Velika sala Narodne skupštine; Foto: Wikimedia Commons

Usvajanjem izmena izbornih zakona 10. maja Narodna skupština okončala je dodatne sednice koje je morala da održi nakon izbijanja pandemije COVID-19 i uvođenja vanrednog stanja. Zašto je bilo potrebno 45 dana da se to vanredno stanje potvrdi, iako u Ustavu jasno piše da, ukoliko ga parlament sam ne proglasi, treba to da uradi u narednih 48 sati ili čim bude u mogućnosti da se sastane, ostalo je nerazjašnjeno.

Predsednica Skupštine Maja Gojković je, podsećamo, obrazložila odluku da ne sazove sednicu nakon proglašenja vanrednog stanja epidemiološkim razlozima i merama Vlade koje su ograničile okupljanje više od, u tom trenutku, 50 ljudi. Ove mere za Narodnu skupštinu mogle su da budu samo preporuka, jer Vlada ne može da zabrani Narodnoj skupštini da se sastane.

S druge strane, premijerka Ana Brnabić je na sednici objasnila da Skupština nije mogla da se sastane zbog visokog procenta zaraženih, koji je u vreme proglašenja vanrednog stanja bio dvocifren, a krajem aprila se spustio na manje od 5%.

Premijerka je iznela tačne podatke kada je reč o procentima – ali nije pomenula da je to posledica daleko većeg obima testiranja. Dan pred uvođenje vanrednog stanja, 14. marta, izvršeno je svega 29 testiranja, a COVID-19 utvrđen je kod 11 osoba. Dan pred prvo zasedanje u vanrednom stanju, 27. aprila, testirano je 3614 osoba od kojih je 233 bilo pozitivno.

Da li je rizik zaista bio veći u martu? Ili je, možda, bilo potrebno punih 44 dana kako bi se do Skupštine dopremile maske, rukavice i prozirne pregrade koje su poslanici koristili?

“Sporno pitanje je ko je i kako utvrdio da Narodna skupstina ne može da se sastane. Ne mogu da ulazim u epidemiološku ocenu opasnosti odnosno rizika da se Skupština sastane ili ne. Moguće je da bi sednica Skupštine bila veliki rizik u trenutku početka epidemije, za poslanike ali i za sve zaposlene u Skupštini. Ali je za mene kao narodnog poslanika neprihvatljivo da se nijedan organ Skupštine nije pitao i odlučivao da li Skupština može i treba da se sastane, da insistira da Skupština sama to oceni”, kaže za EWB Nataša Vučković, poslanica Demokratske stranke.

Prema njenom mišljenju, sigurno je bilo moguće i nije postojao rizik da se sastane Administrativni odbor i da iskaže svoj stav, ili da predsednica Skupštine Maja Gojković makar sa šefovima poslaničkih grupa razmotri okolnosti.

“Sve je to izostalo. Izostao je i kasnije svaki pokušaj da se sednica organizuje onlajn iako su toj praksi pribegli neki drugi parlamenti. Bilo je onih koji su, poput britanskog, prekinuli rad, ali i drugih, poput na primer hrvatskog Sabora, koji je zasedao u drugom prostoru”, napominje Vučković.

Kako je naš portal pisao u aprilu, svi parlamenti država članica EU su pronašli način da se sastanu, bilo tako što su prešli na rad preko interneta, bilo tako što su promenili prostoriju ili smanjili kvorum. Jedino u Srbiji, kako se čini, ovi logistički problemi pokazali su se nesavladivim. Ili razlog, a to primećuje i Nataša Vučković, ipak nije bio tehničke prirode.

“Imajući u vidu generalni nipodaštavajući odnos vladajuće većine prema parlamentu, demokratskoj parlamentarnoj kulturi i principu podele vlasti, ne možemo se oteti uverenju da je osećaj svemoći izvršne vlasti bio odlučujući faktor”, napominje ona.

Znakovito u ovom smislu je što najavu o konačnom sastajanju parlamenta javnosti nije saopštila Maja Gojković, već predsednik Aleksandar Vučić.

I politikolog Boban Stojanović smatra da je opravdanje da je Narodna skupština ispoštovala mere ograničenja okupljanja Vlade loše.

“Ne može Vlada da zabrani parlamentu da radi, a posebno ne u ovim okolnostima kada je Narodna skupština ta koja odlučuje o vanrednom stanju. Vučić je želeo predstavu za javnost u kojoj je on taj koji proglašava vanredno stanje i koji je skoro pa gospodar života i smrti u Srbiji. A mislim da je zasedanje krajem aprila isključivo ishod pritisaka spolja i činjenice da je sprski parlament gotovo pa jedini koji nije radio”, kaže Stojanović.

Prvi predstavnici EU koji su primetili da se srpski parlament nije sastao već mesec dana bili su predsedavajuća Delegacije Evropskog parlamenta za Srbiju Tanja Fajon i izvestilac EP za Srbiju Vladimir Bilčik.

“Pozivam vlasti država Zapadnog Balkana da osiguraju ustavnu ulogu parlamenata u nadgledanju mera preduzetih za borbu protiv COVID-19. Suspendovanje demokratije nije opcija u ovim teškim vremenima”, napisala je Fajon na Tviteru 15. aprila, dok je Bilčik dodao da  parlamenti moraju da nadziru mere preduzete za borbu protiv širenja i uticaja COVID-19, jer oni predstavljaju glas građana.

Ukoliko je tumačenje da veći uticaj na to da li će se Narodna skupština sastati ima mišljenje evropskih parlamentaraca od mišljenja javnosti u Srbiji ispravno, to ukazuje na stanje duboke (samo)izolacije formalno najvažnije demokratske institucije u našoj zemlji. Način na koji je zasedanje konačno sprovedeno ne uliva mnogo optimizma o tome kako će izgledati i kakva će biti uloga narednog saziva.

Povratak lošim praksama

I dvanaest dodatnih dana zasedanja krajem aprila i početkom maja, iako održanih u vreme nacionalne krize, nisu uspeli da ujedine poslanike. Predstavnici vlasti su se, umesto isključivo pandemijskim merama, bavili i novim napadima na opoziciju, koja je optužena da je na strani korone, kao i pozivima svojim pristalicama da bukom pozdrave politiku Vlade. Opozicija okupljena u Savezu za Srbiju ponovo je većinski bojkotovala sednice, došlo je do udaljavanja poslanika Dosta je bilo iz sale zbog nepoštovanja mera zaštite, kao i lidera Dveri Boška Obradovića zbog duvanja u pištaljku. Uprkos tome što je odlučivano o vanrednom stanju, ovo zasedanje ostaće verovatno najupamćenije po sukobu poslanika i aktivista Dveri sa poslanicima Srpske napredne stranke i ministrima u Vladi.

Ni sama rasprava u plenumu nije prošla bez kontroverzi. Ono na šta su pojedini poslanici opozicije koji su učestvovali u sednici imali primedbe jeste spajanje svih mera koja je Vlada donela tokom vanrednog stanja, odnosno 44 uredbe, u jedan zakon koji je trebalo izglasati. Samim tim, ogranićeno vreme za raspravu moralo je da se pozabavi svim ovim uredbama.

Ova praksa je podsetila na ranija spajanja desetina zakonskih predloga u jednu sednicu, na kojoj je fizički nemoguće pozabaviti se svima njima. Zakon o budžetu za 2018. godinu je donet, na primer, u okviru dnevnog reda sa 62 zakonodavna predloga. Nakon početka bojkota parlamenta od strane opozicije 2019. i izveštaja Evropske komisije koji je konstatovao da su prakse vladajuće većine narušile funkcije parlamenta, predsednica Maja Gojković obećala je “paket mera” kojim je, činilo se, ovaj problem iskorenjen. Da li je ovo bila samo usputna epizoda ili dokaz da problem zapravo nije trajno uklonjen, ostaje da se vidi.

Konačno, nakon ukidanja vanrednog stanja, ova sednica je iskorišćena i za još jednu izmenu izbornih zakona, šest nedelja pred izbore za narodne poslanike i odbornike 21. juna. U februaru je izborni cenzus spušten sa 5% na 3%, a ovom prilikom proširene su opcije za overu potpisa neophodnih za predaju izborne liste, što je sada moguće uraditi kod javnog beležnika, u gradskoj i opštinskoj upravi, kao i osnovnom sudu.

Prema mišljenju Bobana Stojanovića, ne postoji nikakvo objektivno opravdanje za ovakve izmene u ovom trenutku.

“Imali smo izmene izbornih pravila pred izbore što je problematično, a sada imamo i izmenu tokom same kampanje ili makar između dva dela kampanje stopirane zbog korona virusa. Jedini cilj izmena je da bi manje partije lakše prikupile potpise i to čak manje partije koje su deo vlasti ili bliske vlasti i verujem da će sada kroz zloupotrebe opštinskih i gradskih službi veliki broj potpisa biti krivotvoren”, kaže on.

On objašnjava da je veliki broj čak i partija vlasti  imao problem da u pojedinim lokalnim samoupravama prikupi potpise za lokalne izbore i sada im ova odluka ide na ruku, jer su uglavnom deo vlasti u tim opštinama ili gradovima.

“Ovaj potez samo dodatno govori koliko institucije i pravila u stvari ne postoje”, kaže Stojanović.

Programski direktor Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) Raša Nedeljkov podseća za naš portal da je dobra praksa je da izborne zakone ne treba menjati u izbornoj godini jer to dovodi do određene nesigurnosti, a time i do mogućeg pada poverenja građana u izborni proces.

“Izmene o kojima ovde govorimo, možemo da gledamo kao na iznuđeno rešenje kako bi se izbeglo okupljanje većeg broja ljudi na jednom mestu. Overavanje potpisa podrške će moći, osim kod notara, da se overavaju i u opštinskim i gradskim upravama i sudovima”, kaže on.

Međutim, on dodaje da ove “tehničke” izmene imaju ozbiljan nedostatak koji je uočen na izborima 2016. godine, bilo je 15 hiljada falsifikovanih potpisa na sedam izbornih lista.

“Sada je važno da nadležene institucije informišu javnost na koji način će  obezbediti da nema tako masovnog falsifikovanja potpisa. Jedna od glavnih, prioritetnih preporuka međunarodne posmatračke misije OEBS/ODIHR bila je da se nađe novo rešenje za overu potpisa, što je učinjeno, kroz notare. Ipak, sticajem okolnosti vraćamo se na staro, loše rešenje”, zaključuje on.

Trenutno je nemoguće predvideti kako će izgledati naredni saziv Narodne skupštine, koliko će dugo trajati i kojim će se temama baviti. Ono što je sigurno, međutim, jeste da ako se pristup građana i poslanika ovoj instituciji ubrzo ne promeni, Vlada će imati da piše odgovore na sijaset drugih izveštaja o daljem padu demokratije u Srbiji.