Vlada Republike Srbije; Foto: Wikimedia Commons

Pitanje žena u politici je ovih dana postalo naročito aktuelno, nakon što je, posle pobede Džoa Bajdena, postalo jasno da će Kamala Haris biti prva žena potpredsednica Amerike.

U Srbiji je ovo pitanje ponovo postalo značajno prošlog meseca kada je mandatarka za sastav nove Vlade Srbije Ana Brnabić objavila listu kandidata i kandidatkinja za ministre i ministarke, tom prilikom naglasivši da će u novoj Vladi žene biti na čelu čak deset ministarstava.

Činjenica da je ova vest iz Srbije, poput vesti iz Amerike, izazvala burnu reakciju domaće, ali i svetske javnosti, govori dosta o tome kako se položaj žena na visokim političkim funkcijama doživljava — kao odstupanje od “normalnog”, odnosno kao izuzetak od pravila.

Prema oceni američke agencije Blumberg, ovom promenom u rodnom sastavu Vlade, Srbija postaje jedna od deset zemalja sveta sa najboljim balansom u pogledu rodne ravnopravnosti. Dok pristalice vladajuće partije u Srbiji, kao i oni koji rodnu ravnopravnost posmatraju isključivo kroz kvote, saziv nove Vlade nazivaju revolucionarnim korakom koji pokazuje da je Srbija na putu da dostigne evropske standarde u ovoj oblasti, postavlja se pitanje — do koje mere ova odluka utiče na svakodnevni život prosečne žene u Srbiji? Pored toga, da li nam novi saziv Vlade govori išta o suštinskoj moći odlučivanja žena na političkim funkcijama?

Diskurzivna (zlo)upotreba rodne ravnopravnosti u Srbiji

Tema zastupljenosti žena na političkim pozicijama je predmet rasprave u Srbiji još od 2017. godine kada je Ana Brnabić proglašena prvom premijerkom, nakon čega su svetski mediji, kao i međunarodna javnost, počeli da o Srbiji govore kao o progresivnoj zemlji koja može da stoji rame uz rame sa najrazvijenijim zemljama Zapadne Evrope kada se radi o ženskim pravima.

Tome ide u prilog činjenica da je Srbija prva zemlja van Evropske unije koja je 2016. godine uvela praćenje rodne ravnopravnosti upotrebom Indeksa rodne ravnopravnosti Evropskog instituta za rodnu ravnopravnost (EIGE), što je pohvalio i šef delegracije EU u Srbiji Sem Fabrici, rekavši da je to važan korak ka usklađivanju politika Srbije sa evropskim standardima. Najnoviji Indeks za Srbiju, objavljen 2018.godine, iznosi 55,8 poena, dok je 66,2 poena te godine bio prosek u Evropskoj uniji, međutim on pokazuje da je stvarni napredak ostvaren samo u pogledu političke participacije žena, dok gotovo svi drugi parametri ukazuju na nejednak položaj žena i muškaraca u Srbiji.

U februaru 2020.godine, Skuština Srbije je usvojila izmene Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima, koje je predložila Gordana Čomić, koje predviđaju da na izbornim listama bude najmanje 40% žena, odnosno da na svakih pet kandidata, najmanje dve moraju biti žene.

Iako je predsednik Srbije izjavio da će usvajanjem ove kvote, Srbija biti „među prvih pet parlamenata u Evropi po broju žena“, važno je naglasiti da postoje brojni mehanizmi kojima se učešće žena u parlamentu može ograničiti.

Prema istraživanju “Analiza rodne ravnopravnosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije”, koje je nastalo kao deo inicijative “Otvoreni parlament”, kada žena koja je izabrana za mesto poslanice izgubi mandat, ili se povuče sa funkcije, odnosno ode na porodiljsko ili trudničko odsustvo, nju, uprkos kvotama, ne zamenjuje nužno žena, već naredni kandidat sa izborne liste. Pošto je broj žena na izbornim listama gotovo uvek sveden na zakonski minimum, ovo znači da ženu u parlamentu često smenjuje prvi muškarac koji se nalazi na izbornoj listi.

Slično odluci o deset žena u novom sazivu Vlade, usvajanje ovih izmena u izbornim zakonima se pokazalo kao samo još jedna formalnost kojom je učešće žena u politici svedeno na brojke. Uprkos visokom broju poslanica u novom sazivu Narodne skupštine, žena se nalazi na čelu samo jedne od sedam poslaničkih grupa, a još veći je rodni disbalans kada su u pitanju funkcije na lokalnom, odnosno opštinskom nivou, tako da je u mnogim opštinama ili gradovima broj odbornica manji od zakonski propisanog minimuma.

Prema mišljenju Biljane Đorđević, politikološkinje i docentkinje na Fakultetu političkih nauka, ovo je strukturalno pitanje koje je teško rešiti, posebno kada se radi o izboru žena za čelne pozicije u opštinama.

“Žena je bilo jako malo na čelu lokalnih samouprava, čak ih je sad nakon poslednjih izbora verovatno više nego ranije i to je, naravno, pokušaj da se kompenzuje nedostatak opozicije i političkog pluralizma u parlamentu i lokalnim samoupravama legitimacijom u vidu najprostijeg simboličkog predstavljanja društvenih manjina”, istakla je Đorđević.

Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u Vladi Srbije ističe da je pitanje nedovoljne zastupljenosti žena na političkim funkcijama, uključujući i zastupljenost na lokalnom i opštinskom nivou, pitanje koje će biti popravljeno novim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti.

“Realnost pokazuje koliko je truda potrebno za tako jednostavnu stvar kao što je da polovina stanovništva bude zastupljena i da zajednički odlučuje o budućnosti, jer je pola budućnosti ženskog roda. Zato će se, gde god se to može, gledati da se izbegne prisustvo [žena] u lokalnoj izvršnoj vlasti”, naglašava Čomić.

Šta je vladajuća partija propustila da uradi za unapređenje ženskih prava?

Pored alarmantnih podataka o rodno zasnovanom nasilju u Srbiji, broju femicida koji svake godine raste, nejednako plaćenom poslu između muškaraca i žena, te seksualnom uznemiravanju na radnom mestu (čak i od strane funkcionera vladajuće koalicije), dosta je primera koji ukazuju na diskrepancu između onoga za šta se Srpska napredna stranka načelno zalaže kada su u pitanju ženska prava, i onoga što zapravo čini.

Ova razlika se najbolje može prikazati onim što vladajuća partija nije uradila, a bilo je predviđeno.

Pre svega, od prethodnog saziva Narodne skupštine se očekivalo da usvoji novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, na kome stručnjaci rade još od 2015.godine.

Prema revidiranom Akcionom planu za Poglavlje 23, usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti i nove Nacionalne strategije i Akcionog plana za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodicama i partnerskim odnosima je jedan od uslova za zatvaranje pregovaračkog Poglavlja 23.

U poslednjem godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2020. godinu se navodi da je zakonodavni i institucionalni okvir za poštovanje osnovnih prava u Srbiji mahom uspostavljen, ali da treba ojačati institucije koje se bave ljudskim pravima, te osigurati njihovu nezavisnost. Deo izveštaja koji se odnosi na rodnu ravnopravnost naglašava da usvajanje novog zakona o rodnoj ravnopravnosti dosta kasni, a slična kritika je upućena i na račun zakasnelog usvajanja strategije i akcionog plana za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja.

Čini se da je veliki broj žena u Vladi i Narodnoj skupštini nastavak “trenda” vladajuće partije u Srbiji da instrumentalizuje pitanje ženskih prava za svoje političke ciljeve, što delimično urađeno još 2017.godine, postavljanjem Ane Brnabić na poziciju premijerke. Ovakva (zlo)upotreba pitanja rodne ravnopravnosti se, s jedne strane, koristi sa ciljem slanja poruke kako međunarodnoj, tako i domaćoj javnosti da je Srbija zemlja u kojoj se poštuju demokratija, ljudska prava i u kojoj žene imaju jednake mogućnosti da napreduju i da se usavršavaju, te da je pouzdan i kredibilan partner Evropske unije.

Ovo je izuzetno važno za proces pristupanja Evropskoj uniji u kome se od zemlje kandidata očekuje da uskladi svoj zakonodavni i institucionalni okvir sa standardima EU u oblasti ljudskih prava i zabrane diskriminacije, što je jedna od najznačajnijih tačaka propisanih Poglavljem 23 na čije se zatvaranje Srbija obavezala. Pored toga, postavljanje deset žena na ministarske pozicije je značajno i za domaće biračko telo, posebno uzevši u obzir da veliki udeo birača koji podržavaju Srpsku naprednu stranku predstavljaju žene.

Prema mišljenju Tanje Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, odluka o povećanom broju žena u vladi je deo nekog plana kratkog trajanja.

“Da se radi o suštinskom, ali i o načelnom zalaganju za prava žena, imali bismo do sada usvojen valjan Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Akcioni plan za Nacionalnu strategiju rodne ravnopravnosti za period 2019-2020, Nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu žena od svih oblika nasilja, koju čekamo od 2015. Nekonzistentnost u broju žena u nacionalnim i lokalnim telima očekivani je rezultat politike koja ne zastupa ravnopravno učešće žena i prava žena”, istakla je Ignjatović.

Sa druge strane, pitanje ženskih prava je poslednjih godina diskurzivno korišteno kao instrument populističke retorike vladajuće stranke sa ciljem da diskredituje opozicione aktere. Stoga, pitanje rodne ravnopravnosti, kao i problem diskriminacije, nasilja nad ženama i seksizma u političkoj sferi selektivno je spominjano, naizgled sa ciljem osuđivanja mizoginije i seksizma u društvu, a zapravo kako bi se politički protivnici predstavili nasilnim, konzervativnim i nedostojnim svoje funkcije.

Još jedna nedoslednost u agendi zaštite prava žena ogleda se u činjenici da zvaničnici vladajuća partije uglavnom “propuste” da javno iskažu kritiku kada su njihove partijske ili koalicione kolege te koje iskazuju seksističko ili diskriminatorno ponašanje, ili čak i kada brutalno fizički ili verbalno napadaju žene.

“Pre nekoliko dana, nakon seksističkog napada na novinarku Žaklinu Tatalović, samo dve ministarke su se oglasile, ali ne i ministarka iz resora ljudskih prava, niti ministarka iz resora informisanja, a očekivalo bi se da to bude učinjeno – ako se doista sprovodi politika rodne ravnopravnosti i ženskih prava. Čak iako broj žena u parlamentu ili vladi nakon aprila 2022. ostane isti kao sadašnji – u ovom političkom i društvenom kontekstu, to neće doneti suštinsku promenu za  žene”, naglasila je Ignjatović.

Debata o kvotama za učešće žena u politici je, dakle, veoma problematična jer, s jedne strane, moramo uzeti u obzir da su kvote neophodne, naročito u konzervativnim sredinama, jer bi bez njih prisustvo žena u politici bilo teško zamislivo. S druge strane, kvote nam ne govore mnogo više od pukog brojčanog stanja, te su veoma lak način da se stvori privid o demokratskom i progresivnom društvu koje neguje načelo ljudskih i manjinskih prava.

“Činjenica da kvote postoje ili da se zahteva njihovo uvođenje ukazuje da postoje strukturalne nepravde koje onemogućavaju da žene (ili neke druge grupe koje nemaju društvenu moć) budu proporcionalno predstavljene u tim oblastima. Kvote za prisustvo žena u politici znače da tu nema žena bez ove vrste privremene pomoći u otklanjanju nejednakosti, jer postoji izrazita nejednakost u političkoj participaciji između muškaraca i žena. Ono što nam kvote govore je da su na najvišim pozicijama političke i ekonomske moći – na čelu vladajuće partije ili najvećih ekonomskih kompanija – i dalje muškarci”, objašnjava Đorđević.

Ministarka Čomić naglašava da je odluka o kvotama za učešće žena u politici već promenila sastave skupština, sastav Vlade Srbije i da stvara temelje nove, bolje realnosti i za žene i za muškarce, te da smatra da se ovakav sastav neće promeniti ni nakon vanrednih parlamentarnih izbora koji su predviđeni da se održe najkasnije do aprila 2022.godine.

“Ako društvo odlučuje da ukine zakone kojima se brane ljudska prava, poboljšava kvalitet života i čini dobro zajednici u celini, onda takvo društvo ima mnogo veći problem od toga kako su zastupljene žene u procesu odlučivanja, jer se odlučuje za nepravde i ukidanje dostignutih prava. Nema razloga da verujem da će žene Srbije dozvoliti takvo šta, braniće osvojene slobode i prava”, naglašava Čomić.

Razmatrajući dugoročne posledice koje kvote za učešće manje predstavljenih grupa u politici mogu da ostave na političku kulturu u Srbiji, Biljana Đorđević kaže da ima nade da ovakve odluke mogu proizvesti nenameravane posledice da utiču na druge političke aktere da demokratizuju svoje interne strukture tako da efektivnije uključe žene u njihov rad, ali da to nije ni malo lako.

“Simbolički je važno da su žene na čelnim pozicijama ali to je samo prvi korak – nakon što to postane normalno, mnogo važnije je da posmatramo ko se za kakve politike zalaže i šta sprovodi, i da li zaista sluša zahteve i pokušava da odgovori na potrebe žena”, zaključuje Đorđević.

Uprkos kvotama koje povećavaju zastupljenost žena u politici, žene u Srbiji ostaju nedovoljno zastupljene na pozicijama moći naročito na lokalnom nivou. U ovakvoj sredini, pitanje rodne ravnopravnosti se veoma lako instrumentalizuje zarad određenih političkih interesa, te se tema ženskih prava redukuje na pitanje broja žena na čelnim političkim pozicijama, dok se problemi diskriminacije, seksizma, mizoginije i nasilja nad ženama, kao i stvarne moći odlučivanja žena u potpunosti zanemaruju.