Zagreb i Beograd su stubovi stabilnosti i mira u ovom delu Evrope, bez saradnje Zagreba i Beograda teško je očekivati da delovi regiona izađu iz stanja „nedovršenog mira“ i „zamrznutog konflikta“, kaže u intervjuu za Danas Hidajet Biščević, novi ambasador Hrvatske u Srbiji.
Biščević, koji je predsedniku Srbije akreditivna pisma predao ove nedelje, bio je ambasador Hrvatske u Turskoj i Rusiji, generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, šef delegacije Evropske unije u Tadžikistanu. Tokom novinarske karijere bio je glavni i odgovorni urednik Vjesnika.
Šta će po vašem mišljenju biti glavni rezultati prvog hrvatskog predsedavanja Evropskom unijom s obzirom na okolnost pandemije koja je bez presedana?
Doista, okolnosti su bez presedana, u pravu ste. Pandemija je, ako govorim o političkom aspektu, došla kao svojevrsna lavina na već dugotrajnijoj kriznoj nizbrdici međunarodnih odnosa. Njen zastrašujući zdravstveni fenomen neminovno je praćen i političkim komponentama, pa i upozorenjima. Na neki način, svet je stavio maske na lica, ali pandemija je skinula maske s gotovo svih već ranije uočenih negativnih karakteristika međunarodnih odnosa. Kriza multilateralizma, militarizacija spoljnih politika, preobraćenje sveta iz kooperativnog u kompetitivni poredak, kriza institucija, erozija međunarodnog prava, svojevrsno povlačenje demokratije pred autoritarnošću…
U takvim okolnostima, neizbežno je baciti svetlo i na stanje u Evropskoj uniji, njeno suočavanje s nekoliko kritičnih izazova: promene globalnog geopolitičkog pejzaža, Bregzit, unutrašnje razlike između zemalja članica itd. Dakle, kad na pleća poslednje države koja je postala članica Unije padnu svi ti izazovi, jasno je da se uspehom presedanja treba smatrati sama činjenica da je zadržan politički fokus na agendi koju je Hrvatska postavila kao ciljeve svog predsedanja.
Zagrebački samit je to definitivno potvrdio – izvlačim glavne komponente: obnova političke pažnje Unije na Zapadni Balkan, potpora napretku država regije ka Uniji, uključujući u ovoj etapi Severnu Makedoniju i Albaniju, snažna solidarna finansijska pomoć u suočavaju s pandemijom i najava izrazite, goleme finansijsko-razvojne pomoći Unije zemljama Zapadnog Balkana u jesen.
Tokom hrvatskog predsedavanja konačno su otvoreni pristupni pregovori EU sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Srbija i Crna Gora sebe doživljavaju kao lidere evrointegracije u regionu, dok Bosna i Hercegovina i dalje nema status kandidata za članstvo. Koliko je trenutno stanje u skladu sa očekivanjima i interesima Hrvatske?
Ne treba posebno dokazivati da Hrvatska već pune dve decenije zagovara politiku proširenja na celi jugoistok Evrope. Za nas je Unija prirodno stanište svih država, u geopolitičkom, ekonomskom, društvenom, ako hoćete i kulturno-civilizacijskom smislu. Uz to, evropsko okruženje, u smislu evropskih vrednosti i standarda osigurava i Hrvatskoj i drugim zemljama regiona višu razinu sigurnosti i stabilnosti.
Jasno da smo u tom pogledu zadovoljni odlukama o Severnoj Makedoniji i Albaniji i nemojte sumnjati da je s naše strane uložen ogroman napor da se promeni klima koja je prevladavala poslednjih meseci, pod senkom pandemije, nove metodologije pregovaranja… No, s druge strane, svi znamo da je to dvosmerna ulica: snaga i jedinstveno političko opredeljenje za Evropsku uniju i energija reformi u svakoj zemlji neizbežno utiču na pristupni proces. I, takođe neizbežno, rešavanje preostalih nerešenih pitanja.
Nedavno se navršilo četvrt veka od akcije „Bljesak“, u avgustu će biti isto toliko od operacije „Oluja“ o kojima Hrvatska i Srbija imaju potpuno različita stanovišta. Mislite li da bi u skorijoj budućnosti dve zemlje mogle da pronađu više zajedničkog jezika o tim događajima, ili će oni ostati faktor razdora?
Istorija naših odnosa ne počinje pre četvrt veka, niti akcijama koje ste spomenuli. Mi, na neki način, imamo dva razdoblja istorije naših odnosa, od kraja Prvog svetskog rata do devedesetih i, zatim, nakon devedesetih. Nije mesto ni vreme za dublje analize glavnih karakteristika tih istorijskih razdoblja, ali nema sumnje da su ona postojano bila obeležena napetostima, nepoverenjem, sučeljavanjima, različitim političkim očekivanjima i interpretacijama…
Utoliko, možda ste u pravu, možda ćemo se morati naučiti da određeno vreme živimo s dve istorije – što, uveren sam, ne mora ostati trajni izvor razdora, pod pretpostavkom da se otklone politizacije, da se izbegne stalno obnavljanje medijske i verbalne buke, da se držimo osnovnog načela međunarodnih odnosa o nemešanju u unutrašnje poslove i da se okrenemo jačanju uzajamno korisne saradnje u oblastima koje će doneti koristi građanima obeju zemalja.
Nastojim gledati u budućnost: na kojim vrednostima želimo da odrastaju buduće generacije? Na stalnom perpetuiranju suprotstavljanih matrica? Ne idealizujem Evropsku uniju, nije to magična krpa koja briše razlike, pa i one istorijskog sadržaja, između članica…ali, Unija nudi priliku da se okrenemo drugim paradigmama i drugim vrednostima, da istoriju ostavimo istroriji i da nam ona ne bude kočnica današnjice i sutrašnjice.
Da li je po vašem mišljenju potrebna veća usklađenost između položaja srpske manjine u Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji?
Pitanje zaštite nacionalnih manjina u dvema državama od velike je važnosti i na mnogo načina postaje mera naših demokratskih i evropskih kapaciteta i verodostojnosti. Postoji bilateralni nivo, uspostavljen potpisivanjem Sporazuma o zaštiti manjina, pre sada već dve decenije.
Postoji, međutim, i međunarodnopravni nivo, koji proizlazi iz obaveza naših zemalja prema najvažnijim konvencijama, od Saveta Evrope do OESS-a, tzv. Preporuka iz Bolzana i brojnih drugih. Postoji i institucija Poverenika za nacionalne manjine u Evropi u okviru OESS-a. Hoću reći, postoje platforme koje nude razne načine za unapređenje položaja manjina u našim zemljama.
Ono što trenutno vidim je određena neravnoteža, osobito na političkom nivou, s obzirom na osigurane mandate predstavnicima srpske zajednice u Hrvatskoj, na izdvajanje budžetskih sredstava za različite aktivnosti institucija srpske zajednice…No, s druge strane, ohrabruje činjenica da u poslednje vreme, uz sve probleme, beležimo napredak u rešavanju nekih pitanja i zahteva hrvatske zajednice u Srbiji. Već u mojim prvim kontaktima osetio sam pozitivnu volju da ta pitanja ne budu marginalizirana.
Očekujete li pomak Srbije i Hrvatske u rešavanju pitanja nestalih?
To je svakako jedno od najosetljivijih pitanja naših odnosa, s obzirom na humanitarnu dimenziju, ali i na politički aspekt. Na humanitarnom nivou, niko razborit neće osporiti pravo svake porodice, oca, majke da utvrdi i sazna istinu, na obe strane. Na institucijama je da im u tomu pomognu…. uostalom, ostaviti taj „dosije“ nerešenim, nakon punih četvrt veka, neizbežno ostavlja traga na ono o čemu smo govorili, o prevladavanju one “dve istorije”. No, nadam se da sam u svojim prvim kontaktima pravilno osetio da je to pitanje prepoznato kao važna komponenta spoljnopolitičke agende Srbije i u tom pogledu zalagaću se za dinamiziranje rada na rešavanju tog pitanja.