimo nove onim tempom koji smo obećali u dokumentu Vlade koji je urađen posle skrininga za ovo poglavlje“, ukazuje Đereg.

Ona dodaje da je na državnom nivou potrebna sveopšte reforma ka ozelenjivanju i drugih sektora, i smatra da za to nema dovolje snage ni političke volje.

A šta je sa građanima?

I pored napora Evropske unije da pokrene regionalnu saradnju i države da uskladi propise sa Unijom, kao i volje civilnog društva i stručnjaka da ukažu na probleme i predlože njihovo rešavanje, postavlja se pitanje u kojoj su meri građani Srbije zainteresovani za očuvanje životne sredine.

„Građani su zainteresovani u delu koji se tiče njihovog neposrednog okruženja – reaguju na incidente, izlivanja, zagađenja, buku, neadekvatno zbrinjavanje otpada, nije da nisu svesni; problem nastaje kada treba njihov glas da se čuje ili kada zagađivači prolaze nekažnjeno ili kada postoji korupcija u ovoj oblasti, zanemarivanje zakona i međunarodnih konvencija“, kaže Đereg.

Mirjana Jovanović ističe da su građani uglavnom zainteresovani onda kada ih se ovi problemi direktno tiču.

„Građani su zainteresovani kada se fabrika gradi u njihovom komšiluku, kada se njihova reka pregrađuje zbog energetskih potencijala ili kada se iseče drveće na zelenoj površini ispred njihove zgrade“, objašnjava Jovanović.

Međutim, Jovanović ističe da bi većim angažovanjem medija, obrazovnih ustanova i civilnog društva na edukaciji i razumevanju posledica koje zagađenje životne sredine ima na kvalitet života i zdravlje ljudi svakako bi doprinelo povećanju svesti i aktivnijem učešću građana u zaštiti životne sredine.

Inicijativa EU za većom regionalnom povezanošću i volja država za usklađivanjem propisa biće uspešne u onoj meri u kojoj će građani dati svoj doprinos borbi za zaštitu životne sredine. Tek onda kada građani regiona budu razumeli da posledice zagađenja životne sredine utiču direktno na njihove živote, tada će sveobuhvatna borba biti uspešna.