Nakon šest dana burnog skupštinskog zasedanja, na kom je bilo reči o rebalansu budžeta, predsednikovim farmerkama skupljim od plate prosvetara i drugim temama, poslanici Narodne skupštine izglasali su Zakon o potvrđivanju „Sporazuma o međusobnom priznavanju profesionalnih kvalifikacija za medicinske sestre, doktore veterinarske medicine, magistra farmacija i babice“.
To nije bila vest za nejveći broj medija, jer smo već navikli da parlament na predlog Vlade izglasa sve i svašta, a da na sednicama sa previše tačaka dnevnog reda o velikom broju usvojenih akata građani ne čuju niti reč.
Ipak, ovo jeste važna vest jer je ratifikacijom ovog Sporazuma Srbija kompletirala svoj deo posla na kreiranju Zajedničkog regionanog tržita (Common Regional Market, CRM), inicijative koja ima za cilj da omogući slobodno kretanje roba, usluga, radnika, kapitala među zemljama regiona, baš kao što to funkcioniše na nivou Evropske unije i njenog unutrašnjeg tržišta.
Cilj ove inicijative je integracija regiona kao korak ka integraciji u jedinstveno tržište EU. Na sastanku lidera regiona u Berlinu sredinom ovog meseca trebalo bi da bude potpisan drugi Akcioni plan Zajedničkog regionalnog tržišta koji će biti uspostavljeni naredni koraci ka kreiranju CRM.
Međutim, nije haotično stanje srpskog parlamentarizma jedini razlog zašto građani neće čuti previše o tome šta je Zajedničkog regionalno tržište. Iako mo navikli da se ova vlast hvali svim i svačim, CRM nije nešto što vole da ističu. Za ličnu promociju mnogo je zgodnija druga inicijativa – za koju je većina čitalaca ovog teksta čula – Otvoreni Balkan.
Kada se prave koraci napred ka Zajedničkom regionalnom tržištu postavlja se pitanje: Gde je i šta radi Otvorerni Balkan?
Podsećanja radi, albanski premijer Edi Rama i predsednik Srbije Aleksandar Vučić 2019. godine pozvali su tadašnjeg makedonskog premijera Zorana Zaeva kako bi napravili “mini-Šengen” (prvobitan naziv Otvorenog Balkana). Tada su to predstavili građanima kao da su se prvi dosetili da bi Balkan mogao da bude interno povezan kao EU, ignorišući da na tome sa svih šest zemalja regiona u tom trenutku rade već pet godina u formatu u kom žele i kome veruju svi u regionu.
Tačno četiri godine lideri tri zemlje, kojima bi se ponekad, uz veliko nezadovoljstvo tamošnje javnosti, priključili i predstavnici Crne Gore samitovali su s vremena na vreme, uz dobro vino, i naravno na račun građana. Menjalo se ime inicijative, potpisivali su se memorandumi, ali malo čega opipljivog čime se inicijativa može pohvaliti.
Pristalice će reći ovo nije sasvim tačno jer od 5. marta ove godine važi slobodan pristup tržištu rada u okviru tri zemlje Otvorenog Balkana. Osim malo priče uoči 5. marta kakve mogućnosti ovo nudi za građane Srbije i dobrog brendinga na portalu E-Uprava, nema informacija kako ove mogućnosti funkcionišu u praksi. Od dostignuća je tu naravno i Sajam vina, koji je postao definitivno omiljena manifestacija predsednika Srbije.
U međuvremenu, jedan od osnivača inicijative, Edi Rama, izjavio je 2023. da je ona postigla svoj cilj, praktično proglasio njen kraj i vratio se tamo odakle je sve i počelo – Berlinskom procesu.
Nije problem Otvorenog Balkana to što zemlje žele da sarađuju, kao što se to zlonamerno pripisivalo svima koji su ukazivali da je inicijativa PR projekat ispražnjenog sadržaja, već što nikada nismo dobili odgovore na suštinska pitanja: koja je to dodata vrednost Otvorenog Balkana, šta je to što CRM nije ponudio, a da Otvoreni Balkan nudi, zašto se pomerio fokus sa regionalne saradnje u kojoj je učestvuju ceo Zapadni Balkan?
Ako su najsnažniji argumenti na strani Otvorenog Balkana ostali da višak regionalne saradnje ne može da škodi i da “Balkan treba dati Balkancima”, onda je opravdana sumnja da su Rama i Vučić kroz Otvoreni Balkan pokušavali da izbegnu evropske standarde i vladavinu prava, u zamenu za neke ekonomske dobiti.