Pitanje pomirenja i tranzicione pravde nakon ogorčenih sukoba sukoba ranih devedestih predstavljaju ozbiljan izazov za države Zapadnog Balkana. Sa završetkom mandata Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, pažnja se preusmerila na sposobnost domaćih pravosudnih sistema da se bave gonjenjem svih zločina vezanih za rat. Ovo mora biti praćeno naporima za izgradnju tolerancije i pomirenja, naročito putem obrazovnog sistema (uključujući i nastavu istorije) u celom regionu. Drugim rečima, kako smo videli u drugim post-konfliktnim društvima poput Južne Afrike, istina i pomirenje su dve strane iste medalje.
Evropska komisija je u svom poslednjem obraćanju o politici proširenja EU objavljenom 17. aprila navela da je “promovisanje stabilnosti i stvaranje okloline pogodne za prevazilaženje nasleđa prošlosti i pomirenja, zahteva i odgovorno političko vođstvo i dalje suštinske napore”. Obim ovih izazova je naglašen u pojedinačnim izveštajima za svaku državu o napretku u procesu pristupanja, u kojima su naglašeni ozbiljni nedostaci u oblasti tranzicione pravde i obezbeđivanju nadoknade za žrtve ratnih zločina, naročito u Bosni i Hercegovini, Kosovu, Crnoj Gori i Srbiji.
Mnogo odlučniji pristup je, dakle, neophodan kako bi se obezbedio završetak procesa tranzicione pravde u navedenim državama, ali i izrazitih problema vezanih za ratne zločine i nestale osobe. Primarna odgovornost leži na dotičnim državama. Kako bi proces pomirenja bio uspešan, on ne sme biti nametnut spolja, nego mora započeti iz samog regiona.
Sa druge strane, skorašnja prošlost je pokazala da se taj proces neće dogoditi bez stalne i odlučne podrške EU. Zalaganje Evropske komisije, najavljeno u Strategiji za Zapadni Balkan 6. februara, za dalje pružanje podrške inicijativama za pomirenje, uključujući i one koje se bave tranzicionom pravdom, je naročito dobrodošlo. Između ostalog uključuje i nastavak podrške radu Mehanizmu za međunarodne krivične tribunale i Specijalnog suda za Kosovo. Takozvana “glavna inicijativa” za navedene institucije i podrška za Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ (REKOM) su najavljene u nastupajućem periodu.
Hrabri napori koje je učinio REKOM, kako bi se svi lideri na predstojećem samitu u okviru Berlinskog procesa u julu u Londonu složili o uspostavljanju Regionalne komisije za istinu, dolaze u pravo vreme i trebaju podršku. Ovi koraci bi pokazali sposobnost zapadnog Balkana da se bavi prošlošću na način koji promoviše pomirenje i poštovanje unutar društava.
Ovo bi bio prvi, važan korak na dugom putovanju od podeljene prošlosti ka zajedničkoj budućnosti regiona. Da bi bio uspešan, biće mu neophodni stalni napori za ubeđivanje onih koji tvrde da do pomirenja može doći bez suočavanja sa prošlošću, i onih koji smatraju da bi trebalo “zaboraviti prošlost i gurnuti sve pod tepih”, ili još gore, onih koji promovišu procese koji se tiču političke osvete, a ne pravde. Kako je navedeno mnogo puta tokom Procesa za istinu i pomirenje u Južnoj Africi, “nepravda je kao gubitak jednog oka, ali je skretanje pogleda poput gubitka oba oka”.
Kada bude uspostavljena, regionalna komisija bi trebala da otvori nove nivoe saradnje između aktera civilnog društva na nacionalnom, međunacionalnom i lokalnom nivou. Trebala bi da obezbedi najšire moguće učešće, da uključi organizacije mladih i žena, koje bi dalje sarađivale sa političkim partijama. Inkluzivni pristup će ojačati lokalno vlasništvo nad procesom i doprineće većem poštovanju vladavine prava idemokratskih standarda.
EU bi trebala da obezbedi finansijsku i logističku podršku na svakom koraku ovog puta. S obzirom da je ona jedan od najboljih primera prevazilaženja nasleđa sukoba i stvaranja procesa zasnovanih na vladavini prava, EU je koristila svoje iskustvo prilikom podrške post-konfliktnim procesima za stvaranje mira širom sveta, bilo u Južnoj Africi ili Severnoj Irskoj. Njena podrška istini i pomirenju na Zapadnom Balkanu bi bila logični nastavak ovih napora, i doprinela bi dugoročnoj stabilnosti država u regionu, koje su, na kraju krajeva, budući članovi evropske porodice.