Tekst je prvi put objavljen u Novom magazinu br. 455, 16. januara 2020.
U jednom od tekstova pisanih za «Politiko», Metju Karnišig (Karnitschig) piše kako je Evropi preostalo da «izabere svoj otrov»: Iran ili američkog predsednika. Od dana kada je stupio na dužnost, evropski spoljnopolitički «establišment» na Trampa gleda sa mešavinom neverice i zgražavanja. Likvidacija Sulejmanija, prvi potez koji nije najavio na tviteru, ovaj utisak će samo pojačati. Dugoročno, niko u evropskim prestonicama ne želi eskalaciju. Svima je na pameti novi migrantski talas, nalik onome koji je pokrenula kriza u Siriji. Istovremeno, iranski nuklearni sporazum («Zajednički sveobuhvatni plan za akciju», JCPOA) za isti taj establišment ostaje najveći spoljnopolitički uspeh EU (bez obzira na to što je «odavno mrtav», kako piše Luk Mekgi, Mcgee). Time što od evropskih saveznika traži da se više uključe i podrže ga oko Irana, Tramp ih stavlja pred težak izbor: da podrže svog starog saveznika, ili stanu uz «nove prijatelje» u Pekingu, Moskvi ili Teheranu (Karnišig).
Nogu je povukla nemačka kancelarka, koja je prihvatila Putinov poziv i otputovala u Moskvu (a ne Vašington!) kako bi razgovarala o prevazilaženju novonastale krize. Ovim je potvrdila primat Rusije i njenog predsednika kao «posrednika» u regionu Bliskog Istoka. Berlin pritom nije zainteresovan samo za sudbinu nuklearnog sporazuma. Libija je tranzitna zemlja za hiljade migranata koji nastoje da se domognu Unije. Ministar spoljnih poslova Hajko Mas posetio je Tripoli, kako bi pozvao na međunarodnu konferenciju na kojoj bi se tražilo rešenje za konflikt. I ovaj susret je održan u Moskvi – (u trenutku pisanja ovog teksta) vođa pobunjenika koji napreduju ka libijskoj prestonici, Kalifa Haftar, napustio ga je, odbivši da potpiše sporazum.
Bude li Tramp ponovo izabran za predsednika SAD, možemo zamisliti da Berlin digne ruke od transatlantskog partnerstva, čime bi se privela kraju najveća promena u spoljnoj politici Nemačke od Drugog svetskog rata. Zbog toga što se, «pod Trampom», transatlantski odnos «fundamentalno promenio», novo rukovodstvo socijaldemokrata (ko-predsednik Norbert Valter-Borjans) poziva na povlačenje američkog nuklearnog arsenala. Za EU koju predvodi Nemačka, smatra Stiven Blokmans, «najviši prioritet» sada je «odnos ravnoteže između SAD i Kine»; regionalni sukobi koji podrivaju stabilnost Evrope moraju se zauzdati. EU je bila noseća snaga iranskog sporazuma; ona je ubeđivala potpisnice da sednu za sto; a Iranu ponudila format u kome je mogao ponovo uspostaviti odnose sa Zapadom. Time je došla na korak od prvog konkretnog postignuća u svojoj spoljnoj i bezbednosnoj politici.
Početkom godine sa predlozima za de-eskalaciju krize izašao je Evropski savet za spoljne poslove (ECFR). «Evropske države moraju da budu taj aktivan posrednik koji će raditi na smirivanju situacije». Na njima je da «rade sa iračkim vlastima kako bi elementi EU angažovani protiv Islamske države ostali na terenu». Potom, visoki predstavnik «Borel treba da zakaže zajedničku komisiju zemalja potpisnica nuklearnog sporazuma, i to na nivou ministara spoljnih poslova, kako bi se izbegla nuklearna kriza». Najzad, neophodno je «sprečiti prelivanje tenzija između SAD i Irana na region u celini».
Na društvenim mrežama često kritikovan, nekadašnji ambasador Francuske u Vašingtonu Žerar Aro (Araud) upozorava Evropljane da ne budu «zaslepljeni time što ne vole Trampa». Evropa bi trebala da deli zabrinutost SAD oko ponašanja zvaničnog Teherana; od podrške iranskih vlasti pokretima koji pribegavaju terorizmu, do daljeg razvoja nuklearnog programa. Sa njim se slaže Jan Tehau (Techau) iz Nemačkog Maršalovog fonda, koji kritički primećuje kako «Amerikanci ne očekuju previše od Evropljana (…) niti cene ulogu koju oni imaju u regionu Bliskog istoka». Ono što SAD žele, jeste da se vodeće zemlje EU više fokusiraju na (destabilišuću) ulogu koju Iran ima u svom okruženju, na to da je spreman da vodi ratove preko posrednika (eng. proxy wars). Amerikanci se uvek iznova iznenade kada shvate da u evropskoj perspektivi nedostaje razumevanje činjenice da je Iran «do kolena» umešan u konflikte u Jemenu, Libanu, Siriji, Iraku i pojasu Gaze.
Ako je prvi Tramp, drugi veliki problem Evrope je kako izgraditi odnos sa Kinom. Kineske investicije su dobrodošle, ali ne po cenu gubitka kontrole nad strateški važnim industrijama. Liderima EU malo toga ide na ruku: prošle nedelje su se sastali, rešeni da razgovaraju o Kini; da bi opet razgovarali o bregzitu – 33 meseca nakon referenduma. U februaru, kineski premijer Li Kećang će svakako posetiti Brisel, da bi se zatim uputio u Hrvatsku na samit formata «17+1», koji je nekoliko godina unazad konkretan pandan inicijativama EU u domenu infrastrukture. Prema rečima Lukrecije Pogeti (Poggetti), «Kina teži postizanju bilateralnih dogovora sa pojedinačnim članicama EU, a ne Unijom u celini». Zato što dolazi sa gotovim rešenjima za privrede zemalja članica, njihovi lideri su spremni da budu manje kritični prema postupcima Kine u drugim delovima sveta. Pogeti navodi primere glasanja u institucijama EU o politici Kine u Južnom kineskom moru, odnosno kritike masovnih narušavanja ljudskih prava koje ova zemlja praktikuje.
Novi, veliki izazov za jedinstven nastup EU tiče se Italije, treće najveće ekonomije evrozone, koja je potpisala memorandum o razumevanju da podržava kinesku inicijativu «Pojas i put». Ovo je «fantastičan» sporazum za Ksi Đinpinga; dešava se baš u trenutku kada EU nastoji da izgradi zajednički pristup prema zemlji koju razume kao strateškog takmaca. Kina želi luku u Trstu – kontrola nad njom predstavljala bi pravi «game changer», budući da je od ovog italijanskog grada do Minhena rastojanje dvostruko kraće nego do Hamburga ili Roterdama. Kroz istoriju luke na severu predstavljale su izvor bogatstva za Evropu; sve to menja kineski «pojas i put» kome su ključne luke u Pireju, Trstu i Valensiji.
U SAD su ubeđeni da su kineski mega-infrastrukturni projekti zapravo «meki odgovor» na vojna savezništva i partnerstva koja Vašington na prostoru Evrope, Mediterana i Bliskog Istoka gradi već 70 godina. Na nedavno održanom javnom slušanju, Kerolin Bartolomju, koja predsedava Komisijom Kongresa SAD čiji je zadatak da oceni sadržaj i kvalitet američko-kineskih odnosa u domenima bezbednosti i ekonomije (eng. United States-China Economic and Security Review Commission), rekla je kako u slučaju konflikta, Peking može uskratiti pristup lukama drugim nacijama. Međutim, Bartolomju je propustila da primeti kako kineski investitori modernizuju evropske luke i stvaraju radna mesta u inače depresivnom ekonomskom okruženju.
Bruno Masaeš (Macaes) primećuje kako je paradoksalno da i Ksi i Tramp u pristupu EU igraju na razlike među članicama. «Tramp (…) pritiska Nemačku oko troškova odbrane, (…) nagrađuje Poljsku i Veliku Britaniju, a hvali koaliciju na vlasti u Italiji» na način ne mnogo drugačiji od kineskog nastupa prema Atini, Budimpešti ili Rimu. Kocka se, po svemu sudeći Trampu isplatila; dve nedelje nakon likvidacije, po mnogima drugog čoveka Irana, postigao je četiri rezultata (Volfram Vajmer za NTV). Prvo, reakcija Irana je pokazala da je pobedio u vojnom smislu – Iran će izbegavati konflikt sa SAD. Drugo, odigrava se destabilizacija režima na domaćem planu: građani Irana koji su opazili slabost režima izašli su na ulice. Treće, likvidacija Sulejmanija znači da će Iran ubuduće platiti cenu protežiranja terorističkih pokreta u regionu. I četvrto, većina glasača Republikanske stranke (85 odsto njih) podržava ovaj korak. To znači, zaključuje Vajmer, da će uoči predsedničkih izbora Tramp moći da kaže kako su za njegovog mandata likvidirana dva najopasnija čoveka na Bliskom Istoku: al-Bagdadi i Sulejmani.
Šta može Unija? Ponešto će biti jasnije kada se bregzit jednom najzad dogodi. (Boris Džonson se proteklih dana našao u nemogućoj poziciji, da podržava likvidaciju Sulejmanija i istovremeno poziva na povratak nuklearnom sporazumu.) Pojedine države će se naći usred vrlo zamršene igre: Grčka je za američke planove transporta energije ključna ne manje nego za kineske u domenu logistike. Poljska – od koje se očekuje da stane u red vodećih zemalja Unije, ne može pratiti Pariz i Berlin u rapprochement sa Moskvom. Njene strahove u pogledu daljih planova Rusije može umiriti jedino Vašington.
Iz različitih razloga i «čitanja» situacije, Pariz i Berlin će nastojati da sa Moskvom postignu «separatni mir»; pronađu način da se Rusija vrati u okvire evropske bezbednosne arhitekture koja je narušena konfliktom u Ukrajini. Evropi je ovo potrebno kako bi se suprotstavila Kini. Makron je, nakon prošlogodišnjih sastanaka koje su on, Merkel i Junker imali sa Ksijem, rekao kako «Kina treba da poštuje jedinstvo EU i vrednosti koje ona promoviše u svetu»; «vreme evropske naivnosti je prošlo; naš pristup Kini dugo nije bio koordinisan, dok je ona koristila podele među nama». Nažalost, u tim nastojanjima neće naići na razumevanje i podršku Vašingtona; a moguće je, ni svih država članica.